Вратите нам наше живе

Једна од бољих страна писања колумни је... Хм, не могу се одмах на почетку сјетити, али сигурно има нека добра страна. Лоших је пуно, навуче човјек доста гњева на себе чим истину проговори. Истину кажу и многи други, али је добро што се истина не мора забити у човјека као копље и ранити га, може га само потапшати по образу, као "Хм, знаш, драг си ми, али...". Ја више волим истину рећи на тај, блажи начин, да не буде копљем истине теже рањених. Ја се волим окомити на једног човјека или неколико њих, по имену и презимену, не окомљавам се на народе, то ни у сну не бих себи дозволио. Мртви су, рецимо, тема која најжешће масовно рани живе. Истина и лаж рањавају једнако, прећуткивање можда најјаче. Ружно је, рањавајуће, кад се о мртвима једног народа говори све најгоре а мртвима из властитог се диже вербални споменик. Задњих дана, ових око Петровдана, богме сам се наслушао вриједносних судова о читавим народима, и то толико да би у цивилном друштву, неком које није у рангу Косова, главни уредник отишао на дугогодишњу робију због сијања мржње и нетрпељивости према читавим народима.

Федерални федери истине

На ТВ, оној Федералној, рецимо, чујем како спикерица каже како се у Братунцу одаје почаст за 3.000 припадника Младићеве војске. Жене, дјеца, старци које је побила Aрмија РБиХ прије Младићеве офанзиве, сви су за Федералну ТВ, дакле, Младићева војска. Па како човјек да озбиљно схвати позиве за помирење и суживот са те исте Федералне ТВ? Не могу ухватити ТВ Републике Српске, али се искрено надам да и они не позивају на суживот и толеранцију. Или барем не онако као Државна и Федерална ТВ. A и не пише ми се о тој Сребреници. О чему бих? О генералу, српски бахатом и генералски ограниченом, довољно глупом да непотребним убијањем на свој народ навуче америчке, чак и енглеске и француске бомбардере? Да не види како су људи у Сребреници намјерно остављени да буду убијени, да би се изазвао NATO-ов напад? Срећа па је генералисимо био барем толико паметан да поштеди жене и дјецу, да их потрпа у аутобусе и одвезе далеко од мјеста лова на људе. Или да пишем о томе како и међу припадницима једног народа постоје "важни" и "неважни"? Једни који се прије предаје града извлаче хеликоптерима, други које оставе да их се побије, као какав залог за будућност дјеце "важних", оних због којих лете хеликоптери? И то за ону будућност у којој живи неће имати никакве шансе да живе, неће им дати мртви. Или о покушају увођења вербалног деликта, као у Југославији? Да свако мора понављати теорије произведене у Сарајеву и "вјечне истине" о којима се не смије разговарати или, не дај Боже расправљати, под пријетњом затвора? И да и ја, ако ми се неће у затвор, назовем то и само то убијање људи, геноцидом? Може. Aко и убијене и сахрањене у Братунцу могу назвати жртвама геноцида. И Србе убијене у Мостару у задња два рата. У Другом свјетском их је од 7-8 хиљада остало 7-8 стотина живих. И убијене и протјеране Хрвате бих тако могао назвати жртвама геноцида. Хм, чуо сам синтагму чак занимљивију од парадоксалне сложенице "невине жртве". Чуо сам, нећете вјеровати, чак и сложеницу "брутални геноцид". И то из уста професионалног спикера јавног сервиса, са дугогодишњим стажом на ТВ-у... Да нисам својим ушима чуо, не бих вјеровао. Aко је и у име мртвих, макар чији били, пуно је за један језик, ма како чудан био.

Добре стране страна

Да, има писање колумни и добрих страна, сад се сјетих. Кад човјек престане писати о ономе о чему неће, може почети писати о оном о чему хоће. Ја волим писати о онима које зову "обични" и "мали" људи. Нема обичних ни малих људи, ни важних и неважних. Постоје људи који не владају свијетом, нису ни Ротшилди, ни Рокфелери, чак ни Хабзбурзи, а значе ми пуно. Свака част мртвима, али ја и живих имам. Нађем их, некада, као Мицу рецимо, на оном несретном "Фејсбуку", гдје има пуно људи које иначе не бих можда више никад срео. Мица и ја смо прије рата били добри пријатељи. Свиђала ми се, признајем. Aли, ја њој нисам, признајем. Осим као пријатељ. Мики јој се свиђао. Ни онда ни данас нам није сметало што смо супротних нација. Ја и Мики смо били, и ако бог да да је Мики још жив, Срби. Она је и данас Хрватица. И данас смо пријатељи. И, као што ријетко на том "Фејсбуку" бива, сретнемо се ми опет, ту у Мостару. Сједнемо у лијепу кафану крај парка. С њом и кћерка, дијете невјероватно личи на њу, осим што не зна хрватски и има слушалице "Ипода" у ушима. Подсјећа ме како ме је звала, издалека, те 1992. године, како јој нисам повјеровао да је то она. Хм, ми смо у годинама њене кћери углавном имали само прсте да их ставимо у ухо. Весела социјалистичка сиротиња, шта ћеш...

О Мици, први дио

Мица као Мица, иста као прије 20 година, само нешто бора смијалица око уста и очију. И, прво што пита, знам ли ишта за Микија, је ли жив. Ја појма немам, нисам ни знао да се зове Мирко, ја мислио да се зове Миленко. Кад су се растали, те 1992. године, бојала се за њега, хоће ли жив доћи до свог стана. Бојала се с разлогом, многи други Срби тада нису дошли својим матерама, сестрама, женама, дјеци. Први логори, они за које се на Федералној ТВ зна само од дана кад су у њима осванули Бошњаци, отворени су за Србе свих година, полова и друштвеног сталежа. За оне побијене одмах, биле су задужене хладњаче. Рекао сам јој да је Мики сигурно жив, најувјерљивије што сам могао. И обећао да ћу се распитати, сад имам код кога, отац Радивоје Круљ је ту. Aко и не зна, сазнаће. Онда ћу јој рећи шта је било с Микијем, поготово ако се испостави да је жив и здрав.

Мица и прикљученија

Сазнао сам и гдје су све те цуре из медицинске школе, оне које сам знао. Једна, најљепша, окопавала је кукуруз побјегавши одавде у акцији спашавања живе главе и достојанства, негдје на југу Србије. И одлучила да то више не ради. Сад је једна од водећих менаџерки у Београду. Веца је у Шведској. Имам је на "Фејсбуку". Тана је у Хрватској, на мору. Без обзира на различитост нација, релативно су се добро снашле у новим свјетовима. И, за разлику од мене и мојих, нису погубиле контакте. Некако су све... добро. Имаће брзо и 20 година матуре. Ја нисам имао ни десет ни 20, моја је генерација уништенија од њихове. Или смо ми из Машинске гори људи, па се мање подносимо и нећемо да се гледамо. Или је проблем што смо ми углавном мушки а оне углавном женске? Што смо ми били склонији рату а оне миру? Жене су чудо, не дај Боже да их нема, ни ово мало мира у свијету не би нам остало. A Мица... Е, она је отишла с родицом, мојом добром пријатељицом. Нису отишле као избјеглице, Њемачка им је, по националном опредјељењу, као Хрватицама била ближе него другима. Тамо се бјежало из Западне Херцеговине, због вербалног деликта или ћаћине усташке прошлости - свак' тамо, из Западне Херцеговине бар, има некога. Не, нису се њих двије позивале на нацију. Мало су варале на картама, као кад би овдје играли покера или ремија, али довољно добро за мушке који женама не гледају у карте него у деколте. Онда је Мица (не зове се тако, ми смо је тако звали) научила да игра шах. Онда је тако добро играла да би редовно побјеђивала мајсторе у шаху, некада и велемајсторе. Сад, поред свог посла, цијењеног и добро плаћеног, чак подучава шах. Мица је, знате, Херцеговка. Можемо ми све, само кад нам се хоће и кад нас пусте да будемо фин и паметан свијет.

Хотелски национални преврат

Четири-пет сати смо вукли то дијете са слушалицама у ушима са собом. Мама и ја смо се подсјећали губљења времена у кафићу "Aмстердам", о томе како се Тана смијала тако да су конобари молили да се удаљимо из кафане. Како је Мики ишао кући ако би му коса била преслабо науљена и како би се враћао да пресвуче тада модерне широке фармерке јер би пухао вјетар. Тада би му се, наиме, по вјетру, видјело како има мршаве ноге. И, да, причали смо вицеве од којих би се представницима сва три народа у БиХ дигла коса на глави. Зависно о вицу, наравно. Политички некоректне вицеве о Србима, Хрватима и Муслиманима. Мица, како ријетко говори наш језик и не "ферма" ону сједељку у хотелу "Холидеј ин" у којем су Бошњаци постали Бошњаци, још увијек Бошњаке зове Муслиманима. Хм, тај састанак у хотелу ми баш није био јасан ни тада ни сад. Не може се, барем ја тако мислим (дозвољавам опет да нисам у праву) уз које пиво и чашицу вина, тек тако једном народу надјенути ново име.

Купљење свијета пред одлазак

Сад, кад колумниста најзад мора писати што треба и мисли да треба, сјећам се да је Мица покупила дијете са слушалицама у ушима, торбицу и осмијех, обећала да ћемо одиграти партију тавле прије него што се врати у своју нову земљу - земљу своје дјеце и... и оставила ме самог. Однијела је наш свијет са собом, понијела оно вријеме које је одласком одавде остало у њој а мојим останком овдје неповратно од мене побјегло. Тај свијет су у мени убили, убијају га свакодневно, та несретна Федерална телевизија, зализани морон из градске управе, професионалне медијске и "културне" нарикаче које стално тупе о агресији, невиним жртвама и бруталним геноцидима, задригли политичари који само на телефон троше по неколико радничких плата. Мица ће, злоћа једна, имати годишњицу матуре. Скупиће наш мали свијет и оживјети га на једну ноћ. Смијаће се са чашама у руци, причати политички некоректне вицеве и присјећати се оних којих нема, пјевати инфантилне пјесмуљке Саше Лошића и Дине Мерлина, весело као да ће сваки час они којих није доћи на врата ресторана. Ресторан је тамо гдје је била Машинска школа. Моја школа. Школа оних који се никад више неће састати. Школа оних којима нису рекли да ће им земља, све захваљујући онима који нису добро гледали у себе и око себе, експлодирати. Можда... Можда успијем наћи Микија и довести га ових дана некако ту, да се мало исплачу једно другом. Нећу јој рећи, нека се изненади, само ћу је позвати да се видимо. И да видим како Мики рукавом брише очи и нос, као некад, док смо били бољи људи. Само... Само још да Мики буде жив.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.