Вјерујем цијењени суде…

Нешто раније, 24. октобра 1991. године основана је Скупштина српског народа у БиХ, након што су 14. октобра српски посланици у Скупштини СРБиХ прегласани. Скупштина је потом расписала плебисцит о останку српског народа у Југославији на којем су се Срби у БиХ у готово стоодстотном проценту изјаснили "за".

Бошњачки и хрватски политички представници и посланици нису признали резултате плебисцита, послије чега су српски посланици из свих политичких партија наставили рад у Скупштини српског народа СРБиХ и донијели низ аката који ће бити правни темељ за конституисање РС.

Декларацијом о проглашењу Републике српског народа у БиХ, коју су донијели 9. јануара 1992. године, де факто је рођена Република Српска. Други важан акт који је донесен је Устав од 28. фебруара 1992. године.

И то је историја.  А данас? Данас је од 11 чланова Декларације у дејтонском Уставу остао важећи само један,  члан 5, који говори о пуној равноправности и једнакости народа и грађана пред законом и заштити од било ког облика дискриминације.

Суђење

Ове седмице у Уставном суду БиХ одржана је јавна расправа по апелацији  бошњачког члана Предсједништва БиХ Бакира Изетбеговића за оцјену уставности чланова Закона о празницима РС, којим се као Дан Републике Српске дефинише 9. јануар.

Иако је суштина Изетбеговићеве апелације била у томе да "одредбе Закона о празницима РС нису у складу са Уставом БиХ, јер негирају основне вриједности уставноправног поретка БиХ", занимљиво је да је тек касније открио да ова суштинска теза не стоји и да је Закон о празницима РС уставан, због чега му је преостао још само један аргумент, а то је датум 9. јануар, дан када се обиљежава православни вјерски празник. 

Зато је своје аргументе и темељио на само једној чињеници, а то је да је наводно ријеч о вјерском, а не секуларном празнику, јер се 9. јануара обиљежава и крсна слава Свети Стефан, што "вријеђа вјерска осјећања грађана РС несрпске националности".

Изетбеговићеви адвокати су се током излагања позивали на оцјену Венецијанске комисије да би "9. јануар, као датум када се обиљежава Дан РС, могао бити дискриминирајући, јер је тог дана 1992. усвојена Декларација о проглашењу Српске Републике БиХ", али су одустали од тезе да је сам Дан РС "неуставан".

Како је могуће да Изетбеговић није знао да је обиљежавање Дана РС у складу са Уставом БиХ, јер ентитети имају право да обиљежавају своје празнике? Који правник му је писао апелацију, а да га није обавијестио о тој најбитнијој чињеници у њеном садржају?

Управо та "ситница" довољна је потврда тезе да је и ова апелација само још једна политичка ујдурма, која у редовним временским интервалима овдје не посустаје више од 20 година.

Када је остао без суштинског аргумента апелације, Изетбеговићев правни тим у току расправе као једини аргумент због чега би Устави суд требало да оспори обиљежавање Дана РС изнио "очигледно учешће Српске православне цркве у његовом прослављању", наводећи да прослава почиње светом архијерејском литургијом.

Са правног становишта јасно је да је ова теза лоша, јер у Закону о празницима РС 9. јануар је дефинисан као Дан Републике Српске, а крсна слава и светац Свети Стефан (који пада на тај дан) се нигдје у закону не помињу.

Ако је тако, а јесте, јасно је да сваки суд, па и Уставни може да суди само на основу правних чињеница, правних аката, закона… а не на основу манифестационих, пропратних догађаја.

Та мала чињеница још један је доказ да је подношење апелације политичка ујдурма, која нема законско упориште.

Можда управо то и јесте разлог због којег никада ниједан политичар из РС није ни покушао да на Уставном суду БиХ оспори прослављање 1. марта као "Дана независности БиХ" или 25. новембра као "Дана државности БиХ".

Иако држава БиХ нема закон о празницима (годинама не постоји политички консензус), оба ова празника дефинисана су Законом о празницима ФБиХ, а Федерација, као и Република Српска, има уставно право да дефинише своје празнике.

Друга је ствар што се тај датум покушава наметнути као празник цијеле БиХ (како и пише у закону у којем се назива Дан независности БиХ, а не Дан независности ФБиХ), па се и пријем тим поводом одржава у Предсједништву БиХ, а не у Предсједништву ФБиХ.

Али да се опет вратимо у историју. Бошњаци и Хрвати су на референдуму 29. фебруара и 1. марта 1992. године дали свој глас за независну БиХ и њен излазак из Југославије. Од изашлих на референдум њих 99 одсто гласало је "за" излазак СРБиХ из тадашње државе, Југославије. (У земљи апсурда то су данас највећи југоносталгичари). Према Закону о празницима ФБиХ тај дан слави се као Дан независности.

Није неважно подсјетити да је истога дана, 1. марта 1992. године испред Старе православне цркве на Башчаршији у Сарајеву убијен српски сват, што је била прва назнака крвавог расплета чији смо свједоци и жртве, свако на свој начин.

Али и овдје се проблем може поставити на исти начин. Ако празник као такав има утемељење у закону, јер ФБиХ, као и РС, има право на дефинисање својих празника, да ли су манифестационе активности које га прате прихватљиве за сва три народа? 

А вијести емитоване на тај дан кажу овако:

"Полагањем вијенаца, минутом шутње и учењем фатихе за све борце који су дали животе за одбрану БиХ, данас је испред Вјечне ватре у Сарајеву обиљежен 1. март, Дан независности БиХ".

Или овако: 

"У склопу својих школских активности, ученици Основне школе 'Ђулистан' из Љешева код Илијаша, као и претходних година, обиљежили су 1. март, Дан независности БиХ посјетом шехидском мезарју Ковачи у Сарајеву, гдје су положили цвијеће и проучили фатиху на мезару првог предсједника РБиХ Алије Изетбеговића".

Е сада, да ли је учење вјерског обреда "фатихе", без вршења вјерских обреда друга два конститутивна народа, као и посјета дјеце мезарју Алије Изетбеговића на тај празник дискриминација? Да ли можда то вријеђа Србе? Па и Хрвате?

Ако је основни аргумент за Изетбеговићеву апелацију став Венецијанске  комисије да је "избор 9. јануара за Дан Републике Српске, подстакнут осјећајима и догађајима од значаја за само један народ, док га друге заједнице сматрају болном успоменом и као такав може довести до дискриминације", и лудом је јасно да је и "избор 1. марта за Дан независности, подстакнут осјећајима и догађајима од значаја за само један народ, док га друге заједнице сматрају болном успоменом и као такав може довести до дискриминације". 

Исто као што је јасно да и у овом случају апсолутно (можда чак и више него када је у питању Закон о празницима РС) може да се примијени и други став  Венецијанске комисије да: "Устав БиХ познаје, не само обавезу заштите индивидуалних права и слобода у случајевима дискриминације, већ и у смислу уставног принципа једнакости свих конститутивних народа, чиме се забрањује било каква привилегија или ексклузивитет једног народа у односу на друга два".

Ово тим прије што се 1. март упорно намеће припадницима српског народа у БиХ као државни празник. И што се прославља у заједничким институцијама државе, каква је Предсједништво БиХ. И што се на његовом обиљежавању врши само муслимански вјерски обред иако 1. март не пада ни на један муслимански вјерски празник.

Слава, свјетска баштина

Занимљиву тезу у Уставном суду БиХ приликом расправе о Изетбеговићевој апелацији изнио је један од чланова делегације Народне скупштине РС, историчар Жељко Вујадиновић. Он је на основну замјерки "оптужбе" о наводном вјерском карактеру Дана РС говорио о самом светитељу који "пада" тога дана.  Изнио је податак да је свети Стефан Јеврејин, заштитник сиротиње, којег славе сви хришћани. Али и то да су сви и српски владари, као и владари средњовјековне Босне уз лично име носили и име Стефан, па тако и најпознатији од њих Стефан Твртко I Котроманић.

Али оно што никако није јасно у цијелој тој причи, јесте због чега Изетбеговића или било кога другог вријеђа крсна слава која је симбол заједништва, дружења, дан када су се и овдје у БиХ одувијек за истом трпезом радо окупљали и родбина, и комшије, и пријатељи, без обзира на то које су вјере били. 

Има још једна мала чињеница на коју су сви заборавили. Српска крсна слава лани је уврштена на UNESCO-ову Репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа цијелог човјечанства. У документацији коју је UNESCO усвојио указује се на значај славе у српском народу, прије свега као симбола заједништва и истиче да се сам славски обред састоји из претхришћанских, христијанизованих и хришћанских елемената, што подржава културну разноликост човјечанства.

Биће да Босна није човјечанство.

А баш због оног 1. марта настала је можда једна од најјугоносталгичнијих испјеваних пјесама: "Данас је дан, Дан Републике/И стара каже Драгане шути/Скрати језик могу те чути". Па не могу се баш тако убити сви наши дани. Једноставно, није реално.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.