Убиство тиранина

Цар је крив

- Франц Јозеф је крив за избијање Првог свјетског рата. Био је то његов рат, он га је као неку дивљу звијер “пустио с ланца”. У вријеме Јулске кризе Франц Јозеф се ниједном није удостојио да присуствује сједницама владе. Када је у августу послао војску на Београд, био је то, формално-правно гледано, најобичнији управни акт - пише признати аустријски историчар.

У књизи на 1.222 странице Раухенштајнер покушава да открије како је дошло до Великог рата и ко је крив за рат који се у Аустрији до данас занимљиво крсти као “посљедњи рат Аустроугарске монархије”.

Гаврило Принцип се помиње на само двије странице његове књиге и то не директно као “атентатор”, иако се његов чин назива “политичким атентатом”.

- Гаврило Принцип је само случајно име у синергији Великог рата. Могао је Фердинанда убити и неко други из “Младе Босне”, могао је у том аутомобилу да сједи и неки други представник царевине, рецимо Поћорек - пише Раухенштајнер.

И по угледном аустријском историчару, дугогодишњем управнику Војног музеја у Бечу, у којем се чува аутомобил у коме су убијени Фердинанд и Софија, а од љетос и Фердинандова крвава кошуља, атентат на престолонасљедника може се подвести под дефиницију “убиство тиранина”.

Раухенштајнер открива да је 84-годишњи цар само неколико дана послије атентата наредио војну акцију против Србије и да је већ 30. јуна или 2. јула ратна машина покренута. Ултиматум Србији 25. јула био је чист фол.

За њега нема дилеме да су “извјесни војно-државни кругови Краљевине Србије” организовали атентат, али не иде даље од Аписа. Без обзира на то, истиче да је гроф Конрад Хецендорф тај који је много прије Гавриловог пуцња тражио све начине да нападне Србију.

- Шеф Генералштаба царске армије, гроф Франц Конрад Хецендорф је хтио рат на сваки могући начин, свим могућим средствима, јер је требало краљевски Београд довести у ситуацију да се сјети шта су Обреновићи обећали на Берлинском конгресу (Босна за статус Краљевине), а Карађорђевићи од 1903. систематски газили. Монархија је патила под “дефицитом рата” - пише Раухенштајнер, објашњавајући понашање Хецендорфа и “јастребова” из војних и државних кругова тадашњег Беча.

Када су Срби у децембру 1914. године истјерали аустроугарску војску из Београда, Хецендорф је био први који је признао пораз и тражио од цара да склопи мир са Србијом, али даља судбина рата више није била у рукама Беча, него у рукама њемачког цара Вилијама Другог.

- Берлину је тек тада стало до рата, кад Бечу више није... Рат је тако ушао у друго полувријеме, а двије војске, које су га отвориле, имале су у даљем току само минорне улоге: Срби су умирали у Солуну, Аустријанци су се, по изгледу и улози сличнији народној милицији, него армији некадашње велике силе, борили под њемачком командом - пише Раухенштајнер.

Два мита

За капиталну књигу угледног аустријског историчара Раухенштајнера на нашим просторима готово се још није чуло, али је зато праву прашину подигла једна друга књига, аустралијског историчара са Кембриџа Кристофера Кларка.

Кларк је у првом издању своје књиге “Мјесечари” Гаврила Принципа назвао терористом, а потом у њемачком издању ову ријеч замијенио “атентатором”. Сарајевски атентат означио је разлогом за избијање рата, а Принципа и “Младу Босну” назвао “мјесечарима сумњивих политичких идеја”.

Управо због тога њемачки недјељник “Ди цајт” недавно је укрстио мишљења двојице историчара.

Кларк је у том разговору рекао да Аустроугарска послије Сарајевског атентата није имала другог избора него да објави рат Србији, док је Раухенштајнер заступао тезу да је цар Франц Јозеф од самог почетка био чврсто опредијељен за рат без обзира на атентат. Подвукао је још једном да је одлука о рату донесена почетком јула, а ултиматум Србији послат крајем тог мјесеца иако се знало да ће рата бити шта год Србија да учини.

Сматра се да је управо тих 37 дана између Сарајевског атентата и Великог рата, тзв. Јулска криза 1914. у науци један од најистраживанијих, али и даље најмистериознијих догађаја људске историје.

У Бечу је у припреми још једна важна књига на којој ради тим истраживача Института за дунавски простор и централну Европу. Та књига под називом “Аустријски и српски митови 1914 - 2014” појавиће се у продаји у јесен 2014, а њени аутори - Силвија Нађиван, Волфганг Пенсолд и Ева Тамара Тиц недавно су открили понеки детаљ.

Они сматрају да су два мита у предвечерје Сарајевског атентата и симболички и физички ударали један на други: мит хабзбуршко “ширење” и мит српско “заокруживање”.

- Та два мита контаминирала су српско-аустријске односе деценијама прије него што је Гаврило Принцип испалио хице на Франца Фердинанда и Софију, а сваки разуман дијалог је постао немогућ - кажу аутори који такође јасну кривицу за избијање рата виде на аустријској страни и одлуци Франца Јозефа да, како је рекао, “једном заувијек среди проблем под именом Београд”.

Они се слажу да ни атентатор Принцип, ни цар Вилијам II у Берлину нису били пресудни актери за избијање рата, него да је цар Франц Јозеф хтио да казни и за сва времена понизи Србију.

- Никада се још у историји међународног права није догодило да једна држава иде у ратну одмазду против друге државе за дјело које се чак није ни догодило на територији државе која се кажњава - каже Пенсолд.

Огледалце...

И док се аустријски научни кругови држе чињеница у покушају да расвијетле крвави рат, у БиХ, у зависности од политичког тренутка, у оптицају су двије тезе: прва да је Принцип пуцњем у Фердинанда ослободио Јужне Славене у БиХ туђинске чизме, и друга да је Гаврило Принцип српски терориста.

Како се ближи 100. годишњица атентата злоупотреба чињеница у интерпретацији догађаја прије и за вријеме Сарајевског атентата постаје све очевиднија. Политичко, али и научно Сарајево поново живи тезу да је Принцип “српски терориста” и да су све патње свијета ствар “великосрпске завјере”.

У истом граду (у којем се налаз гробница припадницима “Младе Босне”) у доба “братства и јединства” популарни пјевач севдалинке Сафет Исовић пјевао је из свег гласа: “Гаврило, млади јунак из Босне, твојим се дјелом земљаци твоји поносе....”

У истом граду данас је у оптицају идеја да се на, до посљедњег рата Принципов мост, а сада (као и у вријеме нацистичке окупације) Латинску ћуприју, врати споменик Францу и Софији. Споменик окупатору на том мјесту био је постављен 1917. и срушен годину касније.

И док Сарајево размишља о споменику Фердинанду, у царском Бечу убијени надвојвода не само да нема споменика, него ни гроба, јер није сахрањен у гробници династије Хабзбурга, него у приватном дворцу у Артштетену.

Аустрија је давно забранила и употребу племићких титула свима, па и Хабзбурзима. У једној мирној улици Беча данас живи унук Франца Фердинанда животом анонимног пензионера за чију плаву крв у некадашњој царској престоници никога није брига.

Срби у РС и Србији, пробуђени из сна у задњи час, покушавају да осмисле начине да се одупру ревизији историје и пројекту “Срце Сарајева”. Као и у посљедњих 100 година, морални и војнички побједници пораженима су оставили простора да кроје историју, историјску свијест и покушају да на њих пребаце моралну одговорност за све што се дешавало у 20. вијеку.

Утолико је веома важно ово што се управо дешава у научним круговима Аустрије. Оно што је открио и у новој књизи објавио “најдржавнији” војни историчар модерне Аустрије Манфрид Раухенштајнер, као и студија коју припрема група младих бечких научника, дају наду да историјска факта не могу бити предмет злоупотребе и да ће покушаји ревизије историје ипак остати ограничени на овим просторима. Не нашом заслугом, наравно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.