Високи представник и ПИК као негација БиХ

  Безмало да нема значајнијег политичког лица у Босни и Херцеговини и њеном окружењу, али и у Европи, као ни значајнијих дневних новина које не износи свој став о заврзлами која је настала часом када је скоро па “вечни” високи представник, аустријски Словенац, Валентин Инцко најавио, па, на крају, стварно и дао своју оставку на добро плаћени посао високог представника. Новац који је овде зарађивао засигурно није могао да заради у аустријском Министарству иностраних послова као дипломата (од каријере). Но, плата високог представника (ма ко да је сноси) није овде основна тема. Од ње има важнијих. Као, на пример: да ли (још увек) има места важности и примени Анекса 10 Дејтонског споразума којим су се три уговорне стране усагласиле (да се подсетимо: Република Српска, Федерација Босна и Херцеговина и “Република Босна и Херцеговина”), ко је надлежан да именује лице које ће вршити ту функцију, какве су досадашње последице деловања високог представника по државност, сувереност и уставност Босне и Херцеговине, те сувереност конститутивних народа и на одвијање политичких процеса у Босни и Херцеговини.

На та питања различити домаћи и страни актери дају различите одговоре, већ у зависности од својих националних интереса и интереса у међународној политици и расподели глобалне моћи (и власти, онолико колико је имам према важећем међународном праву).

Домаћи актери су подељени

И док Република Српска (путем својих државних органа и својих највиших државних функционера) сасвим исправно заступа став да “установа” високог представника (заједно са неинституционализованим, тј. само-по-званим Саветом за имплементацију мира и његовим Управним комитетом) представља негацију суверености, па према томе и државности Босне и Херцеговине и да је његово деловање већ дуго времена контрапродуктивно и штетно по одрживост Босне и Херцеговине и демократију и заштиту људских слобода и права у њој, дотле Бошњаци унисоно износе сасвим  супротне ставове. Парламентарна опозиција у Републици Српској за то време пажљиво “гази по јајима”, гледајући из прикрајка да ли ће им неко са стране (јавно или тајно) да помогне да дођу до парламентарне и извршне власти у Републици Српској, због чега не желе да се замере никоме из туђине, па се ем мудро, ем храбро не изјашњавају о томе.

Кажем унисоно, јер нема ни једне бошњачке политичке странке, ни једног јединог функционера и функционерчића, политичара и политичарчића, новинара и новинарчића, аналитичара и аналитичарчића, новине или новинице, која износи став приближан ставу власти Републике Српске. Најкраће речено, по њима ова “установа” мора и даље да о(п)стане у Босни и Херцеговини, јер јој без ње нема ни спаса ни сваковрсног, па тако ни европског напретка. По њима, имплиците, Босна и Херцеговина је и до сада опстајала и функционисала (само) захваљујући предаји државности и суверености Босне и Херцеговине у руке Савета за имплементацију мира, његовог Управног одбора и високог представника.

Хрватска политичка сцена прихвата о(п)станак високог представника. Надајући се да ће њихова традиционална љубав према Немачкој и Немцима (а Кристијан Шмит је Немац из Немачке) довести до побољшања њиховог уставног и политичког положаја у Федерацији Босне и Херцеговине. Посебно у светлу најновијих настојања да изменом Изборног закона (коначно) дођу у прилику да на сваким изборима (а не само на онима на којима не може да учествује Ж. Комшић) бирају свог аутентичног представника у Предсједништво Босне и Херцеговине и да се и у тој димензији (оправдано) успоставе као конститутивни народ. Наравно, они се надају да ће, благодарећи тој љубави, њихов положај и даље да буде побољшаван. Ако не у смеру успостављања трећег ентитета, а оно барем у смеру неког прихватљивог супститута.

Страни актери у два табора

Страни су једнако тако подељени у два табора. Европска унија и САД (скоро сви одреда и чланови НАТО-а) тврде да су Савет за имплементацију мира, његов Управни одбор и високи представник сасвим примерени концепту данашње државе и да они ниуколико не умањују државност, сувереност и уставност Босне и Херцеговине. Једном речју, ту им је место и они су део државне структуре Босне и Херцеговине, једнако као Парламентарна скупштина, Председништво, Савет министара и Уставни суд. Тек да се присетимо да су колико до јуче сви они листом били против концепта ограничене суверености држава чланица несталог варшавског пакта...

На другој страни су државе које нису толико оптерећене непосредним интересима у односу на Босну и Херцеговину, што им даје шансу за објективнији приступ и став. Међу њима издвајамо Русију и Кину. Оне сматрају да је време за високог представника одавно “исцурело” и да је високи представник сметња даљем самосталном “обучавању” за компромисни заједнички опстанак Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине у Босни и Херцеговини. Зато и предлажу у овом часу једино могућ компромис: да се одреди дан и час престанка “установе” високог представника и да он буде кратак. До две године. Заузврат, оне би биле спремне да прихвате личност која је предложена за наредног високог представника, односно Кристијана Шмита.

А шта бисмо на све то имали да кажемо ми држављани Републике Српске? Али и државни органи Републике Српске? Било би добро да државни органи Републике Српске то кажу једногласно, јер је то у интересу нас њених држављана. Није демократија неслагање у темељним стварима које су очигледне. То је расап или, тачније, пропаст. Ми бисмо требали да останемо доследни у ставу да високог представника може да именује само Савет безбедности Уједињених нација. Јер тако “каже” став 2. Члана И Анекса 10. Такође би требало да кажемо да смо за окончање ове установе најдаље за две године. Такође бисмо унисоно требали да кажемо да су Савет за имплементацију мира, његов Управни одбор и високи представник негација народне суверености и демократије, државне суверености и самосталности Босне и Херцеговине, поштовања људских права и слобода, поделе власти и права конститутивних народа да одлуче о својој судбини и будућности. Сетимо се само насилне промене устава федералних јединица, наметнуте воље високог представника коју је хтео да назива законом (а та воља не  може да буде закон по демократској максими, већ само по аутократској максими “што принцепс пожели, то постаје закон”), десетина грађана којима су аутократски без суда и закона, без суђења и одбране на неодређено време одузимана најважнија грађанска, политичка, економска и социјална права. Јасан став и чврстина допринеће побољшању преговарачког положаја Републике Српске. Не тако давно доживели смо тежак политички расцеп у Републици Српској, који нас је коштао. Други по истом или сличном  сценарију једноставно не смемо да допустимо ни по коју цену. Зато је и нужан јединствен став о овом у овом часу кључном питању.

А да су Савет за имплементацију мира, његов Управни комитет и високи представник противници и негација Босне и Херцеговине као демократске државе је истина, хтео то или не хтео то да неко види и прозна. Уз то само(по)звани Савет за имплементацију мира и његов Управни одбор немају никакво правно овлашћење да именују високог представника, осим “овлашћења” које су приписали само себи. Уз све то, данас је  нужна и сагласност свих страна које су потписале Анекс 10. Само на тај начин може да се гради заједничка будућност Републике Српске и Федерације БиХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.