Верско чишћење

Иронија је да је њихова судбина била готово прототип масовног убијања Јевреја у Европи. Бројеви су и даље спорни, а процене варирају од најмање 664.000 до чак 1,2 милиона Јермена које су убили или су умрли од глади. Они који су преживели овај масакр на крају су расути по Блиском истоку и у другим деловима света. И друге хришћанске заједнице су такође ужасно страдале у последњим годинама Османског царства. Крвопролиће 1915 -1922. уништило је древне хришћанске групе и културе, као што су Јакобити, Несторијанци и Халдејци.

Прогон хришћана је кулминирао њиховим коначним протеривањем из новоосноване Републике Турске почетком двадесетих под Мустафом Кемалом, познатим као Ататурк, истим човеком који је укинуо калифат и раздвојио џамију и државу. Чињеница да је коначно етничко чишћење спроведено под заставом поновног турског национализма, а не отоманског империјализма, жртвама је била мало важна. Крајњи резултат је био исти: цркве су порушене, а заједнице које су у њима служиле распршене или мртве.

Политичке игре

Више од једног века касније Јермени имају своју националну државу, која је настала из рушевина Совјетског Савеза, али су далеко од безбедне. Енклава Нагорно-Карабах представља типичан пример нерешених етничких и територијалних спорова који су резултат произвољног повлачења унутрашњих граница између конститутивних република од стране комунистичких лидера мултиетничких држава - како у Совјетском Савезу, тако и у бившој Југославији. Нагорно-Карабах је енклава насељена Јерменима, али ју је Стаљин доделио Азербејџану у јасном покушају да купи њихову политичку лојалност. Када се СССР распао 1992. јерменски становници енклаве били су непоколебљиви у одбијању да их апсорбује нови независни Азербејџан. Иста динамика била је у игри у Придњестровљу, Абхазији, Јужној Осетији, Донбасу и на Криму.

Међутим, постојала је разлика: други постсовјетски замрзнути сукоби нису имали верску димензију. Већина Осетина, Грузијаца, Абхаза, Руса, Украјинаца и Молдаваца су православни хришћани. Јермени су такође у великој већини хришћани, али су њихови непријатељи Азери сунитски муслимани. Ова чињеница даје важну димензију сукобу, ону која је готово неизбежно присутна у многим деловима света где се ислам сусреће са неисламом: Балкан, Кипар, Нигерија, Либан, Кашмир, Синкјанг, јужни Филипини - неописиви ужаси од руку својих муслиманских суседа током Великог рата, у време распада СССР-а, Јермени Нагорно-Карабаха су се ослањали на своје сународнике у самој Јерменији да спрече апсорпцију своје домовине у Азербејџан.

Замрзнути сукоб

После неодлучног азербејџанско-јерменског рата, који је завршен 1994. уследиле су скоро две деценије замрзнутог сукоба са Јерменима који су контролисали спорну територију. Међутим Азербејџанци су извршили успешан изненадни напад у септембру 2020. уз безрезервну подршку Турске и заузели велики део енклаве. Овај сукоб, познат као Други рат у Нагорно-Карабаху, резултовао је масовним егзодусом јерменског становништва са територија које су предате Азербејџану. Мировни споразум уз посредовање Русије Азербејџанци су с правом видели као тријумф и он је вероватно спречио “потпуно уништење преживелих јерменских снага”.

Ова рат је показао акутну геостратешку рањивост Јерменије. То је земља без излаза на море од три милиона људи, стиснута на нешто више од 11.000 квадратних миља јужног Кавказа, између Грузије, Турске, Ирана и Азербејџана. Мања од Мериленда и лишена природних ресурса, за разлику од Азербејџана богатог нафтом и природним гасом. Безбедност земље зависи од Русије, али не може да рачуна на њену безрезервну подршку, јер Москва такође жели да одржи добре односе са Азербејџаном. Насупрот томе Турска је у потпуности посвећена интересима Бакуа, а њено оружје играло је одлучујућу улогу у поразу Јерменије пре три године.

Тензије

Упркос мировним преговорима између Бакуа и Јеревана тензије су ескалирале последњих месеци због Лачинског коридора, јединог копненог пута који повезује Јерменију са преосталим областима Нагорно-Карабаха под контролом Јермена. Од прошлог марта је углавном блокиран од стране Азербејџана, смањујући храну и друге основне залихе на цурење и ефективно затварајући 120.000 Јермена који још тамо живе.

Сем Браунбек, бивши амбасадор за међународне верске слободе, недавно је упозорио да рат који је у току између Азербејџана и Јерменије угрожава постојање хришћанских заједница на Блиском истоку. Он је позвао амерички Конгрес да усвоји “Закон о људским правима Нагорно-Карабаха” како би се успоставиле основне безбедносне гаранције. Он је такође позвао САД да поново уведу санкције Азербејџану, ако настави са блокадом.

Браунбекова дијагноза је потпуно тачна, али је мало вероватно да ће се његов савет послушати. Бајденова администрација учинила је све да приволи лукавог турског председника Ердогана да се врати у западни табор. Он је и даље упоран да се Турска неће придружити западним санкцијама против Русије, али његов дуго одгађани коначни споразум о чланству Шведске у НАТО-у представља велику благодат за садашњу стратегију САД. То што ова стратегија нема дугорочног смисла је друга ствар. Турска је за сада поново драги савезник. Ни Бела кућа ни равномерно избалансирани Конгрес неће угрозити тренутно стање добре воље зарад мале хришћанске заједнице у некој од Бога напуштеној земљи која нема стратешки значај.

Пропадање

Ово није први пут да се верско чишћење хришћана на Блиском истоку врши оружјем које су испоручиле САД. Пропадање хришћанског остатка на Блиском истоку убрзано је последњих деценија америчком интервенцијом у Ираку и подршком коју је Обамина администрација дала “умереним побуњеницима”, заправо тврдокорним џихадистима, у Сирији. Некада успешне хришћанске заједнице у Ираку пре 2003. сада су мале мањине. Они опстају у Сирији само захваљујући чињеници да је влада у Дамаску, уз руску помоћ, победила “умерене побуњенике”.

Да не заборавимо, у јулу 2012. Стејт департмент је енергично лобирао против предложеног двопартијског закона Конгреса да се на Блиски исток пошаљу “изасланици за заштиту” да испитају положај хришћанских мањина. Стејт департмент је назвао улогу изасланика за заштиту “непотребном, дуплирајућом и вероватно контрапродуктивном”. До тада је десетине хиљада сиријских хришћана побегло из области под контролом побуњеника, док су исламисти који су доминирали у редовима побуњеника циљали на њих због убиства, изнуде и киднаповања. Према Тукидиду, јаки раде шта могу, а слаби трпе оно што морају. То се односило на Мелијане у петом веку п.н.е., а важи и за Јермене у Нагорно-Карабаху данас.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.