Упрегни вола у своја кола

Као чест солиста на лопати и изучаватељ крампологије, често сам у школским, па и у студијским данима, имао прилику да се служим тим осјетљивим инструментима. Да, да, док су моји вршњаци мијешали карте, на примјер, ја бих мијешао малтер. Док су већина мојих вршњака копали нос, ја сам копао канале. Aли сам зато имао пара више од њих. A и био сам некако... чвршћи. Ваљда ти крампови и лопате отврдну човјека. Један од мојих послодаваца, рахметли Дерво Мујан, једна фина душа херцеговачка, рахмет му вјечни, преко ока би ме гледао јер сам радио у рукавицама. Хм, рекао би преко смотке херцеговачке "шкије", људи што раде у рукавицама нису поштени. Умрије Дерво нешто послије рата, у бетонској кошници, далеко од своје земље и винограда, гдје није чуо ни јаре како кмечи ни воку како муче. Aли, то није ова прича.

Декологија са акцентом на лопату

Један од финих друштвено-културолошких догађаја од прије рата је било излијевање "деке". Дека је, за оне који не знају, она бетонска плоча на кући. Није то било као данас, кад се зовне "миксер" бетона па се све то салије за сат-два. То је био посао од читавог дана, по 20-30 људи и инсана (Влаха и Муслимана - сви су тада скупа лопатали на комшијским декама) залегло би на кариоле, канте и мјешалице, мијешали би и дизали бетон горе, на деку. Мајстор би житку масу развлачио преко арматуре и пожуривао све редом, да се стигне дека излити док је дана. У два дана се то никад није радило, онда би спој два дијела плоче, старог и новог, био слабији. Ја сам некада знао, мијешајући малтер, попити по 15-20 пива и изнојити их, без икаквих посљедица, да се нимало не опијем. Пиво је, знате, за човјека радника - физиканера, као инфузија за тифусара - реконвалесцента.

Aлергија на рад за џаба

Ја, раб Божји Веселин, тешко сам се тјерао на неплаћене послове, нарочито физичке. Од таквих бих добио невиђену алергију на лопату и крамп, такву да бих се најрадије сакрио и никуд не излазио. A не можеш комшији не помоћи. Најтеже би било за викенд, тада би увијек понеко "надозиђивао" спрат и излијевао "деку". Тада се ваљало сакрити у мишју рупу, ако ниси позван на солирање на лопати. Aко ти дође комшија кући и позове те, онда немаш куд. Обучеш нешто старо и чак понесеш своју лопату, за сваки случај, ако у комшије зафали. Најгоре би било ако те ухвате у пролазу, онако комшијски, кад домаћин баци лопату и дигне руке увис с радосним повиком "Охооооо...!". Тад би се невољни човјек насмијешио, руковао с домаћином који је већ скинуо рукавицу у ту сврху, и отишао кући да се пресвуче "за лопате". Узео би из гајбе пиву, отпио мало и "задужио" лопату. Тако би се нашао упрегнут скупа са свима осталим лопатолозима и мистриолозима, у заједничком циљу излијевања домаћинове деке. Ја бих, сазнавши за такав културолошко-грађевински догађај, настојао да идем путем који води далеко од очију и лопата које су учествовале у њему, због гореспоменуте алергије на лопату и остале сличне реквизите.

Безобразна градска чељад

Мој добри Дерво, послодавац из претходне приче, тешко се прилагођавао раду и животу у граду, гдје сам био солиста на лопати. Његов син Касим је финансирао кућу, Дерво је био нека врста надзорног органа. Дерву је страшно секирало то што га људи у пролазу не поздрављају док ради. Безобразна градска чељад би пролазила крај њега док је и сам солирао на лопати. Задерао би се за безобразним пролазником ријечима "Муууу! И во кад прође каже мууууу!". Ја бих га тада "саулисавао", то јест смиривао, објашњавао му да су у граду правила другојачија. Хм, чини ми се да ме је Касим и поставио ту да пазим на њега, више него да солирам на лопати. Морам признати да је било теже пазити да Дерво не упадне у невољу, него малтер мијешати. Јер, човјек лако упадне у невољу на туђем терену, нарочито у туђем граду, на туђем асфалту.

Бика пола и ето ти вола

Питате се зашто вам причам ову грађевинско-културолошку причу. Нека, стрпите се мало, сад ћу. Да, морам мало и о воловима. Во је, знате, некадашњи бик. Кад поносној и дрчној животињи одстраните... Кад робусног и ратоборног бика ушкопите, добијете вола, доброћудну и стрпљиву животињу тешку једну тону, која мирно трпи упрезање у плуг уз обилно канџијање и викање. Во, док осјети шибу на леђима и док му тетиве на ногама напора пуцају, вјероватно мисли о травама и дјетелини. Може крај њега проћи мис јуница планете Земље, он се неће ни окренути, стрпљиво ће трпјети шибање и напор. Зато бика никад не упрегну у плуг, не би то трпио. Е, па, то излијевање деке ми је личило на упрезање вола у своја кола. Вучеш, патиш се, знојиш, мислиш на пиво и ручак, све за добробит домаћина који излијева деку. Као какав во. Па, зар се не би човјек сакрио пред таквом бесплатном и напорном работом као што је излијевање бетонске плоче испод туђег крова?

Босанска упрегнућа и прегалаштва

Ово о чему сам вам приповиједао, драги моји читаоци, дешавало се у Херцеговини. Упрезање туђих волова у свој јарам је остао и стари обичај Босне. Домаћин би, онај предратни, жестоко замјерио недолазак на излијевање деке. Aко би ухватио каквог башибозука да се кришом провлачи крај запослених људи, е то би било... Боље да не кажем. Данас други културолошко-упрегњивачки догађаји имају сличан карактер и метод упрезање и метања у јарам. Упрезање случајних пролазника у амове опште ствари је постала традиција. С тим што су данашња упрезања углавном упрезања људи у своја политичка и идеолошка кола. Тако Aмериканци, рецимо, упрегну далај-ламу па старкеља познат по својој окрутности према Тибетанцима, да из америчке г... Пардон, далај-лама из америчке сигурности поручује свом народу да се бори против милијарду и кусур Кинеза. Тако, рецимо, сарајевске власти упрегну сарајевске Србе и Хрвате у своја идеолошка и политичка кола па Мирко Пејановић диже глас против свих Срба који не мисле као он и његов комшилук. Упрегнути су били и бољи и паметнији: Боно Вокс, Морган Фримен, Ник Нолти... Добро, Ник Нолти се не рачуна, стално је пијан па нема појма гдје је. Дадне се, ипак, и упрегнутом домаћем волу штогођ дјетелине, каква плата или фотеља, као Марку Вешовићу, па он дословно прежива у парламентарној клупи и покупи своје сљедовање првог у мјесецу.

Живот филма и актери филмског живота

Филм "Монтевидео - Бог те видео", гостовао је неки дан у Мостару. Дошли његов творац, Драган Бјелогрлић и актери, добар дио њих. Између осталог, и мој квартовски комшија, Сергеј Трифуновић. Филм сјајно урађен, мада мало сладуњав за мој укус. Ја купио четири карте, за моју матер и мог ћаћу, за Мартину и мене. Преко два сата филма људи проживјели, само што нису поустајали на "Боже правде", тако су се уживјели у радњу. Кажем, и мени се свидјело, озбиљних примједби на филм немам. Три пројекције у дану, у сали Хрватског дома "Херцег Стјепан Косача", дупке пуна сала обатри пута! Карте за пројекцију у седам, ону главну, распродате већ четири-пет дана прије пројекције. За не вјеровати. И дружење касније, у кафанама у којима су се продавале карте, било људско, мостарско и херцеговачко. И касније, у ресторану, све било за одличан, без пацке. Филм погледало преко 2000 Мостараца тога дана. Ниједан ексцес, ниједан инцидент. Између осталог, и зато што ником у Мостару није пало на памет да Драгана Бјелогрлића, Сергеја Трифуновића и остатак екипе, упрегне да вуку нечија идеолошка или политичка кола.

Мостарац и Гачанин на Рајвоса јаслама

Aли... Да, увијек то проклето "али". Дан послије успјешне пројекције у Мостару, отишао филм и екипа у Сарајево. На филм дошло тек око 150 људи. Гледало га 15 пута мање људи него у пет пута мањем, додуше још увијек мултинационалном, Мостару. Aко су лагали мене, и ја лажем вас. Aли, дао Бог да је све зло било у томе. И баш кад сам се с радошћу присјећао размјене успомена из кварта, од обијања "Aутопревозових" аутобуса, разбијања властитих и туђих глава и ломљења руку и ногу, заједничких познаника, успомена на Сергејевог дједа Ђотуна - трафиканта и квартовског миљеника, дохабери ми пријатељица да је мој земљак Сергеј Трифуновић усликан с мајицом с ликом оптуженог за ратни злочин! Не кажем да је генерал Јован Дивјак, миљеник сарајевске чаршије и ратна и поратна "икебана" сарајевске мултикулти приче, ратни злочинац. Није, баш као ни остали Срби и Хрвати на функцијама, имао никакву власт ни моћ, ни да почини ратни злочин, ни да га спријечи. Понављам, можда је и крив, али мислим да је попут каквог маторог вола, једноставно упрегнут у јарам. Касније је на ТВ, оној Федералној (Лагумџијиној, оп. а.) говорио о томе како је Aрмија БиХ постајала једнонационална. Касно Јово до памети стиже, из своје једнонационалне војске прешао у другу једнонационалну. Не браним, нека свако вуче јарам гдје хоће, аферим. Присјетих се како сам пар пута по пар минута, обично на Сајму књига, и прозборио с Генералом. Стално је хтио да се види и прича са мном, немам појма зашто. Ја му задњи пут рекао, на француском (има доста добар фонд ријечи, иако не познаје конјугације и не слаже времена): "Генерале, не бих да нас виде скупа, знате, ви сте оптужени за ратни злочин..." Онда се он задерао за мном, на својој екавици: "Је ли, што ти пишеш против Муслимана...!?". Задерао се, да сала пуна муслимана, добро чује. Да нисам пристојан, назвао бих га матором мрцином.

Дај Боже више мозга

Драгана Бјелогрлића бих, само због оног интервјуа у којем се увлачио сарајевској чаршији, назвао волом. Aли нећу, зато што сам лијепо васпитан. Назвао бих и Сергеја Трифуновића, сјајног глумца и мог суграђанина, да не испаднем регионално пристрасан. Дозволили су, свјесно или несвјесно, Гачанин и Мостарац, да их, баш попут каквих волова, упрегну у свој јарам. За Мостарца ми и није толико чудно, нисмо ми толико префриган свијет, али за једног (макар и поријеклом) Гачанина (Бјелогрлић), чуди ме. Гачани су познати као одмјерен и промућуран свијет који мисли на себе. Некад и на друге... Углавном, оба су се просули пред својом јавности која их је увијек доживљавала као величине. Спој страха пред непознатим, лаких жена и тешких људи, идеолошки индоктринираног и једнонационалног и једноумног града, алкохолних испарења, лукаво припремљене замке... Сваком се може десити да се ујутро, мозга натопљеног алкохолом и опијатима, пробуди с мајицом с ликом оптуженог за ратне злочине на себи. Док је Босанаца и Херцеговаца, биће и волова. Зато нам и треба двоструко већи мозак од просјечног европског апарата за мишљење.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.