Урбофолком против тутбофолка

Немоћ тјера човјека Мостарца у очај, очај у немоћ. Први пут, неки дан, усред бијела дана и за ведрог неба, није се видјело сунце. Као у Зеници. Те 1985, у Сарајеву, сјећам се да је сунце "излазило" негдје око поднева. На бијелом, јако ријетко плавом небу, видјела би се жута мрља на мјесту на којем је у то доба дана требало бити сунце. Жмиркало би на мене, а ја нисам морао жмиркати док сам га гледао. Тад сам закључио да ни сунце у Босни није оно исто које обасјава Херцеговину. Јер, у Херцеговини човјек ни Неретву не може гледати осим кроз трепавице, све у Херцеговини вришти свјетлом. Сиви камен бљешти бијело, као да одговара сунцу и враћа му дио сјаја. A неки дан... Неки дан је сунце било нестало, као у Зеници или Какњу. Понекад би се појавила жута мрља, као у Сарајевском посљеподневном сунчевом изласку. Све око Мостара је горјело, Мостар је био у диму од Неретве па до врха Хума и Вележа. Ни брда се, Бог да прости, видјела нису. И за најгоре кише није било да се брда око Мостара не виде. И киша код нас кроз бистрину пада, нема магле да заустави поглед усмјерен у даљину. У праскозорје, понекад, мало магле се ваља Неретвом, па је јутро отјера одмах послије зоре. A неки дан, Мостар је изгледао као велики Aушвиц 1944. Смрад нагорјелог дрвета из црногоричних шума, сабласне зграде уроњене у дим, све је изгледало као у неком постапокалиптичком филму Стивена Спилберга или филму ововремене катастрофе Сема Пекинпоа. Ваљда је тако изгледао древни Рим кад га је Нерон запалио себи на радост и засвирао цитру на додатну несрећу и жалост римских погорелаца.

Туга фолкерска и урбофолкерска

Није да се плашим мрака, али не волим кад нема свјетла. Магле се, да се не лажемо, ужасавам. Ни ауто ни човјека не волим чути прије него што их видим. Језиво ми то некако... Није људски. Тема је, како рекох, добро искориштена у низу хорор филмова. Aли, нисам могао вјеровати да такво нешто може да се догоди и у херцеговачкој стварности. Додуше, нисам вјеровао ни да на Мостар може пасти метар и по снијега, али сам и то доживио. Да бих вам некако вјерније приказао "филинг" мог општег чуђења, испричаћу вам један немио херцеговачки догађај. Код нас, у бившој Југи, свако има свој турбофолк. Ђорђе Балашевић је, рецимо, пјевач турбофолка (заправо "урбофолка") за такозване "алтернативце" и "фину градску рају". "Откидају" на његове пјесмице које "срце и душа дират мораш" као што народни човјек "откине" на Синана Сакића, Шаку Полументу и Шемсу Суљаковић, чија пјесма исто дира душу и срце, али другог човјека. Елем, двојица добрих пријатеља, херцеговачких "пајда". Ух, да, више вас није из Мостара или западне Херцеговине него што јесте, па морам објаснити. "Пајдо" је на западнохерцеговачком исто што на мостарском "брато" или у Босни "јаран". Елем, двојица добрих пајда, олити пајдаша, пошли да слушају свог омиљеног пјевача, на Широком Бријегу. Је ли то био неки великан типа Мате Булића (Гори гора, гори боровина...) или је био Миле Китић (не знам шта пјева, али га "гори" воле), можда Дражен Зечић или Мирослав Илић, врази ће га знати. У исто вријеме се на Широком одржавао ВХФест, један лијеп херцеговачки алтернативни фестивал. Ове године није био нешто, позвали Дамира Урбана, ТБФ и Хладно Пиво, "алтернативне и друштвено ангажоване урбофолкере", да им свирају. Ја бих, искрено, више волио "Лет 3" или бенд "Дјечаци", јер, од набројаних три се јежим. Aли шта се може, нисам ја организатор. Елем, двојица "пајда" пошли на тамо један частан и поштен народњачки концерт. Попило се мало, загрлили један другога и мало кружили Широким Бригом, да виде гдје им је концерт. Не имајући појма ни шта је ВХФест, видјели на једном мјесту пуно руље и рекли један другом "Ну рођо, ође је, угони иза онега голфа, Исса ти!". Паркирали су и пошли, припити и загрљени, према свијетлима позорнице, у нади да ће слушати дреку свог омиљеног пјевача. Уредно су платили карту и ушли у ограђен простор пун посјетилаца, срећни што концерт још није почео. Једном се учинило чудно што има пуно дугокосих и одрпаних, али се није забринуо за своју безбједност. Сви су, углавном, били слабији од двојице пајда снажних вратова и широких леђа. Леђа уз леђа и двојици пајда сав тај жгољави свијет не би могао наудити ни да сви одједанпут јурну пут њиха.

Урбошок

У нека доба, двојица пајда су се прогурали кроз чупаву и одрпану масу, да боље виде пјевача и ту, крај звучника, боље чују "писму". На врхунцу урлања и звиждања, на сцену је изашао пјевач, главом и брадицом. Двојици пајда су се прво објесиле доње вилице па разрогачиле очи, онда су се згледали и поново се окренули према бини. Не само да на сцени није било Милета Китића, Дражена Зечића, Шака Полументе или Саше Матића, и горе јоште бијаше. Пред њима се указао чудан створ, канда мушки, али у пократкој сукњици, сав избушен и избоден некаквим жељезима. У носу му је била алка, као, Боже ми опрости, у баковој њушци. Глава му је била скроз обријана а лице испијено као да никад кајмака ни сира из мијеха, а камоли пршута или печена брава, није окусио. Био некакав тужан и нујан као да су му прије концерта побили сву чељад и запалили кућу. Није раширио руке и насмијешио се публици, како Бог заповиједа кад људи плате да га слушају. Још грђе пајдама бијаше кад створ пусти глас и поче завијати грђе и чемерније од какве нарикаче. Увијао је и завијао с микрофоном у руци, грчио се, тресао руком и сагињао, као оно кад је покојни Јере причао како су их на Голом отоку ћерали кроз дворед затвореника а ови и' ударали чим су могли и не могли, а јадни мученик би скичао, савијао се и повијао под ударцима, баш као овај пред њима. "Биж'мо пајдо, Исса ти...!". Реће пајдо број један пајди број два. Заједно су, леђима уз леђа, некако прошли кроз масу, праћени болним завијањем и звуцима гитаре. Сјели су у ауто, у тишини, ни радио нису упалили. Негдје на изласку са Широког, пајдо број два је, полугласно, упитао: "Пајдо, јесу ли ово били педери?". Пајдо број два је рекао "Ма јок, мој пајдо. Још горе. Ово су ти они... како се зову... алтернативци... Немој ник ни рићи да смо овди били, Исуса ти Бога...".

Рајх

Мој сусрет са горућом Херцеговином, био је, дакле, као сусрет горе речених "пајда" са "урбофолком". Оба су били немоћни као пиле у ријечној матици, али их добри Бог поможе па се искобељаше из канџа урбофолка Дамира Урбана и одоше кућама здрави и неповријеђени. Питате се гдје сам ја био док је горило? Пробао сам и ја гасити. Aли, рекли су ми да је боље да се не играм са животом и да то препустим професионалцима. Ваљда то кажу сваком ко хоће у ватру а не мисли главом. Дакле, немоћ потпуна и апсолутна. Као кад ми је ОМВ правио бензинску поред куће, рушио је, а ја нисам могао ништа пред аустријским окупатором и његовим слугама и капиталом. Источни Рајх је био јачи. Није важно, нека је, борићу се и даље. Дишем бензин, нека, и преци су ми прије смрти удахнули германски плин, само се тада није звао бензин већ "циклон Б". Није циљ побједа, већ борба и образ. Нисам изгубио све док се не бојим. Па добро, ту и нисам потпуно немоћан, борим се још, како - тако, па ко оста - оста. Остаћу, ваљда, у сјећању, као неко кога Рајх ни у 21 вијеку није поразио и покорио. Aко ништа, и преци су ми били у два антифашистичка покрета. Усред те немоћи, нађе се неки "интелектуалац и чињеница зналац", па се почне сажаљиво смјешкати да га човјек пожели дохватити за врат радије него каквог СС-овца. Кад, рецимо, Валентин Инцко, човјек са меким "р" и тврдим срцем, почне да се брине за Босну и Херцеговину и њене народе, послије устава који су нам Aустријанци скројили и подјела које су нам оставили, и принудне управе с њим на челу. A у себи моли Бога да стање остане исто, или да буде још горе, да би и даље могао слагати паре на свој рачун и солити памет паметнијима од себе. Па она Хилари Клинтон. Па Педи Ешдаун. Боже ме сачувај, као да их је неко из какве црне комедије извукао. На сиротињи и зец... Хм, то је непристојно за новине. На сиротињи свак' гаће истреса. Ето, то је боље.

Финални осмијех

Да се не лажемо, бх, сцени се ради о чистом злостављању немоћних и понижених. Уз зарађивање пара и славе на истима, наравно. За Инцка, Ешдауна, Клинтонову, ово је политички сафари, мјесто чијим се "уређивањем" могу хвалити и успут инкасирати добре паре. Задња је чак лагала како су снајпери пуцали по њој док је ишла у Сарајево. A ни петарда се није чула. Aли, има и наше горе лишћа које гаће истреса над нама. Нећу сад о створовима типа Наташа Кандић или Светлана Броз, они су очигледни профитери. Мало бих опет о Ђорђу Балашевићу, универзалном "урбофолкеру", појцу за "фину градску рају" и "алтернативце". Он дође из братске новосадске равнице па пита нас Мостарце, пословично склоније шали него мрзовољи, нас који смо осмислили некадашњу "Топ листу надреалиста" и открили хумор и добро расположење за читаву бившу државу, сљедеће: "Хоће ли се осмијех вратити у Мостар?". Ето, ти ћеш га вратити, рекох, тако отужан, дебел и стар. Индира Радић и Цеца ми измаме осмијех, али времешни урбофолкер може још презрив смијешак измамити на лице Мостарца који имало држи до себе. Није лако ни кад ти усред Херцеговине град назову "вароши", па то још сматрају и комплиментом. Њему је Мостар важна "варош". Предлажем да оде у Котор Варош. Осим тога, како ће нама у Мостару слушање Балашеве муке, "вратити осмијех"!? Коме је смијешно и симпатично умирање за кафанским столом, пржење громом, несретна љубав и остале урбофолкерске јадиковке? Дај човјече, уозбиљи се, живи у складу са својим годинама, престани нарицати и сажаљевати нас. Кад ће се теби, Ђорђе, вратити осмијех? Сахранио си Тита и већину осталих симпатија, не бих да и ми исто прођемо. Има Мостар осмијеха и без тебе, не брини. Поред толико депресије и самоубистава у Војводини, ето, имају човјека који извози осмијехе. Ма 'ајде... У општој немоћи, ето, људи су спремни да слушају туђу муку, лоше отпјевану. Није то као кад је покојни великан и сјајан пјевач, Тоше Проески, направио концерт да купи кола за дјецу са посебним потребама. Он је био нешто друго, нешто пуно љепше, боље и млађе од "напаћеног" Ђоке Балашевића. И на Балашевом концерту, умјесто осмијеха, "урбани" урбофолкери ће брисати сузе, а Ђоле Национале ће се смјешкати чекињавом сиједом главом и патити, патити, патити... Па, миша му шареног, ако хоћете да будете "урбани" и "просвијетљени", слушајте Баха, Моцарта, Шопена, Корсакова. Хм, ту би заиста патили, као Чворовић из "Балканског шпијуна" у опери. Не кажем да ту, у Мостару, код Ђолета и у његовом аранжману, неће бити осмијеха. Биће, ако ништа, у тренутку кад Ђоле и организатори буду дијелили паћенићку зараду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.