У слободним медијима све су жртве једнаке
Слободни медији не би требало да имају предрасуде према било коме, зар не?
У слободним медијима би требало да се извјештава о свим догађајима према истом аршину и непристрасно, зар не? A то посебно важи за јавне сервисе. Ови сервиси свих грађана подједнако не би требало да јавно сервисирају сами себи. Јавни сервиси не би требали претварати информативне емисије у обрачуне својих запосленика са остатком свијета. Наравно да не би, а поготово не у својим главним информативним емисијама, вечерњим дневницима, јер то нису политички магазини. Или још боље: нису приватизовани политички магазини. Информативне емисије на јавним сервисима не би требале емитовати потјернице, најављивати привођења сумњивих лица или диктирати правце рада полицијских органа. Но ипак понекад се чини да им је управо сврха да раде оно што не би требало да раде.
Почаст жртвама
Ових дана је у насељу Уздол у општини Прозор/Рама обиљежена 18. годишњица страдања хрватских цивила од којих је најмлађа жртва имала свега десет година. У раним јутарњим сатима 14. септембра 1993. године припадници Aрмије РБиХ су убили 29 цивила и 12 војника ХВО-а. Да ли су починиоци процесуирани? Нису! Да ли је било државних званичника на обиљежавању овог злочина? Није! Да ли је хрватски члан Предсједништва БиХ положио цвијеће испред спомен-обиљежја у Уздолу? Није! Да јесте вјероватно би то сви сарајевски медији јавили да покажу колико је члан Предсједништва демократа и колико све жртве злочина третира равноправно. Да ли је на помену био премијер Федерације? Ма не! Да ли се министар Министарства за питања бораца и инвалида одбрамбено-ослободилачког рата ФБиХ појавио на мјесту злочина? Очито није ни он, јер бисмо из медија требали и то засигурно сазнати.
Да ли наведени високи државни службеници нису присуствовали овој годишњици зато што су у протеклом рату били на супарничкој стани, у другим војним формацијама, сада више није ни битно. Нису одали почаст невино убијеним жртвама једног народа. Истина сви невино убијени људи би морали постхумно имати исти третман, све породице невино убијених људи би морале имати какву-такву сатисфакцију, барем када се обиљежавају годишњице смрти њихових најближих, али демократија, она права правцата, "за човјека", изгледа то не укључује у своју дефиницију. Барем не овдје у БиХ.
Но добро, сваки човјек има право да бира да ли ће да ода или не ода почаст некоме ко је невино страдао. Истина, високи државни функционери не би смјели о томе да одлучују на основу личних ставова, него би им то требала диктирати функција коју обављају. Aли то и није тако важно, ко би се још бавио обавезама и стриктним одредбама у раду политичара.
Начела новинарске професије
Ех, тог 14. септембра у Централном дневнику јавног сервиса Федерације БиХ, у првих пет минута те емисије намијењене подједнако свим грађанима овог ентитета, опет смо имали прилику слушати о давно започетом судском процесу између новинара Дамира Калетовића и бившег омбудсмана Витомира Поповића. Осим информације о новом рочишту у том процесу, ова медијска кућа нас је кроз необично дугу репортажу о детаљима тог процеса настојала подучити о неким основним постулатима и начелима новинарске професије. Тако смо сазнали да новинар треба и може да објави било који прилог, свеједно како је снимљен, само ако је то у интересу јавности. Може објавити прилог о некоме, иако тај неко не жели да разговара са новинаром који је пред њега искочио. Може тај новинар снимати са камером сакривеној у торби или на неком другом мјесту тако да снимана особа нема о томе појма и онда то касније пласирати као вриједан новинарски рад и труд којим се жели уништити јавни углед те особе. Сазнали смо то вече на вијестима још понешто о медијским слободама и правима, о квалитети новинара те медијске куће, те о недјелима Поповића... Све то на самом почетку емисије, када очекујемо ударне вијести, у прилогу који је на све личио осим на озбиљну информацију озбиљне информативне емисије на озбиљном и професионалном јавном сервису.
Новинар од виталног државног интереса
Тек тамо негдје након двадесет минута трајања Дневника, дакле практично прије рубрика о спорту и временској прогнози, сазнали смо да се тога дана у Уздолу обиљежава годишњица страдања хрватских цивила и војника. Оних истих грађана који су конститутивни народ, који имају једнака права или би требали да имају једнака права на јавни сервис. Прилог кратак, краћи од најкраћег могућег. Да је како могао бити још краћи, било би добро. Дакле, уреднички колегиј медија који сви грађани плаћају процијенио је да је двадесет и који минут емисије идеално вријеме за ту "безначајну" вијест кратко покривену сликом. Гријешимо ли ако мислимо да је управо то требала бити једна од ударних вијести? Тако се случај Калетовић-Поповић, којем уопште и није мјесто у информативној емисији, нашао на почетку, а обиљежавање злочина над Хрватима, на крају Дневника. Него питам се како то да у име медијских слобода, конвенција и осталих шармантних докумената који се спомињу увијек када треба кокетирати са професионалношћу никада нисмо у првим минутима тог истог Дневника могли ништа сазнати о судским процесима којим је била изложена новинарка исте те куће Душка Јуришић, или прије неког времена Злата Бехрам, или... Aко је судбина новинара, угледних новинара, од виталног државног интереса, онда то треба да вриједи за судбину свих новинара подједнако, зар не? За судбину свих новинара исте куће? Или је и са њима исти случај као са жртвама злочина над Хрватима или Србима?
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
