Уљудна реторика и амнестија од одговорности

Кажу још и да се о најмрачнијим појавама и појединцима у друштву (при томе имајући у виду само извјесне појединце и појаве, не све) треба или боље рећи мора говорити пригодном реториком која ће недвосмислено указивати на то мрачњаштво, јер свако заобилажење директнога именовања тих ретроградних појава или појединаца би значило пристајати уз њих.

Дакле, сваки облик јавне уљудности би био бијег од суштине проблема и наметање неких неолибералних поимања културе којима се продају јефтине приче о људским правима, говору мржње и, што је најгоре, некаквом политички коректном комуницирању. A све то у име и за корист центара моћи.

Aко сте управо препознали мало теорије завјере добро упакиране иза приговора уљудности, нисте погријешили. Јер како би се другачије и могла превести тврдња према којој сваки облик уљудности и културе дијалога долази из неких прикривених центара моћи?

Примијенити ову тврдњу, према којој ствари треба брутално опипљиво називати правим именима, значило би стално и наново ојачавати међунационалну нетрпељивост међу народима. Зашто?

Зато што се овај захтјев односи само и искључиво на политичке лидере, ангажиране интелектуалце, вјерске поглаваре, а не никако на људе са друге стране закона, рецимо. Па и како би се могао односити на ове друге када би једно такво залагање за бескомпромисном истином у том случају било врло брзо окончано. Не би ту било више мјеста ни за повратак "празним салонским фразама уљудности", јер би га претекло сасвим директно, подједнако брутално, физичко разрачунавање.

Зато и не чуди што најгорљивији заговорници неумивене, директне комуникације пишу и говоре о свему и свима на управо такав начин осим о подземним клановима које готово да глорифицирају. Гдје нестаде принципијелност "све о свему на сасвим отворен начин"?

Зар не треба о свему сасвим искрено и директно говорити? Па ако је сасвим уреду једног политичког лидера звати најпогрднијим именима, исмијавати његове сасвим приватне обичаје или се изругивати академицима, ако је проглашавање вјерских поглавара криминалцима само пуко "погађање суштине", није ли то исто онда неопходно и у случају када би нам и живот могао бити угрожен због такве реторике? Наиме, тамо гдје закони не играју баш неку посебну улогу и гдје се људи не устручавају прибјегавати свим методама самообране.

Наравно да јесте, али то није случај. Чини се много исплативијим писати или говорити како су поједини медији "злочиначке организације" преко којих се пласирају најгоре националистичке и криминалне идеје јер њихов одговор углавном не иде изван слова закона, али говорити и писати о истинским прекршиоцима закона и онима који сију страх међу грађанима цијеле БиХ свакако да није.

Често се приговара да се у медијима у РС не може "мало писати о Додиковом криминалу" или у Aвазу о "криминалној бошњачкој елити", али тако да народ недвосмислено и директно "схвати" о каквом је ту криминалу ријеч, јер они уништавају цијелу државу и према њима се не може (не смије) бити пристојан.

Не може се, сматрају они, градити култура дијалога "са свакаквом багром". Е, ту и јесте проблем између оних који заговарају културу дијалога и њених ватрених противника. Култура дијалога се може и мора градити са свима. A тврдити да су политичари, вјерски поглавари, медији који нам се не свиђају багра, а готово па директно хвалити истински криминални миље и само оне који су наше истомишљеничке икебане недопустиво је и суштински удаљено од транзицијске норме: демократског, модерног, отвореног и плуралистичког друштва.

Свиђало се то некоме или не ово друштво готово двије деценије није једнопартијско, а то подразумијева више идеолошких оријентација, опредјељења и политичких ставова које треба уважавати. То подразумијева да нема више једне идеје о БиХ која мора бити прихваћена из само једног извора, већ нажалост подразумијева консензус око свега и сједање за стол како би се постигао договор са свима који су релевантни суговорници.

Не може се више говорити из једног извора да су неки политичари криминалци и багра и очекивати да то буде опћеприхваћена идеја пропраћена громогласним аплаузом. Не може не само зато што је тиме нарушен како основни постулат културе дијалога тако и плуралног друштва у којему грађани легитимно бирају представнике свог народа или политичке опције (вријеђање њихових политичких представника истовремено је и вријеђање њих самих као гласача који су им дали своје повјерење).

Неће бити да су грађани једне заједнице сасвим у криву бирајући неколико пута заредом једног истог политичког лидера или вјерског поглавара и да им на њихов погрешан избор требају указивати ни мање ни више они из другог ентитета, друге националне припадности и при томе их не штедјети и најгорих увреда.

Захтјев за успостављањем културе дијалога стога није никакав завјеренички план према којему се реализирају мрачне идеје којекаквих центара моћи или захтјев који је сам себи сврха. Ријеч је о захтјеву који подразумијева уважавање других ма колико били друкчији од нас, а као такав не може никако бити сам себи сврха.

Истина, култура дијалога укључује и образац који почива на више од једне идеје или виђења проблема о којему се разговара. Aли није ли то и био циљ изласка из једнопартијског система у којему је владала увијек и наново само једна исправна идеја, један исправан лидер, један честит народ, један исправан медиј са једном идеологијом, а нису ли сви остали били непријатељи којима се на најоштрији начин требало супротставити?

И коначно до суштине проблема се не долази ни на који други начин осим уљудним разговором, а свако избјегавање уљудне реторике доводи само до нових проблема. Па што је, уосталом, проблем са уљудном реториком изван прича о криминалним групацијама у овој земљи? Aко се уљудном реториком може говорити о људима са оне стране закона и њиховим групама и клановима зашто се исти принцип не би могао примјењивати и на свим осталим пољима у јавном простору и медијима? Или бескомпромисна истина речена најсировијом реториком вриједи у сваком случају, осим у случају када засигурно знамо да ће одговор, пардон деманти, бити такођер бруталан?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.