Вјековна борба за опстанак

У својој вјековној борби на граници између два царства: Отоманског и Аустроугарског истицали су се као искусни и борбени граничари, спремни на све буне и устанке, што преведено значи да је Козара била колијевка буна и устанака српског народа против туђинске власти, насиља и тираније, у којем је чврсто усађена синтагма да унуци ријетко памте ђедове, јер ђедови млади усправно гину на ратиштима.

Нису Козарчани признавали ни цара ни господара, а у једном вијеку дизали су по четири буне, као што су чинили 1809, 1839, 1857. и 1875. године, а најзначајнија Буна против Турака подигнута је на Козари септембра 1809. године, а били су захваћени сви срезови козарског подручја, не заборављајући истаћи 1875. године:

"Да све људе и народе сматрају као своју браћу, с којима су вољни живјети у братству, јединству и слободи."

Због напријед изнесених оцјена, било је сасвим логично што су Козарчани 1941. године листом прихватили позив Комунистичке партије Југославије и кренули за Младеном Стојановићем да голоруки или отетим оружјем заиграју партизанско коло и кренули путем слободе и револуције у борбу против нациста Адолфа Хитлера и усташа НДХ Анте Павелића.

Обиљежавање 75. годишњице битке на Козари јуна и јула 1942. године и страдања српског народа Козаре у Другом свјетском рату

На легендарној Мраковици, пред спомеником Народноослободилачкој борби, на мјесту на коме су козарски партизани 1941. године уништили фашистички гарнизон и непријатељу зорно показали да не може некажњен вршљати шумама Козаре, почетком јула 2017. године обиљежавамо 75. годишњицу битке на Козари, коју је водио Други крајишки козарски партизански одред "Младен Стојановић" против двадесетоструко бројнијег непријатеља: нациста Адолфа Хитлера и усташа НДХ-а Анте Павелића, и страдања српског народа Козаре у Другом свјетском рату.

Била је то по много чему неравноправна, али зато изузетна борба, готово јединствена у цијелом Народноослободилачком рату у Југославији, јер је двадесетоструко јачи непријатељ: нацисти Адолфа Хитлера и усташе НДХ-а Анте Павелића одлучио да потпуно уништи не само Други крајишки козарски партизански одред од 4.000 партизанских бораца, већ и сва козарска села, куће, школе, цркве, жене, дјецу и све живо што се затекло у обручу у збјегу, а затекло се преко 80.000 Срба са Козаре, од жена, дјеце до стараца, помијешаних са стоком и запрегом по долини Мљечанице, Моштанице и Грачанице.

У тих мјесец и нешто више дана Козара је претворена у велико згариште, јер су безмало попаљене све куће од Уне до Приједора, од Новог Града и Дубице до Градишке и Лијевче поља.

У бици на Козари за само мјесец погинула су 1.762 борца - партизана, а какве су се жестоке борбе водиле и како се гинуло говори податак да је тих дана из једне чете погинуло 126 бораца - партизана.

Десетине хиљада Козарчана било је заробљено у том великом збјегу, од којих је један број ликвидиран у шумама Козаре, док су остали, међу којима десетак хиљада козарачке дјеце, одведени у концентрационе логоре у Хрватској: од Јасеновца и Старе Градишке, те у дјечје логоре у Јастребарском, Сиску и Горњој Ријеци код Крижеваца, док је неколико хиљада Козарчана у возовима из Старе Градишке пребачено у Београд на Сајмиште, гдје су ликвидирани, а у страшној пустоши у три села на Козари могао си срести само понеко људско биће, обично старца или жену у црнини, али су и они гледали у будућност, јер се народ Козаре није предао, поготово што су у тој непријатељској офанзиви козарски партизани уништили преко 7.000 нацистичко-фашистичких војника, међу којима преко 80 одсто усташа НДХ-а Анте Павелића.

Дакле, окупатор наше земље, Хитлерова нацистичка Њемачка и њихове усташке слуге нису успјеле у својој намјери да Козару претворе у гробницу српског народа и да униште козарске партизане.

У тим намјерама непријатељ није успио захваљујући дејству, како партизана Другог крајишког козарског партизанског одреда "Младен Стојановић", тако и српског народа ратног подручја Козаре, с обзиром на то да је то по много чему била изузетна битка незабиљежена у Народноослободилачком рату у Југославији, јер су у тој великој бици на Козари учествовали искључиво партизани изникли из народа Козаре, за разлику од битака на Сутјесци и Неретви у којима су учествовале партизанске јединице из Србије, Црне Горе и Хрватске.

Управо у том периоду, почевши од јулско-августовских борби, па кроз акције у октобру, новембру и децембру 1941. године, долази до садејства са јединицама Првог крајишког народноослободилачког партизанског одреда са подручја Подгрмеча.

Други крајишки козарски партизански одред "Младен Стојановић" био је најмоћнији одред у Народноослободилачком рату у Југославији

Током маја, јуна и јула 1942. године, Други крајишки козарски партизански народноослободилачки одред "Младен Стојановић", по броју људства и наоружања, постао је најснажнији одред не само у Босанској Крајини и БиХ, већ и на простору читаве Југославије.

Из састава Другог крајишког козарског партизанског одреда у јануару је дата пролетерска чета за Крајишки партизански батаљон, у марту ударни батаљон, у мају два батаљона за Прву крајишку народноослободилачку партизанску ударну бригаду, у августу два батаљона за Другу крајишку народноослободилачку партизанску бригаду, у септембру 1942. године сва четири батаљона са пратећим водом и водом за везе за прерастање у Пету крајишко-козарску партизанску ударну бригаду, која је од 14. до 20. октобра 1944. године учествовала у ослобођењу Београда, а потом наставила свој борбени пут до западних дијелова земље.

Други крајишки козарски народноослободилачки партизански одред "Младен Стојановић" заслужено је добио највише могуће признање, одликован је Орденом народног хероја, а то је, као што се зна, био јединствен случај у току Народноослободилачког рата у Југославији.

Дакле, тај одред је са 4.000 партизанских бораца водио познату битку на Козари јуна и јула 1942. године против двадесетоструко бројнијег непријатеља и успио пробити непријатељски обруч и спасити велики број Срба из козарачког збјега, али је зато остао без 50 одсто партизанских бораца.

Пета крајишка козарска партизанска

бригада била је и остала понос народа Козаре

Пета крајишка козарска партизанска бригада од Козаре, гдје је никла из народа септембра 1942. године, чији су борци очврсли у борбама на Козари јуна и јула 1942. године у саставу Другог крајишког одреда против нациста и усташа за вријеме непријатељске офанзиве на Козару и чији је борбени пут ишао преко Босанске Крајине, Средње Босне, Београда, до западних дијелова (граница) Југославије према Италији и Аустрији 9. маја 1945. године, прешла је на том путу више од 20.000 километара и из непријатељских редова избацила преко 7.000 непријатељских војника, од којих је највећи број у борбама за ослобођење Београда 1944. године.

Сам податак да је 1.300 бораца Пете крајишке козарске партизанске бригаде учествовало у жестоким борбама за ослобођење Београда у периоду од 14. до 20. октобра 1944. године против нациста Хитлерове Њемачке и домаћих издајника, довољно јасно говори какву су улогу у Народноослободилачком рату имали козарски партизани, јер је за ослобођење Београда погинуло 384 Козарчана, док је наша и њихова Козара била опустошена и завијена у црно.

У борбеним дејствима од 22. септембра 1942. године кад је формирана на Козари, па до 9. маја 1945. године, кад је код Цеља у Словенији испалила посљедње плотуне, Пета козарска крајишка партизанска бригада изгубила је 1.134 борца, уз 1.830 рањених бораца, дајући тако огроман допринос у борбама за ослобођење земље иако је њихова и наша Козара била опустошена и завијена у црно након Другог свјетског рата и са највећим страдањима српског народа Козаре у Другом свјетском рату на простору бивше СФРЈ.

Стога није било изненађења када је Тито након ослобођења земље 1945. године у говору преживјелим борцима Козаре рекао:

"Козара је преживјела једну од најтежих и у исто вријеме једну од најславнијих епопеја у историји наших народа. Козарска епопеја имала је за Народноослободилачку борбу Југославије у цјелини огроман значај, јер је то била прва велика битка у којој је уз борце учествовао ненаоружан народ, а у борбама на Козари пало је много жртава за оно што данас имамо, јер је то био почетак најшире борбе у нашој земљи."

И поред незапамћеног налета усташа НДХ Анте Павелића и нациста Адолфа Хитлера на српски народ Козаре у Другом свјетском рату у периоду од 1941. до 1945. године са основним циљем да потпуно униште српски народ на Козари и козарске партизане, српски народ је са својим партизанима у натчовјечанској борби уз огромне жртве очувао Козару и свој идентитет и зато је обавеза сваке Владе Републике Српске, а поготово њеног државног руководства, да козарачку епопеју стално афирмише, јер козарачку епопеју нема ниједна земља у Европи.

Немјерљив допринос Козарчана у Народноослободилачком рату Југославије од 1941. до 1945. године

У Народноослободилачком рату у Југославији у борби против нацизма и фашизма у периоду од 1941. до 1945. године Козара је дала: 23.000 партизанских бораца, међу којима и вођу партизанског покрета, односно вођу и организатора устанка народа Козаре - легендарног Младена Стојановића и уз њега 43 народна хероја, те борца пјесника Скендера Куленовића, са његовом и нашом "Стојанком мајком Кнежопољком", која изражава највећи домет пјесничког казивања о геноциду над Србима у усташко-нацистичкој офанзиви на Козари 1942. године, а из Козаре је изникао и Милан Тепић, који је као официр ЈНА постао херој рата 1991. године у одбрани Југославије.

У борбама против нацизма и фашизма у Другом свјетском рату погинуло је 43.000 Козарчана, а спаљено је више од 22.000 српских кућа, све школе и цркве, што је био разлог зашто је подручје Козаре након завршетка Другог свјетског рата било опустошено и завијено у црно.

Очување и обнова подручја Козаре након Другог свјетског рата

Преживјели борци и потомци погинулих бораца и на стравичан начин ликвидираних Срба са подручја Козаре од стране усташких зликоваца, уз податак да је у само двије године 1941. и 1942. године у концентрационе логоре у Хрватској стрпано 68.500 Козарчана, од којих 23.500 дјеце, започели су нови живот и обнову опустошеног и у црно завијеног подручја Козаре након Другог свјетског рата.

Управо због претходно изнесених оцјена и чињенице да је значајан број бораца са подручја Козаре, који су били у Народноослободилачкој војсци Југославије, остао након Другог свјетског рата у јединицама ЈНА на подручју Југославије као старјешински кадар, као и дио нас који смо као дјеца преживјели козарачку драму, након завршетка основне школе упућени на даље школовање широм Југославије, а они који су остали на својим огњиштима на подручју Козаре да започну нови живот и обнове Козару, заслужују највећа признања, једнака оним партизанским борцима који су своје животе дали за слободну Козару и Југославију.

Непобитна је и необорива чињеница да није било подручја не само у БиХ, већ и на подручју Југославије које је за вријеме Другог свјетског рата толико уништено и опустошено као подручје Козаре, као што није било краја у Југославији који је у НОР-у у Југославији дао тако велики број партизанских бораца, њих 23.000 сврстаних у пет бригада, те 43.000 погинулих Козарчана.

Након ослобођења земље 1945. године преживјело и напаћено српско становништво са подручја Козаре морало је савладати многобројне препреке у обнови уништених кућа, школа и инфраструктуре, у чему је била пресудна помоћ шире друштвене заједнице, од нивоа власти у БиХ, те савезне администрације, што је зауставило миграцију становништва са подручја Козаре.

Не елаборирајући шире оцјену о послијератном периоду на подручју Козаре од 1945. године до 1992. године кад је у БиХ дошло до грађанског рата, мора се констатовати да је у том периоду највећи напредак у развоју био на општини Приједор и Градишка, у првом реду због привредних ресурса и стратешког положаја, док је неправедно знатно успоренији био на општинама Дубица и Нови Град у чијем је саставу била Костајница.

Захваљујући значајној инвестицији у изградњи аутопута од Бањалуке, Приједора, Новог Града, Козарске Дубице и спајањем са Бањалуком, подручје Козаре било је опасано квалитетном саобраћајницом којом је омогућен убрзанији развој подручја Козаре.

На том плану довољно је истаћи неколико података који се односе на подручје Козаре из периода постојања заједничке државе СФРЈ, па да се изведе закључак како је подручје Козаре изгледало у предвечерје грађанског рата у БиХ 1992. године, па да се такође изведе закључак какве је посљедице произвео Грађански рат у БиХ, односно на подручје Козаре.

Наиме, на основу пописа становништва из 1991. године на подручју Козаре је живјело 245.000 становника, од којих су Срби чинили 131.000, затим муслимани 84.000, потом Хрвати 10.000, Југословени 13.200 и остали преко 6.000, што је у односу на попис становништва из 1931. године, када је на подручју Козаре било 200.000 становника, од којих 140.000 Срба, муслимана 33.000, Хрвата 25.000 и 2.000 осталих народности, значајна промјена и кад смо добили одговор како је изгледало подручје Козаре 50 година од почетка Другог свјетског рата у националном саставу.

Дакле, на подручју Козаре на основу пописа становништва из 1931. године било је 140.000 Срба или 70 одсто, да би након пуних 60 година на основу пописа становништва из 1991. године, на подручју Козаре било око 131.000 или 53,5 одсто Срба, из чега није тешко извести закључак шта се десило са Србима са подручја Козаре у периоду од 1941. до 1945. године и какве су посљедице Срби доживјели због њихове борбе против нацизма и фашизма у Другом свјетском рату.

На другој страни, за разлику од трагичне судбине Срба са подручја Козаре, на основу пописа становништва из 1931. године, муслимана је било 33.000 или 17 одсто, да би их након 60 година на основу пописа становништва 1991. године било 84.000 или 35,5, односно 51.000 више него 1931. године.

Кад је ријеч о Хрватима, њих је на основу пописа становништва из 1931. године на подручју Козаре било 25.000 или 12 одсто, да би их на основу пописа становништва из 1991. године било око 10.000 или 4,5 одсто, што је посљедица њиховог учешћа у усташком покрету и свјесног напуштања подручја Козаре.

Кад је ријеч о броју запослених на подручју Козаре 1991. године, њих је било око 64.000 запослених на 245.000 становника, а по броју запослених доминирала је општина Приједор са 29.000 запослених, затим Босанска Градишка са 16.000 запослених, потом Босански Нови са Костајницом 10.000 и Босанска Дубица са 9.000 запослених и кад бисмо упоредили број запослених и сезонских радника из 1940. године од 10.000 на подручју Козаре, са 64.000 запослених 1991. године, онда је видљиво колико је подручје Козаре у новој Југославији напредовало, поготово ако пођемо од чињенице да је за вријеме Другог свјетског рата подручје Козаре било опустошено и завијено у црно.

Избијањем грађанског рата 1992. године у БиХ ситуација се на подручју Козаре драстично промијенила, што показује попис становништва у БиХ 2013. године, на основу којег подручје Козаре има 212.000 становника, што је у односу на 1991. годину кад је било 245.000, мање за 33.000 становника, углавном муслимана, док је број запослених 2014. године пао на 29.000 радника, што је за 35.000 радника мање у односу на 1991. годину.

Недопустив однос руководства РС према подручју Козаре након грађанског рата у БиХ

Полазећи од чињенице да су многобројна веома успјешна друштвена предузећа на подручју Козаре у општинама Градишка, Козарска Дубица, Нови Град са Костајницом и Приједор у кратком периоду доживјела прави економски слом, а огроман број радника и стручњака остао без посла, што је код њихових породица и грађана тих општина изазвало велике социјалне потресе, поготово у општинама Козарска Дубица и Нови Град са Костајницом. Ове општине су за вријеме Другог свјетског рата претрпјеле највеће људске жртве, јер су биле на главном удару усташких зликоваца, као што је био случај за вријеме хрватске злочиначке војне операције "Олуја" 1995. године, а да руководство РС након потписивања Дејтонског споразума крајем 1995. године није предузело никакве активности да пропадање тих подручја буде заустављено и оживљена производња у тим предузећима. Напротив, руководство РС је свјесно пустило низ воду да потпуно пропадну, а те општине и подручје Козаре буде осакаћено, што за посљедицу има одлазак не малог броја Козарчана у земље Европске уније у борби за голи живот, јер се ни 22 године након завршетка грађанског рата у БиХ не дешава ништа позитивно у тим општинама.

Имам легитимитет да јавно квалификујем главне кривце за суноврат друштвених предузећа на подручју Козаре и моје неслагање са руководством РС у вези са обиљежавањем 75. годишњице битке на Козари и економске политике владе РС!

Не само као рођени Козарчанин, који је за вријеме Другог свјетског рата као дјечачић прошао кроз праву животну голготу, јер сам са годину и по остао без оца ког су усташки зликовци 1941. године ликвидирали међу првим Србима антифашистима у Поткозарју, као и чињенице да сам се, као мали дјечачић са двије и по године у наручју рањене мајке, нашао у оном великом збјегу српског народа Козаре јуна и јула 1942. године за вријеме битке на Козари, чију 75. годишњицу обиљежавамо ових дана, већ и због чињенице да сам за вријеме грађанског рата у БиХ од самог почетка, а поготово као премијер Владе РСК, пружао значајну логистичку помоћ Војсци Републике Српске. То је у оцјени о Бориславу Микелићу рекао и генерал Ратко Младић: "Да је Боро Микелић други Младен Стојановић са Козаре" апострофирајући моју значајну помоћ ВРС у грађанском рату у БиХ ријечима: "Стану тенкови - нема нафте - Боро, стану камиони - нема нафте - Боро, нема муниције - Боро". Ја сам као рођени Козарчанин поносан на оцјене генерала Ратка Младића и оне ми много више значе него да ми Додикова власт да највеће признање.

Непобитна је чињеница да је "Гавриловић" из Петриње под мојим десетогодишњим руковођењем постао највећа и најуспјешнија Месна индустрија у Југославији са 7.500 запослених радника и око 6.000 коопераната и највећи извозник конзервиране шунке из Европе на тржиште САД са освојеним највећим свјетским признањима, а ја проглашен за водећег привредника у Југославији, што је додатни аргумент да ја као рођени Козарчанин могу јавно на аргументован начин изнијети разлоге и главне кривце зашто су успјешна друштвена предузећа на подручју Козаре доживјела суноврат, а огроман број радника остао без посла, а да при томе ниједна Влада РС у протекле 22 године то питање није ставила на дневни ред.

Додам ли томе и чињеницу да је у РСК након мог избора за предсједника Владе РСК 1994. године увећана индустријска производња за 24 одсто, а пољопривредна за 32 одсто, док је за 30 пута био већи прилив у буџет РСК, а број запослених већи за 23.000 радника, иако је РСК била у ратном окружењу, доказ је да се у ратним условима може успјешно пословати.

Дакле, Борислав Микелић, рођени Козарчанин и дјечачић из оног великог збјега српског народа на Козари 1942. године, који је захваљујући натпросјечним резултатима рада постао у СФРЈ истакнути привредник, под чијим је десетогодишњим руковођењем "Гавриловић" из Петриње постао највећа и најуспјешнија Месна индустрија у Југославији, са 7.500 запослених радника и освојеним највећим свјетским признањима, а он проглашен водећим привредником у Југославији, члан ЦК СКХ у два мандата, посланик у Сабору Хрватске у два мандата, члан ЦК СКЈ, носилац највиших државних одликовања, премијер Владе РСК 1994/95. са импресивним резултатима на унутрашњем јачању РСК, ваљда има легитимитет да изнесе критичке оцјене ко је одговоран зашто су многобројна друштвена предузећа на подручју Козаре доживјела економски слом са далекосежним посљедицама и однос републичког руководства према том подручју, затим да изнесем своје неслагање зашто руководство РС не реагује на опорне захтјеве хрватског руководства о трећем ентитету, поготово моје неслагање са руководством РС о понижавајућем односу према обиљежавању 75. годишњице битке на Козари, као и чињенице да се историјски датуми из Другог свјетског рата користе за личну промоцију, умјесто да се та обиљежавања користе за ширу едукацију младих у РС.

Резултати које сам постигао у 46 година рада, потом знање са искуством, те ауторитет који сам стекао кроз резултате рада основни је разлог зашто руководство РС окружено са не малим бројем недораслих савјетника од којих многи у стварању РС нису уградили ниједну циглу, у протекле 22 године никад није позвало Борислава Микелића на било који скуп у РС на којем се расправљало о економској политици и развоју РС, посебно кад је ријеч о пољопривреди и прехрамбеној индустрији, па ни кад је ријеч о подручју Козаре, али се зато на Економском форуму на Јахорини појављује носилац модела пљачкашке приватизације у Србији Александар Влаховић и усташа Љубо Јурчић из Хрватске.

Међутим, немам намјеру та писања шире елаборирати у предвечерје 75. годишњице битке на Козари, али ћу то ускоро учинити, јер је то моја морална обавеза као рођеног Козарчанина који се у овим годинама као пензионер не бори за власт.

Козара

Преци данашњих Козарчана дођоше на просторе данашње Козаре у сеобама пред Турцима или турским одредима, као копљаници, коњаници, водичи, претходнице или робље, а јахали су на добрим коњима и гонили крда крава, оваца и волова.

У борби за голи живот Козарчани су по шумама Козаре сјекли храстове, борове, грабове и јасенове, тесали вјенчанице, диреке, греде, подизали колибе од грања и брвана, покривали их сламом, бујадаром, а земљу, крчевине и дворишта ограђивали високим и на врху заоштреним кољем, да не може прескочити ни вук ни зулумћар.

У борби за своја права Козарчани су се небројено пута потукли са жандарима и шикутерима и шумарима и отуда њихова љубав према пушци, коју воле колико и бој, пјесму и жену, јер у њих је све граничарско: хитра рука, оштар нож и љута кубура.

Козара - споменик нашег памћења (1942 - 2017. година)

КОЗАРА - Простор између ријека Сане, Уне, Саве и Врбаса

КОЗАРА - Колијевка буна и устанака српског народа против туђинске власти, насиља и тираније

КОЗАРА - У којој унуци ријетко памте ђедове, јер ђедови млади усправно гину на ратиштима

КОЗАРА - Стотине солунских добровољаца у Првом свјетском рату

КОЗАРА - Појам и симбол херојске епопеје 1942. године, партизански борци и народ колективним хероизмом надвисили фашизам и нацизам Европе

КОЗАРА - 43.000 погинулих Козарчана, 22.000 порушених и спаљених кућа, све цркве и школе

КОЗАРА - 80.000 људи, жена, дјечице, стараца, помијешаних са стоком и запрегом у великом збјегу јуна и јула 1942. године

КОЗАРА - 23.000 партизанских бораца изниклих из народа Козаре, сврстаних у пет бригада

КОЗАРА - Други крајишки народноослободилачки партизански одред "Младен Стојановић" одликован је Орденом народног хероја, што је јединствен случај у току Народноослободилачког рата у Југославији

КОЗАРА - Путеви смрти у фашистичко-нацистичке логоре и стратишта: Јасеновац, Стара Градишка, Земун, Дахау, Аушвиц, до фјордова Норвешке и Поларног круга

КОЗАРА - Младен Стојановић, 43 народна хероја и Милан Тепић - херој рата из 1991. године

КОЗАРА - 1.300 бораца Пете козарске партизанске бригаде учествовало у борбама против окупационих снага Хитлерове Њемачке за ослобођење Београда

КОЗАРА - Пета крајишка партизанска бригада од Козаре, гдје је никла из народа Козаре септембра 1942. године, преко Босанске Крајине, Средње Босне, Београда, до западних граница земље према Италији и Аустрији 9. маја 1945. године прешла је преко 20.000 км и из непријатељских редова избацила 7.000 њемачких војника

КОЗАРА - У борбеним дејствима од 22. септембра 1942. године, па до 9. маја 1945. године, кад је код Цеља у Словенији испалила посљедње плотуне, Пета крајишка козарска партизанска бригада изгубила је 1.134 борца уз 1.830 рањених бораца - партизана

КОЗАРА - Борац, пјесник Скендер Куленовић и његова "Стојанка мајка Кнежопољка" - највиши домет пјесничког израза о геноциду над Србима у непријатељској офанзиви на Козару 1942. године

КОЗАРА - Национални парк, велика отворена учионица историје

КОЗАРА - Светилиште, сусрети књижевника, бораца и народа, горана, извиђача, планинара, љубитеља природе

КОЗАРА - Стотине наслова и књига у милионском тиражу, преведених на стране језике

КОЗАРА - У нама све љепша, млађа, нове Срђане, Мрђане и Млађене рађа

КОЗАРА - Бијелих застава на Козари од 1941. до 1945. године није било

Бијелих застава на Козари није било ни од 1992. до 1995. године за вријеме грађанског рата у БиХ

Бијелих застава на Козари никад неће бити

Борислав Микелић, Козарчанин који је као дјечак за вријеме усташко-нацистичке офанзиве на Козару и битке на Козари јуна и јула 1942. године био у оном познатом збјегу међу 80.000 Срба са Козаре, а који је након Другог свјетског рата, захваљујући натпросјечним резултатима рада, постао истакнути југословенски привредник и политичар, поводом 75. годишњице битке на Козари пише за "Глас Српске".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.