Вријеме даровања

Наши нови богаташи не дарују никога. Они воле да примају дарове. А дарују само ако им се улог врати у бизнису. Они нису "обични" људи. Њих даровање не чини срећнима.

Прича о даровању је у ствари прича о томе како су створени богаташи, а нестали задужбинари? Зашто више нема добротвора? И куда су се "нагнале" мецене? Прича о томе прича је о времену у ком живимо и шатро вриједностима којих нема.

Задужбинари

- Када ти најбоље иде пресијеци. Помози некоме, баци новац низ ријеку. Уради нешто. Дупло ће ти се вратити - прије неколико година ову мудрост успјешног пословања открио ми је један од најуспјешнијих српских банкара посљедњих неколико деценија. Човјек - институција у банкарству.

Од средњег вијека до почетка Другог свјетског рата код нас су богати људи, трговци, али и краљеви пресијецали тако што су бивали или задужбинари или мецене.

Синоним за све мецене свијета до данас је породица Медичи, лоза богатих банкара, а касније династија, која је владала Фиренцом од 14. до 18. вијека. Медичијеви су око себе окупљали угледне умјетнике којима су омогућили да стварају дјела која су до данас умјетничко благо цијелог свијета. За чланове породице Медичи своја ремек-дјела дали су: Микеланђело Буонароти, Верокио, Рафаело, Донатело, Сандро Ботичели, Леонардо да Винчи, Бенвенуто Челини и многи други.

У исто вријеме, у средњем вијеку на нашим просторима почиње да цвјета задужбинарство. У Србији су задужбинари били владари, властела и високи црквени достојанственици. Манастир Жича је задужбина Стефана Првовенчаног, Милешева краља Владислава, Сопоћани су задужбина краља Уроша И, а Градац задужбина његове жене краљице Јелене Анжујске.

Пећка патријаршија је задужбина српских архиепископа из 13. и 14. вијека. Ктитор Грачанице био је краљ Милутин, а Дечана Стефан Дечански.

Највећи задужбинар у српском народу био је краљ Милутин. Оставио је више од 40 цркава и манастира. Милутиново дјело наставио је његов син Стефан Дечански, а потом и унук цар Душан.

Традиција задужбинарства није нестала ни за 500 година турске владавине, али до процвата, ипак, долази почетком 19. вијека.

Задужбинари су били успјешни трговци и индустријалци, министри, професори, официри, владике, политичари. Они више не граде цркве и манастире, него школе, болнице, универзитете, оснивају фондације за школовање надарене дјеце, с циљем да у Србији "подигну" интелектуалну елиту.

Чак и црквени великодостојници новац улажу у образовање и културу. Заслугом патријарха Германа Анђелића основана је чувена Гимназија у Сремским Карловцима. Послије њега старатељство над гимназијским фондовима преузео је митрополит Стефан Стратимировић, који је потом основао и богословију, а његова лична задужбина је интернат у којем су становали и хранили се сиромашни и богослови и гимназијалци.

Владика Платон Атанацковић је оставио фонду Српске гимназије зграду у којој је данас смјештена Српска академија наука и уметности у Новом Саду.

Максо Деспић, чувени српски трговац из Сарајева с почетка 19. вијека, оставио је граду двије задужбине. Деспића кућа и данас је музеј који свједочи о животу Срба у Сарајеву, а друга је претворена у Музеј књижевности и позоришне умјетности.

Стара српска сарајевска породица Цековића такође је оставила бројне задужбине. У једној од њих годинама је била Богословија у Сарајеву, а та кућа и данас се налази у власништву Црквене општине Сарајево. Милојка Цековић је љетниковац породице на Палама оставила Митрополији дабробосанској, а данас је та кућа под заштитом државе. Милојка је од 1984. године па до краја свог живота 1995. године Земаљском музеју БиХ у Сарајеву поклонила 80 предмета из оставштине своје породице.

И сам град Сарајево настао је као задужбина, а за оснивача и утемељитеља сматра се Иса-бег Исаковић, који је својим задужбинама (вакуфима) 1462. године изградио град.

Најљепше грађевине до данас у Београду су оне које су "отачеству" подарили богати индустријалци и трговци. Занимљиво је и да су највећи српски задужбинари били имућни Срби "из прека", они сјеверно од Саве и Дунава.

Међу њима је Сава Поповић Текелија, племић, трговац, ктитор и добротвор, први Србин доктор права, предсједник Матице српске. За оснивање Матице српске у Пешти приложио је 100 форинти у сребру и 100 форинти у бечкој валути. Основао је и Завод за школовање српских студената, Фондацију "Текелијанум" којој је поклонио богату библиотеку. Матици, односно српском народу, ће пред крај живота подарити све: имања, куће, 150.000 форинти и своје име.

Трговац Сима Андрејевић Игуманов у родном Призрену подигао је Богословско-учитељску школу, а у Београду задужбину, која је школу издржавала. Београд до данас краси његов дар, Велика Игуманова палата на Теразијама. Преко пута ње је палата браће Крсмановић, у којој је 1918. године проглашено уједињење у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Трговац Илија Милосављевић Коларац и Тома Вучић Перишић су установили један од првих фондова у Србији који се звао Фонд за помињање оних који су изгинули за отаџбину.

Коларац је помогао стварање Правне академије у оквиру Матице српске, а тестаментом је основао Фонд за Универзитет Илије М. Коларца. На палати Фонда на Студентском тргу пише: "Основан сопственим трудом на корист свога народа".

Коларац је основао и Књижевни фонд "Илије М. Коларца", за награђивања ћирилицом писаних дјела Срба из свих "предела српских", и издавање књига.

Најпознатији добротвор Београдског универзитета је трговац сољу капетан Миша Анастасијевић у чијој је палати на Студентском тргу смјештен Ректорат Београдског универзитета. На тој згради, која је некада била Филозофски факултет, пише "Миша Анастасијевић свом отечеству". У завјештајном писму ту прекрасну палату је "поклонио отечеству за просветне потребе", а у њој су смјештене Велика школа, Гимназија, Народна библиотека, Музеј и Министарство просвјете.

Најбогатији Србин, чија имовина је, кажу, била скоро осам пута већа од буџета Србије, палату је градио као будући двор његове кћерке Саре, удате за принца Ђорђа Карађорђевића. Када су Карађорђевићи изгубили власт предомислио се и двор даровао Србији.

Највећи добротвор Београдског универзитета био је трговац Лука Ћеловић, Требињац родом, који је преко своје задужбине даровао сву своју имовину српском високошколству. Након смрти, Београдском универзитету припало је 50 милиона тадашњих динара и бројне некретнине: плац с кућом у Јаворској, кућа у Краљевића Марка 1, са четири стана и четири локала, палата на углу Карађорђеве 65 и Загребачке 1, са 24 стана и шест локала, палата дуж цијеле Загребачке улице са 31 станом и седам локала. Сав приход од ових имања управник Задужбине је сваког мјесеца предавао управи Београдског универзитета. Универзитет је неке зграде распродао, а неке су му у социјализму одузете.

Ћеловић је за живота финансирао надарене студенте, издаваштво и научне пројекте. На себи је штедио, спавао је у скромном собичку на жељезном кревету. Са данашње тачке гледишта: човјек је био потпуни лудак.

Велики добротвор био је и Београђанин Никола Спасић, који је основао Друштво дечјих склоништа за дјецу без родитеља, а почетком Првог свјетског рата имање и кућу у Кнез Михаиловој 37 додијелио је као задужбину Српском народном инвалидском фонду "Свети Ђорђе".

Задужбина сина познатог београдског трговца Спасе Стојановића подигла је и Дом за изнемогле и сироте у Књажевцу, а како није имао дјеце, Никола је српском народу завјештао своју имовину у привредне и добротворне сврхе. Та имовина имала је вриједност готово као цијела Нобелова фондација. Захваљујући њему основан је КБЦ "Звездара" као Градска болница.

Научник свјетске славе Михајло Пупин 1914. године основао је Фонд из којег су на светосавским академијама награђивани ученички домети у књижевности, историји и гусларству. Основао је и задужбину за откуп српских умјетничких дјела и издавање публикација "српских старина" при Народно-историјско-уметничком музеју у Београду.

Задужбинари су били и многи странци. Амерички индустријалац "краљ челика" Ендрју Карнерги стигао је да и у Београду подигне Универзитетску библиотеку. Један од најбогатијих људи свијета до данас године свог живота посветио је добротворним активностима, с посебним нагласком на улагања у културу, образовање, научна истраживања и мир.

Фонд шкотске докторице Елзи Инглиш, која је умрла помажући српској војсци, финансирао је градњу болнице "Драгиша Мишовић" у Београду.

Они умиру једном

Примјера је безброј у историји све до Другог свјетског рата након којег је код нас нестало задужбинарства које се није уклапало у нову идеологију владавине "радничке класе".

Данас, иако је дошло до трансформације друштва и његовог отклона од комунизма, до оживљавања задужбинарства ипак није дошло. У новијој историји Србије забиљежена су само два случаја задужбинарства, али задужбинари нису ни богати Срби, ни тајкуни, него обични, јавности непознати људи.

Миодраг Станојевић из Београда завјештао је општини Савски венац два стана на Сењаку, површине 230 квадрата. У тестаменту, који је отворен непосредно послије његове смрти у јесен 2011, навео је: "Желим да ова моја имовина буде на корист другима. Онима којима је најпотребнија".

Прије њега, пензионер Петар Срнић из Чачка одлучио је да све што има остави Београдском универзитету. Завјештао је своја три стана у Београду вриједна око пола милиона евра, а у тестаменту написао да сав новац од изнајмљивања даје за стипендирање студената који желе да остану у Србији.

Ријетки задужбинар у РС од рата до данас је Требињац са адресом у САД Бранко Тупањац. Он је испунио тестамент пјесника Јована Дучића и 2000. године у Требињу изградио херцеговачку Грачаницу и у њу пренио Дучићеве мошти из Америке. Тиме је испунио посљедњу жељу великог пјесника.

Тупањчева задужбина не спада у ову нову моду градње вјерских објеката. Јер модерни "задужбинари" цркве праве у своју, а не у славу Бога. А камоли пјесника. У њиховим црквама нема Дучића, а слабо има и Бога. Зидове красе иконостаси на којима су они осликани као свеци. По угледу на средњовјековне обичаје.

У свакој ванредној прилици важе ванредна правила, па и у ратовима, који су ванредно стање. Посљедњи рат ни у чему није изузетак. Није то први рат у којем су рођени нови тајкуни, нити је то први рат у ком се шверцовало, варало, отимало, пљачкало... У сваком рату и тамо и овдје једни гину, други тргују, трећи пљачкају. Послије је на снази она: Само ме не питајте за први милион, све друго ћу вам испричати.

Позната је прича о томе како су српски трговци у Првом свјетском рату војсци слали со и брашно помијешано са пијеском. Од државе су наплаћивали гомиле новца и тако из рата изашли као веома богати људи.

Били су то тајкуни свога времена. И трговац Ћеловић је био један од њих. Али за разлику од данашњих тајкуна, којима никада није доста и који се међусобно тркају ко ће више имовине приграбити за себе, они некадашњи су били друштвено одговорни. Они су доброчинство сматрали као родољубиву обавезу. Они су се такмичили ко ће више оставити свом народу и својој држави. Скована је тада и народна пословица која каже: "Дукат добија на сјају ако је у задужбини".

Заједничко свим тим људима, задужбинарима, меценама, дародавцима било је да су подршку култури, образовању, науци сматрали патриотском обавезом. На тај начин, својим донацијама, фондовима, задужбинама, они су враћали дуг држави и народу који су им омогућили да стекну тако велико богатство. И уписали се у тефтер бесмртних, оних по којима се пола Београда и данас зове.

По овим данашњим тајкунима моћи ће се звати једино јахте којима једре морима и океанима, приватна имања по Ницама, Монтекарлима, Сејшелима и осталим пореским рајевима... Они су родољуби, али само друге врсте. Они воле државу зато што она постоји због њих. И баш их брига што ће умријети само једном, јер за Андрића јесу чули, али нису имали кад да га читају. Тако су прескочили и ону његову да "сви ми умиремо само једном, а велики људи два пута: једном када их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина".

У том и таквом поретку ствари и они ријетки, који дарују, то скривају, да се не би нашли на удару јавности као реметилачки фактор. Боље је гледати своја посла. Јер што рече Басара: Нелогично је да поредак који се темељи на некултури улаже у културу. Радио би о сопственој глави.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.