Вране крадљивице

Врана врани ипак копа очи

Поред самог улаза у Суд, бијели се десетак православних крстова. Никад им не приђеш, а често туда пролазиш, да прочиташ имена оних који леже на тако страшном мјесту. Али, шта знаш, можда су они и срећни скончали свој живот, у својој кући, и на свом сеоском гробљу нашли спокоја. А можда ту леже бивши робијаши, ко би то знао кад смо толико ратовали, тужили се, судили и кажњавали.

Балкони и прозори стамбених зграда у улици с тим црним називом, окренути су према Суду, дакле, од фашизма према суду и љупко је ту живјети.

Како у близини станујем, завољела сам вране, те слободне и дрске госпе, те кљунасте диригенте у сиво-црном фраковима.

Предвече попадају по том дрвећу, уморне од дневне потраге за зрневљем и црвима, дуго се и бучно смјештају и пребројавају. Кажњавају ону која се убацила у туђи кревет и - све стишаније се договарају о сутрашњем дану. Јутром рано пробуде цијело насеље, све што је у њему преживјело ноћ. Јер, по оној давно доказаној, ако омркнеш, ниси баш сигуран да ћеш и осванути.

Вране, крадљивице мале наше среће. Кад чвокну иза угла, притајене, у нама се препознати неће. Ми ћемо се видјети у њима, ослушкујући најаву несреће.

Једну на картону насликану врану, њене прекрштене канџе, везане широком црвеном пантљиком, окачила сам на балкону свог стана, с намјером да га уљепшам и да ми се поглед има гдје задржати. Била је то вјежба Ане Пожек с прве године студија на Ликовној академији у Приштини 1993, студирала је сликарство у класи познатог сликара Петра Ђузе. Њен драги профа рођен је у Подрашници, старом селу познатом још из римског доба по војним караулама и легијама, али и по близини језера Балкана.

Уљепшаном балкону кратко сам се дивила. Вране су, са околног дрвећа, прво лукаво и опрезно, а онда све дрскије, залијетале  се и као помахнитале ударале кљуновима у мртву врану на слици. Врана врани ипак копа очи, помислила сам, и немој на окно врана да ти слети. Опасан је кљун из јата издвојен, зло се само и хитро залети. Али вране с нама зимују и често сам по смрзнутим пртинама гледала изваљена њихова тијела с откинутим крилима.

Пут према Швракином селу

Оно ниже дрвеће, шибље, пролиста раније, а висока стабла једва се огрну зеленим велом. Зато дуго, све негдје до половине маја, бјежим од прозора и балкона, да не гледам у огромну дограђену бетонску зидину, грдосију гдје се не само суди, већ и искијава досуђено. Једина љепота у свему томе је Тврђава Меше Селимовића, у којој се догађа и једна прелијепа љубав.

Кад изиђеш из "фашизма", како дјеца скраћују име улице у којој спавају и играју се, новосаграђеним дугим степеницама, узбрдо, једва ћеш изићи на пут према Швракином селу. Ту у Швракином, свој раскошни пјеснички живот УТУЉИО  је и Бранко Чучак, животом платио своју пјесничку слободу.

Тај пут радним даном закрчи на десетине луксузних аутомобила који се безбједно одмарају и хладе, док њихови власници "тренирају строгоћу". Душко је био племенит пјесник и човјек благе нарави, а ја бих рекла - док се њихови власници богате и забављају с богињама правде. А онда увјежбани, викендом одлазе на Адриатик - и не помишљајући да једном морају судити и онима који су масакрирали и Душкове рођаке у родном му Сијековцу.

Сви су они, познато је то, с мушком вољом полагали Римско право, неки по пет-шест пута, али важно га је било положити, и што брже заборавити ону: Није морално све што је законом дозвољено, и није неморално све што је законом забрањено. Само моћни имају и моћно право, ко смо па ми? Нама је довољно да имамо и неку малу правду, правдицу и - "вузле једно вузласто".

Касарна "Виктор Бубањ"

Сјећам се, добро је док се човјек сјећа, све што се заборави потоне и остане у мраку. Након мукотрпног али бесплатно-избјегличког путовања у непознато, стигла сам прохладног септембарског јутра у ратну Грбавицу. Било је то године 1993. Од Приштине, ишла сам преко Лесковца, Ниша, Београда, Пала и у сваком мјесту чекала да се стрпам у неки други воз или у неки други аутобус. Уморна и јако уплашена, стала сам у ред испред куће у којој је била служба за размјену ратних војних заробљеника. У реду је, ћутећи као у спроводу, стајало двадесетак људи. Нисам знала колико је то чекање по свакога од нас болно, трагично и смртно опасно.

Чим сам ушла препознала сам човјека који ме је примио, и одмах ми понудио столицу да сједнем. Био је то предратни студент електротехнике, који је водио познати студентски клуб "Стелекс", бринуо о забави и културним приредбама у њему. Организовао је и једно незаборавно вече љубавне поезије, уз учешће још два млада пјесника. Млад официр, капетан Војске Републике Српске, подижући телефонску слушалицу, упитао је: "Хоћете ли да се јавите својима, госпођо?" Препознао је и он мене. Било ми је то незамисливо, годину дана нисам имала поузданих вијести и њима. Рука ми је дрхтала док сам окретала бројеве. Само с једног броја чула сам глас моје снахе, жене мог млађег сина Владимира. "Брацо је добио дијете, кћеркицу, дали смо јој име Лејла..."

"Прекрасно име сте јој дали..." У моје сјећање смјестила се тада и тек рођена Лејла, кћерка Азриног брата Аднана, предоброг човјека, борца такозване Армије БиХ. С обје стране већ тада је било ТАКОЗВАНО.  И ја нисам знала, а тешко је то и данас знати, шта је стварно, а шта ТЗВ. Али знам да ту није лако живјети. "Ту живјети, то су страшне муке, вјечно у куту, а вјечно на путу..." Како је Душко за све налазио праве ријечи.

Али да не заборавим најважније. Док сам чекала, двојица људи испред мене, причали су о рату и о догађајима који су их довели у касарну "Виктор Бубањ" и пред кућу у којој се уговара размјена заробљеника. Одједном, из њиховог разговора одвојила се и попут оштра ножа засјекла ме реченица... али никог нису толико мучили и тако тукли као оног... изговорио је пуно име и презиме сина моје сестре.

Тај, тада још плавокоси и плавооки младић, дјечарац, никад заиста није ни мрава згазио. Неупућен и безазлен, како ће живјети ако му овај официр и помогне да се размијени. Син моје сестре није био заробљеник, већ осуђеник, суђено му је Касарни "Виктор Бубањ".

Викториозан - значи побједнички, а бубањ - како коме се заврти.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.