Вратите дјеци Косту В.

 Иде из школе. Очајан је и каже ми: Даро, имао сам дивно, паметно и даровито дијете. Онда сам га послао у школу и направили су кретена. Ништа мени, тада клинки, није било јасно. Сада ми је јасно ама баш све. Кретени од дјеце се праве тако што се казнене методе усавршавају до перфекције и користе се као "стимулативне" у процесу образовања. То је одговор на питање дјетета: Зашто ми не дају да будем добар/ра?

Дјеца су људи

Народна скупштина РС усвојила је протекле седмице Информацију о реализацији Стратегије образовања од 2010. до 2014. Министарство образовања потом је окупило око 220 наставника и професора, 14 педагога, седам психолога и тридесетак савјетника Педагошког завода РС како би приступило измјенама наставног плана у основним и средњим школама.

Те измјене подразумијевају и измјене појединих уџбеника базиране искључиво на примједбама наставника, а не на анализи стручне комисије. Све треба да се одигра у рекордно кратком року.

Пракса у свијету каже да је, након што садржај уџбеника буде прихваћен, потребно још од 18 до 24 мјесеца да се уџбеник нађе у учионици, односно у рукама ученика.

Примјера ради, сусједна Хрватска на измјенама наставног плана и измјенама уџбеника радила је пуне три године. Уџбеници модернизовани и са смањеним бројем непотребних садржаја од јесени ће се користити у настави. Све то ми ћемо урадити у наредна три мјесеца.

Зато су у праву посланици који су у дискусијама о Стратегији упозорили да је неопходно примијенити искуства других и да експериментима нема мјеста јер образовање утиче на развој цијеле заједнице, а те грешке су дугорочне и тешко поправљиве.

Они који се стручно баве овим питањем истичу да је уџбеник само један од извора знања у процесу учења. Једногласни су у оцјени да је важан, али и да је много важнији едукативни однос наставника према дјеци и подстицање да користе и друге изворе, да истражују, упоређују, селектују.

И ту лежи основни проблем подизања квалитета образовања и нивоа знања ученика код нас. Јер док год дјецу учимо да бубају и од њих тражимо пуку репродукцију набубаног, не примјењујући интерактивне наставне методе у којима се подстиче дебата и дискусија у чијем је фокусу ученик, тешко да ће образовни процес доживјети помаке у смислу дјечијих постигнућа.

Такав образовни систем убија у дјеци сваку креативност и мотивацију. А ако би циљ образовања требало да буде да сваком појединцу омогући да развије сопствени потенцијал и афинитет највише што може, онда је јасно да се репресивним методама то не постиже.

Добар образовни систем труди се да стално охрабрује дјецу, да развија њихов потенцијал и да из њих извлачи максимум, да им усади став и посебно да их обучи како да себе поштују, како у себе да вјерују. Такав систем не дозвољава пропусте према дјеци као људима и не сијече им крила чим их рашире да полете, него им одшкрине прозор и даје вјетар у леђа.

Најбољи примјер таквог приступа је ИС Петница, која је успјела да направи образовни бум, а њени полазници су у својим каснијим постигнућима оправдали труд оних који су у њих улагали знање и педагошко искуство.

Стручњаци из Петнице зато и упозоравају да је реформу школства неопходно извршити, прије свега, у методици наставе, организацији и примјени свјетских искустава и систему модерне школе.

- Градиво у нашим школама је преопширно, а бубање чињеница код дјеце убија креативност, руши мотивацију и не даје ефекте. Зато Петница у своје редове и не прима оне који имају одличне оцјене, нити оне који су побједници такмичења у редовном школовању - каже директор Петнице Вигор Мајић.

Он признаје да Петница чини "опасну јерес", јер вјерује да су дјеца која је похађају паметна, бистра, рационална и да умију сама да процјењују.

И Мајић је у праву, Петница је "образовна аномалија", јер у њој се наставници искрено труде да разумију и поштују дјецу, да их науче, а не да лупају кечеве, а тај однос им се враћа и резултатима које њихови полазници постижу и уважавањем које су заслужили.

Трипут мјери....

Још једна особеност нашег образовања је и то што наставнике када уђу у школе више не провјера нико. И док све државе имају неки систем лиценцирања и акредитације којима условљавају наставнике да се професионално усавршавају, само код нас је лиценцирање укинуто, а да није ни почело.

И док се и даље играмо увођења метода непримјењивих у свјетској пракси, када се узму у обзир међународна тестирања као прави параметри у оцјени стварног знања ученика у РС, резултати су више него поражавајући. Да је знање из математике, географије, биологије, физике и хемије испод међународног просјека, показало је и међународно истраживање TIMISS 2007. године. Наши ђаци били су лошији од својих вршњака у Србији, Румунији и Бугарској.

Познато је да образовни систем Финске даје најбоље резултате у свим тестирањима ћака, а кључну улогу у томе управо има строга процедура селекције наставника и њихов стални рад на професионалном развоју.

И док су резултати такви какви јесу, јавност и даље нијемо све посматра са стране, као да се то крупно и важно питање не тиче свих нас.

Зато се ни струка, ни савјети родитеља, ни професори, ни педагози, ни директори нису огласили о нових 11 кажњеничких мјера Педагошког завода у случајевима изостанака ученика.

Једна од тих мјера прописује да изостанке морају да правдају оба родитеља заједно, али иако се додаје да школе могу саме да изаберу мјере које ће примјењивати, родитељи су одмах два по два кренули пут зборница.

Улога образовања поред тога што мора подстицати све људе да уче и напредују, јесте и да ствара људски капитал заједнице. Ако министарство или педагошки завод узима себи за право да доводи у питање повјерење по свим линијама: родитељ-родитељ, родитељ-дијете, родитељ-наставник, наставник-дијете, поставља се питање на који начин образовне институције врше своју просвјетитељску улогу.

Друга мјера говори о томе да се дјеца због изостанака упућују суботом на добровољни рад!!! Ни та мјера не само да није примјерена, него, као ни претходна, нема законско утемељење и немогуће је говорити о њеној педагошкој вриједности.

Уз све ове факте, јасно је да је директор Петнице у праву када истиче да наше образовање не прати никакве трендове најмање 40 година и да имамо школу какву смо имали одувијек, по моделу из 17. вијека.

И овдје ћу стати и цитирати једног искусног професора који са поносом може да каже да је постигнуће оних које је учио признато широм планете: Ја бих професорима прописао задатак да најмање једном мјесечно гледају "Шешир професора Косте Вујића".

То је онај филм у којем Вујићева посљедња генерација сјајних ђака пјева: Причи овој нема спора, гимназија откад поста, није било професора, као што је Вујић Коста. Са појавом и у свему, он је чудан да се памти, ову љубав према њему, Прве мушке матуранти.

Косте Вујићи постоје и данас. И о њима ће се "у будућности знати по томе што су били професори сјајних будућих имена". Помозимо им да побиједе!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.