Вријеме одрицања

 Е, па, може ми се. Неће мени нико говорити ко ће ме секирати и ко ће ме рахатити (турц.). Ивица Дачић, Томислав Николић, а посебно Александар Вучић, невјероватно ме секирају. Мене је Томислав Николић секирао и док је био "Србин" и четнички војвода, а не "Еуропејац" као данас. Секирала ме она његова њушка, изгледао ми је као да је управо појео хладну супу, попио топло пиво а жгаравица му не да да подригне. За разлику од оних који су постали Срби, он је један од оних који су то престали бити. Можда сам се зато увијек више поистовјећивао са Борисом Тадићем, пријашњим предсједником. Какав год да је био, могао сам га замислити на коњу, са оклопом на себи и мачем у руци. Можда и зато што се није превише осјећао Србином, па је под притисцима "еуропских одсрбљивача" то и постао. Ја, рецимо, нисам баш нешто осјећао свој национ као свој, док ми нису ребра поломили због имена и презимена. Шта ћете, некоме памет кроз ребра мора ући. И сад имам више пријатеља Хрвата и Муслимана, али шта кога брига ко је мени пријатељ. Елем, можда сам се баш због те његове промјене поистовијетио с њим. Ивица Дачић је за мене увијек био дебељушни опортуниста. Ни сад га не схваћам превише озбиљно. Напротив, србовање ова друга два лика ми је увијек било одвратно колико и непродуктивно. Ови су били номинално Срби, али се показало да је танка, мада усијана српска корица на њима, тек површинска опница као на љусци кавијара који за доручак на црни хљеб маже Дорис Пак.

Лидер, дувар и штокрла

Сва тројица говоре, осим о својим патњама, и о одрицању које предстоји Србима. Посебно Александар Вучић. Покушао сам њега замислити на коњу... Није ми се дало, никако. Али, могао сам га замислити са марамом "јеменијом" на глави, у хаљини, на каквој штокрли под дуваром, како плете џемпер. Лагано се љуља напријед-назад и пјевуши какву пјесму од Лепе Брене или Семира Церића Кокета. Повремено му приђе каква кокош а он дигне плетиво, махне њиме и подвикне "Иш, налет те било! Иш!". А узнемирена кока рашири крила и полети којих пола метра, онда увријеђено отрчи па одшета до кравље балеге да види је ли се штогоћ у њој излегло. Онда Александар Вучић одложи плетиво, намјести мараму, поправи хаљину на жуте тачкице, ако неко наиђе да је не види неуредну. Упорно сам, због свеоштег српства, покушавао да га смјестим на коња, али није ишло. Па га опет смјестим на штокрлу, под дувар, па ми у мислима запјева пјесму од Лепе Брене, настави веселу игру плетаћих игала. Тек повремено подигне главу, да види хоће ли неко проћи поред плота, да га зовне на каву.

Хрвати, дакле Херцеговци

Гледао сам неки дан интервју на БХТ1. Ивица Дачић је имао столицу са које је могао дохватити под. Водитељица је имала дуге ноге и штикле, па јој није био проблем. Жалио се да због Хрвата, мора рећи "и Херцеговина", кад каже "Босна". Гледао сам његово дебељушно лице испод заводљивих шишки. Некако сам га успио смјестити на магаре, али не на оно наше, скромно и снажно магаренце херцеговачко. Некако сам га смјестио на оно мало сомалско магаре, што ми га није жао јер је из Сомалије. Умиљат попут какве крофнице, смјешкао се новинарки и причао како је пјевао са Халидом Бешлићем. Јесте, Халид је пуно бољи човјек од Ивице, али људство није прелазна категорија. Срећа моја, нисам га никад чуо како пјева, и немам намјеру. Веселни Ивица је, са оба стопала на земљи испред столице, одговарао на питања каква доличе једном дјечјем споменару. Додуше, не могу Ивицу кривити што није Србин. Никад то није ни пуно показивао, чак ни кад је био Милошевићев "мали од повјерења". Досљедан је и лојалан толико да је пустио да му газду сахране попут пса, у дворишту куће. Ја знам још четворицу Ивица, са три сам добар пријатељ, па ни они нису Срби. Додуше, и остатак Срба је дозволио да им предсједника зачепркају иза куће, али ја не смијем, због политичке коректности и угледа ових новина, да судим читавим народима. Поготово српском, овако сатанизованом и пониженом, са овом тројицом несрећника који више не знају ни које су нације, ни којег су сексуалног опредјељења, ни ко им... Ух. Вријеме је за склекове.

Ух...

Није човјеку лакше кад се умори, само му психичке боли буду лакше јер има и физичке. Папа се одрекао папинства. Ћутао сам јер нисам католик. Али се питам, ко је он да се одрекне папинства? Је ли га неко невладино удружење изабрало, па да се одрекне? Брате, ако си папа, буди папа. Овог новог веселника је обузео неки хуманизам, Боже ми опрости, као да је... Имам своју теорију о хуманизму и антихристу, али је нећу изнијети. Како год, ову тројицу нећу назвати европским Бранковићима, није пристојно. Ни антихристима, то је још горе. Додуше, Александар Вучић, са изразом лица уморне женетине, обећао је Србима пакао до 1915. године (!?). Ја не вјерујем да ће сви Срби помријети до 2016, не дао Бог (ни Хрватима, ни Муслиманима, ни Сејдићу ни Финцију, иш ђавле!!!), не вјерујем ни да су сви Срби заслужили пакао. За њега вјерујем да ће у Дантеове кругове, и то међу оне које Ђовани Бокачо сматра недостојним да се човјек на њих икако обазре.

Одрекавци

И, да. Сва тројица говоре о одрицању. Није ни чудо, одрекли су се. Одрекли су се Срба у Хрватској. О Србима у Федерацији и да не говорим, за њих и у Херцеговини живе искључиво Хрвати, како вели Ивица веселни. Одрекли су се Срба на Косову, лакше него што се мој комшија Салих, рахмет му души, одрекао цигара. Ни трепнуо није Салко, само је некад жаловито уздахнуо за сарајевском "дрином", баш као што ова тројица сложе мучевно лице кад говоре о оним несрећницима које су на Косову ставили у такву позицију да више не знају јесу ли Срби, Албанци, њихов кусур или нешто чега боље да никад није ни било. Што је још црње, и патријарх је прогутао европски мамац којим ће Срби на Косову, изласком на изборе, де факто признати државност Косова. Да и не говорим о тоталној контроли медија у Србији, о антируској пропаганди и о говору како Србија треба нове савезнике. Као да се не зна да је Србија бомбардована од стране "нових савезника", и то без разлога, на основу фалсификованих података о стотинама хиљада масакрираних Албанаца на Косову. Испало је да је, од пар хиљада убијених и погинулих, мртвих Срба било пуно више, и да су им органи већ махом у Европској унији, у тјелесним шупљинама држава нових земаља - савезника Ивице Дачића, Томе Николића, Александра Вучића и још понеког који је, послије налета великог српства, постао "Еуропејац" по мјери Лондона и Брисела.

Еуропске побјегуље

Мени је Европа јако близу. Ту, пола сата вожње, у Хрватској. У њој се, кад одем, осјећам скроз "еуропски". Полицајац ме третира као да сам попиш... Као да сам у ауту са пет Вучићевих кокошака са почетка приче. Моји пријатељи, Хрвати, бјеже ка југоистоку, јербо траже неки начин да нађу посао овдје, у чемерној Херцеговини и још чемернијој Босни, јербо не могу од пусте уљудбе и "Еуропе", крај с крајем саставит'. Млађи, они од 20 до 30, а и њих знам пуно, имају поглед окренут према Канади. Одоше, као у најбоља времена глади и комунистичких прогона, далеко од тусте Еуропе и њене уније. Не осјете ништа од тих "IPA" и "ПИПА" фондова, осјете само да морају све више радити за све мање онога што могу купити. Ако нешто некретнине тамо и имају, ако су стекли, пријете им порези који их тјерају да све то изнајме некоме или да продају. А, да, кад смо већ код продаје, некретнинама је цијена пала, ником се не плаћа "еуропски" порез на оно што имају. Штрајкови су постали чешћи од запослења којима су се сви надали при уласку у "уљудбу" и "Еуропу". Некако се браћа Хрвати нису надали оволиком "еуропском" рахатлуку. Додуше, својевремено су се и у Југославију гурали и ногама и рукама, али то није ова прича. Како год, што се тиче Србије, не може рећи да зна куда иде. Нека само мало "вирну" преко границе, нека питају. Има близу Бугара и Румуна, знају они ако Хрватима не вјерују. Све ће им се рећи. Хм, додуше, нису ни Либијци вирили преко границе, да виде несрећу коју су осталим земљама донијели "уљудбени" Европљани и Амери, али сад могу вречати као ишибана јарад, не може им ни доктор Менгеле више оживити Гадафија и државу каку су имали.

Без нас у нама, с нама са њима

Можда није најстрашније што су се ова тројица одрекли Срба. Ни што су се Срби на челу с њима одрекли Косова, Републике Српске, о нама и Србима у Хрватској да и не говоримо. Ни што су се Срби одрекли наде у властиту државу. Ни што се Тома Николић припрема за геј параду сљедеће године. Страшно је што се Срби требају одрећи себе да би удовољили неком другом. Да би, у NATO-у, у строју држали руке на дупету, носили радничке капе и задуживали туђе оружје које ће сами плаћати и качити на своја рамена. И, наравно, баш као и некада, за вријеме Турске или Аустрије, ићи и гинути у туђим ратовима, за туђа освајања. Има ли неко да каже да неће у NATO? Зашто се мора у NATO? Шта је лијепо у том NATO пакту? Како ту може бити сигурности? Читав арапски свијет против себе? Чак и Русију имати против себе?

Јужњачка утјеха

Ух, све ме боли... Права бол након склекова и избора, долази касније. Не могу више да гурам под, да се тако смирујем. Па се тјешим. Па кажем себи, нека носи ђаво и те Србе кад су беспаметни те онако трпе глупости. Не бих се чудио да тамо озбиљно схваћају ту тројицу. И сматрају их искреним и добронамјерним. А и не мора значити да сам у праву. Можда нас стварно воле ти што су нас бомбардовали и просули радијацију по нама. То мора да је добро за нас, јер не би ова тројица били онако сервилни да није тако. Што сам ја паметнији од њих? Можда су они манастири на Косову албански а не српски. Можда Тома Николић није интелектуални пањ са купљеном дипломом већ прави господин, већи од Тадића? Можда је Ивица Дачић храбар као Мали Радојица и спрема велики стратешки помак према српству и Србији а не према Европи и NATO-у? Можда Александар Вучић има тајни пакт са Русијом и Путином, у циљу... Ух, слабо ми иде ово тјешење. Одох ја некако урадити још 50 склекова, па шта ми год Бог дадне. А Србији и нама, давно порекнутима, нека је Бог на помоћ'.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.