У сусрет међународном Дану слободе медија
Говор мржње и слобода медија! Како повући границу између демократског начела слободе медија и говора мржње који веома често пролази као слобода медија, изражавања, говора...? Из институција које се баве регулирањем и кажњавањем медија сазнајемо да говора мржње има и нема, да је опипљив и да га није могуће дефинирати, да постоје строги кодекси који се односе на говор мржње, да говор мржње треба стављати у контекст. Још много тога сазнајемо из различитих регулацијских тијела, али се притом барата са свега двије-три адресе које су најопаснији извор говора мржње: Додик, Радончић и још понекада, веома ријетко понеко залута на ову листу.
Сјетим се тако прошлогодишњег обиљежавања Дана слободе медија и јавних дебата тим поводом, јавних наступа и порука које нису обећавале спречавање говора мржње или језика улице у медијском простору. Сјетим се једне такве дебате послије које су чланице Удруге БХ новинари из РС поднијеле оставку на чланство јер нису биле нити позване на дебату, а још мање су биле уводничарке, па барем на дебати која је одржана у Бањој Луци са сарајевском организацијом послова. Чак неријетко се барем једна од њих налазила на листи оних који су, благо речено, критизирани као промицатељи "говора мржње", јер није на правој страни. Годину дана послије, још чланова из РС напушта ову удругу осјећајући се игнориранима и обезвријеђенима.
Сјетимо се и бриге из РAК-а због неких кругова који долазе из РС и траже праведно санкционирање језика мржње према јавним личностима из тог ентитета. "Ти кругови су се појавили у задње вријеме у многим медијима у Републици Српској", забринуто констатира 2009. године сада већ бивша директорица сектора за емитирање. Годину дана послије, много већа забринутост долази из РС због игнорирања говора мржње на извјесним медијима у Федерацији. Јесу ли то они исти кругови који су покренули кампању или не, није нити битно. Чињеница је да нити један случај недвосмисленога говора мржње (попут оног посљедњег: "Видимо се у Билећи") није оцијењен као говор мржње нити је наишао на осуду интелектуалне или медијске сарајевске елите.
Не треба заборавити нити све оне написе или видео прилоге о политичарима из РС који нису ништа друго него ли "подстицање предрасуда против особа или група на основу њихове националности... моралних и политичких убјеђења". Ништа мање на мети језика мржње нису били врховни поглавар Исламске заједнице у БиХ и власник "Дневног аваза". Треба се сјетити и како је представљен директор "Независних новина" у једном сарајевском слободарском магазину. Колико пута је упирано прстом на суца Перића и колико пута му је живот био угрожен управо због медијског представљања његовог рада. Континуирано, сваког, али баш сваког тједна премијер РС је називан најпогрднијим именима, вријеђан и "понижаван", а све са циљем стварања предрасуда о њему и његовим сљедбеницима. Сјетимо се колико пута је предсједник Вијећа министара БиХ био у одјећи Aдолфа Хитлера, са коликом мржњом је описана Душанка Мајкић, колико пута је директор РТРС-а био изложен животној опасности, како је замјеница министра иностраних послова Aна Тришић представљена јавности као "спремна за рат", а све због језика у медијима који и "јесте и није језик мржње". О бившем предсједнику Удружења логораша РС не треба нити говорити, бившем градоначелнику Источног Сарајева... и бројним другим јавним личностима понајвише из РС. За језик мржње недавно је руководитељица сектора за програмске стандарде, Хелена Мандић устврдила да: "Оно што је посебно важно јесте константно извлачење рата, искуства и сјећања на рат 'ми-групе' приликом кориштења говора мржње". Па уколико заиста обратимо пажњу тко и колико се позива на рат онда засигурно претходно наведени људи не спадају у категорију оних који у име "ми група" потичу говор мржње. Но ипак као поткрепу за овакав примјер језика мржње употријебљен је примјер у којем је актер језика мржње Милорад Додик. Није ли рецимо посљедњи јавни иступ предсједавајућег Предсједништва БиХ на међународном господарском скупу у Мостару, управо био директна поткрепа описаноме језику мржње. Но, није, јер је овај из Федерације. Колико пута су само понижени, исмијани и извријеђани припадници Ријасета Исламске заједнице у БиХ, колико пута се то догодило представницима Српске православне цркве у протеклој години? Aли све то није језик мржње, него сатира и слобода медија.
Често смо у протеклој години слушали приче о томе како медији не могу бити бољи од друштва у цјелини и како се у њих најчешће упире прстом. С разлогом или без? Још једном треба истаћи да медији формирају јавно мнијење те да иако нису, ипак требају настојати бити бољи, јер полажу рачун о своме дјеловању пред друштвом. Требају почети говорити "салонским језиком" и сензибилизирати друштво на такав језик успркос чињеници "да ми нисмо као народ нешто осјетљиви на неку врсту салонског новинарства. То код нас никад није постојало. То осликава како ми живимо и не може бити другачије док се ми као друштво не промијенимо. Не можемо рећи да ћемо бити бољи онда када нам новинари буду као из бечких салона и говорили примјеренијим језиком. То није стварност, већ скретање са стварних проблема у овој земљи", како је не тако давно тврдила директорица сектора за емитирање у РAК-у - и отишла у Беч!
Пригодом текућег обиљежавања међународног Дана слободе медија управо треба реафирмирати тврдњу да медији, посебице јавни сервиси, требају и имају обвезу да користе "салонски језик", јер своју функцију досљедно испуњавају само ако се обраћају свим грађанима, а не само својим политичким сљедбеницима. Стога највеће бреме одговорности за употребу језика мржње лежи на медијима и не може се умањити позивањем на одговорност других актера јавног и политичког живота земље. На крају још да упитам: тко се то у нашем јавном мнијењу понајвише позива на рат?
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
