Војник или политичар, небитно је сад
Патриота је у БиХ веома релативан појам. У Сарајеву то значи из дна душе презирати РС и своје срце везати понајвише за најуже градско језгро, нипошто не рачунајући околину која припада другом ентитету. Из Бањалуке гледано, патриота је сваки онај који велича српство у своме крају и не мари за било шта што се догађа у Сарајеву и Федерацији. Добро, тако у већини живе грађани. Тако живе бивши војници. Тако они његују свој патриотизам и колико год он био погубан за оне друге, они ето готово складно функционишу у својој међусобној искључивости.
Властито двориште
Али када политичари на државу којом владају (у дословном смислу) гледају као на своје властито двориште, то није добро ни за кога и ни за шта. Чак ни за то њихово двориште. Тако је ових дана члан Предсједништва БиХ Жељко Комшић одлучио забранити Емиру Кустурици да користи било шта што му треба за снимање новог филма, а што је у надлежности државе БиХ. На првом мјесту му је забранио употребу оружја и људства. Као појединац грађанин, као златни љиљан, прекаљени борац на ратиштима широм БиХ, Комшић има пуно право да презире Емира Кустурицу, снимање филмова у РС и употребу оружја макар и у филмске сврхе на територији другог ентитета. На своје туге и бијесове, када се само спомене оружје или пробуде ратне успомене, има право сваки грађанин, сваки бивши војник.
Можда данас има још пуно војника међу политичарима у БиХ. Можда Комшић није једини. Али како они данас, двадесет година послије рата, могу подијелити или помирити те двије улоге у себи? Војник види само ратни циљ, ратни плијен, ратног непријатеља и тако доживљава овај свијет. Војник увијек има у виду само и искључиво непријатеља са којим несугласице рјешава на фронту. А послије рата, чак и када то себи нипошто неће да призна, у ствари поготово тада, он живи у сјени ратне трауме.
Томе насупрот, политичар је мирнодопска фигура по дефиницији. Он треба видјети и некадашњег непријатеља као партнера, саговорника, личност коју треба да уважава и са којом мора да договара важне одлуке које се тичу свих грађана. Политичар треба да гледа унапријед, за разлику од свог колеге војника којем је допуштено да се осврће унатраг и са неповјерењем прати сваки корак бивших непријатеља.
Али шта са политичарима који имају оба ова лика у себи? Један тешко да може бити помирен с другим. Шта год један да чини, овај други му представља велику сметњу.
Политичар “грађанске оријентације”
Политичар, посебно онај “грађанске оријентације” на челу државе, по дефиницији је отворен за сваку добру идеју или акцију која ће донијети добробит његовој земљи. Он мора путовати у сваки кутак своје земље и са истим симпатијама се односити према грађанима Требиња, Груда или Тузле. Он са истим жаром треба гледати на снимање филма Анђелине Џоли и Монике Белучи, зар не? Двије свјетске филмске звијезде које снимају у његовој домовини. Он их обје треба угостити у свом уреду, поготово ако је то још уред у Предсједништву! Белучијева још снима филм у његовој домовини, са режисером из његове домовине, са финансијским средствима осигураним у његовој домовини…
Или је овдје ипак нешто погрешно постављено. Можда недовољно разумијемо Комшићеве разлоге? Можда се филм не снима у БиХ, него у РС? Можда режисер није из БиХ? А можда јесте, али на протекли рат не гледа онако како би то од њега неки водећи политичари очекивали? Да није ријеч можда о издајици? Ако је прави патриота, требао би бити Сарајлија, а он то изгледа никако није или, још горе, престао је да буде. Сумњиво неко лице. Додуше, умјетник је свјетскога гласа, али то треба рећи не хвалећи му вјере и имена. Поготово политичка опредјељења…
Међутим, нешто ту суштински није у реду. Бити члан Предсједништва БиХ, бити политичар “грађанске оријентације”, бити млађи политичар наводно оријентисан ка будућности, а истовремено пријетворно ометати или чак отворено оспоравати рад свјетског умјетника са којим се не дијеле политичка гледишта - не иде то. Погубно је то за генерације младих људи којима се шаље јасна порука: туђе нећемо, своје не дамо, а преко ентитетске границе уопште се не гледамо. И ко је ту коме националиста? Ко је сепаратиста? Ко је непријатељ “јединственој БиХ” састављеној од два или боље рећи од 12 дијелова? Кустурица? Предсједник? Војник? Предсједник-војник? Моника Белучи? Док год нам чланови Предсједништва не путују цијелом БиХ и не обраћају се свим грађанима БиХ подједнако са истим уважавањем и симпатијама, ипак су само они највећи непријатељи земљи у којој би се могло живјети без међусобне мржње и зависти.
Него, баш као што је глумица Зана Марјановић са својом режисерком Анђелином Џоли била на доручку у Бијелој кући и разговарала са Бараком Обамом, тако ће исто Моника Белучи са својим режисером Емиром Кустурицом бити примљена на радни доручак у згради Предсједништва БиХ. И то не код Радмановића него код све тројице народних вођа заједно. Хоће. Кад може Обама, може и бх. предсједништво.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
