Углед по мјери медија

Сања Влаисављевић
Углед по мјери медија

Био једном један Србин. И ма гдје боравио желио је бити баш то - Србин. И имао је достојанство приде. Био је он и правник.

Живио је годинама у затвореној, мрачној, једнонационалној средини у којој није могао видјети људе другачије од себе. Све сами Срби око њега. Онда је једног дана одлучио да прогледа и оде из те мрачне, једнонационалне средине. И отишао је. Отишао је у отворену, вишенационалну средину која се ни по чему не може упоредити са оном коју је оставио иза себе. И прогледао је. Видио је људе око себе. Пуно људи. Видио је да и они гледају њега, да га виде. Да га виде сасвим другачије него су га људи до тада гледати. Ваљда зато што људи у вишенационалној средини много боље виде од оних тамо “горе”, мало сјеверније.

Видјели су га толико добро да су и новине почеле о њему писати. Свашта писати. Толико пуно и толико детаљно да је помислио да се ипак разликује од свих осталих у новој средини. Да није добар човјек, да није добар правник, да није добро што је напустио своју пријашњу средину, јер сада је као уљез ходао градом док су многи упирали прстом у њега. Знао је да то што му други раде није уреду. Ни за њих, ни за њега. Aли није било помоћи. Када је и његова шефица одлучила јавно упирати прстом у њега, дозвољавати да и други то безочно раде, био је то крај илузије да је истинско правосуђе тамо негдје далеко од затворених, једнонационалних, корумпираних заједница. Тако би се једнога дана могло приповиједати о злој судбини Бранка Перића, судије и “осуђеника” у Сарајеву.

Био једном и један Хрват. Рођен и одрастао у мултикултурној средини, у Сарајеву. Или тако се барем чинило. Био је поштен, праведан, прави судац по мјери из уџбеника. Или је он само мислио да је такав. Једнога дана, вјерујући у себе и своје квалитете, одлучио је кандидовати се за предсједника суда. Aли тада се догодило чудо. Схватио је да више није добар, да није ни честит и да га не “прати имиџ доброг судије”. Сазнао је да други мисле да он штити политичаре у судским процесима, да је корумпиран, да је близак Човићевим Херцеговцима и херцеговачким медијима... Посебно је тешка ова посљедња замјерка.

Бити Хрват у мултинационалној средини и при томе близак са онима “доле на југу”, то заслужује јавну осуду. Јер то значи сврстати се у националистички табор близак цркви, нечасним људима, мрачном свијету... Још ако ову тврдњу подупре неки одани, добро ухљебљени и довољно невидљив Хрват из Сарајева, онда нема дилеме да ли су наводи тачни. Тако је недавно један “идеални Хрват” устврдио: “Човић је и Вечерњаков продукт, па ове новине најбоље лицитирају са оним што је неспојиво: доза комунистичког разумијевања демокрације, доза усташког разумијевања хрватства, доза неолибералног тржишта и доза патолошког католичанства”. Ето зашто сте у великој невољи ако се открије да сте у каквом дослуху са онима “доле”. Присјетимо ли се и шта је недавно речено на јавном сервису Федерације о младим Широкобријежанима, онда вам је јасно да, доведу ли вас у везу са “патолошким католицима”, од вашег спокојног живота у мултикултурној средини неће више бити ништа. То је схватио и судија Даворин Јукић када се пријавио за мјесто предсједника Суда БиХ.

Била једном и једна предсједница суда. Бошњакиња, али то нема везе. Она је одувијек добро видјела људе око себе и видјела је да су другачији, сасвим другачији. Шест пуних година је владала правосуђем у великом и отвореном граду. Шесте године истекао јој је мандат. Aли, није све изгубљено. Могла се опет пријавити за своје предсједничко мјесто, што је наравно и учинила, Aли враг да их носи, појавили се и противкандидати. И то не било какви: и Срби и Хрвати и Бошњаци. Како и приличи једноме суду. Она није била блиска ни са онима “доле”, на југу, ни са онима “горе”, на сјеверу. Она је била блиска са онима око ње - у центру свијета! Финим људима, одмјереним, навикнутим на различитост, отвореним за примједбе неистомишљеника. A богме и са медијима који нису ни близу оних који су склони да “убијају ослобађајуће поруке, прописују забора”, прогоне критичко мишљење, игнорирају етичке захтјеве”. Мислим, није она блиска ни са каквим медијима, него су медији њој блиски и наклоњени, дакако. Не може предсједница суда ни бити блиска са медијима. Aли зато прави медији, они “антинационалистички”, сами лако увиде када и како треба да је јавно бране. Од кога? Од свих оних који имају “нешто против” ње и “којима она смета”. A показало се да “смета” свима који јој се нађу на путу за њен реизбор.

A тамо се нађоше: један Србин и један Хрват, и још понеко, али што су ова двојица сметња, то је чудо једно. Aли не брине предсједница, има ко да брине. Брину медији који ће једнога брзо прогласити српским, а другога хрватским националистом - и ријешен проблем. У мултинационалној, отвореној, мултикултурној средини какво је Сарајево биће одбрањена Бошњакиња са надом да ће поновно, наредних шест година (укупно дванаест пуних година!) баш она предсједниковати умјесто некаквог Хрвата или, не дај Боже, Србина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана