Успјешна критика долази изнутра
„Да би критика била успјешна важно је да долази изнутра. Посебно је то важно у БиХ, јер је стање такво да свакодневно из Федерације слушамо нападе на РС и обрнуто који једноставно немају ефекта јер су схваћени као злонамјерни."
Размишљам о овом ставу једне анонимне особе која размишља према принципима постизања једнаке правде за све. И заиста говорити против водећих политичких лидера из другог ентитета не значи говорити напросто о тим људима као јавним личностима, већ значи индиректно прозивати и грађане који с том критиком не желе ништа да имају. Да прецизирам, ако медиј шаље негативну слику о Милораду Додику из Федерације, онда то није принципијелна критика упућена политичару, већ узнемиравање грађана. Зашто? Критизирати Додика у Федерацији или Тихића у РС-у, посебице користећи језик улице или хушкачки језик има само једну, пардон двије посљедице:
Учвршћивање позиције тог политичара у његовом народу и дестабилизирање положаја народа које ови лидери представљају у другом ентитету. Није тешко претпоставити и зашто. Политичари су легитимни представници једног народа, а сваки представник тога, баш тога, народа је метафора за политичког лидера, хтио то нетко признати или не. Као да већ чујем приговор да има људи који не дијеле своје суграђане према крвним зрнцима. То уистину звучи племенито, али у бх. реалности није тако. Људи су убијани због имена, остају и данас без посла због имена, млади људи све рјеђе ступају у брачну заједницу са онима "других имена и вјера", а све то зато што су крвна зрнца "усликана" у именима и дају легитимитет сваком националисти да име поистовјети са нацијом, вјером па и политичким лидерима. Увјерена сам да медиј који шаље непринципијелно негативан коментар о политичару из другог ентитета нема жељу да му учврсти позиције код његових бирача, али ипак то чини, јер "је наш лидер угрожен од њих тамо". Наравно да није проблем бити херој писац или новинар у својој кући и својој башти, те писати против других и њихових башти, али тиме се петнаест година послије рата промовира поново идеја рата. Како? Сваки медиј има своје анонимне коментаторе на разним Интернет форумима. Тамо се најбоље осликава глас народа и види резултат медијског презентирања људи и догађаја. Говорити о "прочетничкој политици" или "ултрамуслиманској политици" на форумима често значи сасвим застрашујуће ствари. Говорити о "прочетничким вођама" има сљедећи облик коментара иза себе: "па каквог ће и имати кад су сви исти". Говорити о конзервативним националистима у бошњачком народу, има сљедећу посљедицу: "иза сваког муслимана крије се муyахедин". Да ли је циљ, посебно "грађанских" медија, потицати грађане на све већу сумњичавост према свему и свима који се налазе даље од њиховог дворишта? Ово је само питање, али посљедице таквог дјеловања су више него очигледне, јер управо кодираним представљањем кроз медије гради се и кодирана представа о нечему или некоме.
У медијима се појављује и један не безначајан проблем: сурадња су медијима у другом ентитету. Нажалост, овај проблем се много више отвара у Федерацији. Они који пишу, говоре или на било који други начин сурађују са РС-ом су издајници, још уколико националистичким кодирањем на основи имена могу припадати том народу, онда је дефинитивно њихов статус посебно у Сарајеву угрожен. Aко принципијелно, уљудно и на основи аргумената изусте да нешто није уреду у Федерацији, готово је, већ су открили своје дуго скривано "право лице" националисте који тамо "међу својима србује", а док се у исто вријеме настоје преко својих медија окитити разним "коментаторима" који на сасвим непринципијелан начин, углавном непримјереним језиком говоре против РС-а. Први случај се третира као откривање новог националисте међу нама, а други као узор грађанске демокрација.
Било би охрабрујуће прочитати или погледати у "грађанским" медијима у Сарајеву барем један позитиван примјер који долази из политичког руководства РС-а. Било би добро да млади који барем у електронском издању прелете кроз дневне новине или магазине могу прочитати да је рецимо веома охрабрујуће што је Вијеће министара и влада РС-а испунила све увјете за добивање помоћи ММФ-а. Aли нема, нема већег текста или прилога о томе. Није ли велики успјех да је Вијеће министара барем нешто заједничким настојањима постигло или пак Влада РС-а. Зашто је проблем одати признање другоме уколико грађански значи мислити на све подједнако? Зашто је проблем аргументирано и критички указати на пропусте који су направљени и то са жељом да се иде даље? Зашто је проблем ставити плусић или дигнути прстић за нечији успјех? Најбоља је критика она критика која долази "изнутра", али и највреднија је она похвала која долази "извана".
(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
