У питању је земља

Таква политика је вођена искључиво мотивом да се број муслимана повећа, а број хришћана смањи. Велики феудалци су дочекали османску турску државу и из хришћанства прелазили у ислам да би сачували феуде. Османска феудална тимарска организација државе је подразумијевала да само муслиман може газдовати земљом. Хришћани су имали улогу кметова, да обрађују земљу и плаћају различите врсте пореза. Муслиман је могао свог кмета (по правилу - православца) било када без образложења уклонити са своје земље. Православци у средњовјековној Турској су стално имали кушњу, да ли остати православац, радити и обрађивати земљу и плаћати дажбине, или прећи у ислам и смањити трошкове породичне задруге. Притиснути између исламске турске државе и тимарског аграрног уређења, у жељи да се смање трошкови породичне заједнице, православне породице су биле принуђене давати дозволе или директно договарати прелазак у ислам, па је честа појава у историјским изворима да се у једној породичној задрузи нађу три брата, два православца и један муслиман.

Чињеница је да је православно становништво на Балкану у Османској држави било становништво без икаквих људских права. Робље и кметови. Од XV до XX вијека на подручју Балкана земља је кориштена као инструмент да се православци преводе у ислам. Пет вијекова владавине исламске државе на Балкану је створило велике исламске заједнице, које су настале искључиво као посљедица системског државно организованог усмјеравања православаца према исламу, тако што је муслиман могао добити земљу и бројне бенефиције од Османског царства, а православац је морао обрађивати туђу спахијску земљу, плаћати порез за обраду туђе земље, и имао је сталну несигурност да ће га газда земље муслиман можда отјерати.

Муслимани на подручју Балкана су углавном потомци балканских хришћана или пагана који су током пет вијекова власти Турске прешли на ислам, и то не спори ниједан ни турски ни албански ни данашњи бошњачки интелектуалац. Из хришћанства су прешли на ислам да би имали привилегије. Кризе у Османском царству које се појављују у XIX вијеку су урушиле снагу централне власти и довеле у питање право султана да дијели земљу, и јавља се процес у којем владајући слој (спахије, улеме, муслимански трговци, јањичари) из статуса посједника и убирача земљишне ренте прелази у статус власника земље.

У посљедњим деценијама османске власти долази до усвајања законодавних норми које су се највише огледале кроз Рамазански закон (1858), Саферску наредбу (1859) и Шевалски закон (1869). Овим прописима фактички султан губи врховну власт над земљом и власништво прелази у руке спахија, улеме, јањичара, различитих категорија муслиманске елите.  Православци су и даље само кметови. Након што је 1878. године Аустроугарска успоставила власт на подручју БиХ, Беч креће у поступак успостављања грунтовнице као евиденције власничких и других права на земљишту. Аустроугарска признаје и оставља на снази муслиманима сва права на земљишту у БиХ, сва права која су имали и у Османском царству. Аустроугарска у грунтовницу као власнике земље уписује муслиманске спахије, трговце, аге, бегове, занатлије и трговце. Иако Турска више не управља на територији БиХ, за хришћански православни народ није дошла слобода. Муслимани су остали власници земље, православци су остали кметови који обрађују земљу, плаћају харач и ренту.

Турски закони који су фаворизовали муслимане по рођењу су легализовани кроз уписе у грунтовницу. А-У монархија је свјесно, из страха од повећања православног утицаја, одржала неправедан аграрни систем по којем су муслимани власници земље. Једино позитивно за православце је то што је први пут дозвољено да могу купити земљу. То је једини напредак који су православци осјетили доласком хришћанске, али протестантско-католичке А-У монархије у БиХ.

Тако БиХ улази у XX вијек као територија у којој по попису живи 44 одсто православаца. Према истом А-У попису из 1910. године, власништво над земљом је 91,1 одсто муслимани, шест одсто православци, католици нешто мање од три одсто. А-У је формирањем грунтовнице и признавањем права муслиманима која су стекли само зато што су муслимани, потврдила неправду која је према православном народу вршена током 450 година османске власти. У периоду од Берлинског конгреса 1878. године до почетка Великог рата Срби су успјели да дођу до шест одсто власништва над земљом, купујући од муслимана њихове посједе. Долази до стварања српске трговачке и занатске елите.

Један дио муслимана одлази у Турску и продаје православцима земљу. Почетком Великог рата у БиХ настаје антисрпска хистерија, долази до терора над Србима. Долази до отимачине имовине. Терор траје до 1918. године. Настанком Краљевине СХС отпочиње расправа о потреби аграрне реформе у БиХ. Православни српски народ у БиХ је очекивао да ће нова држава Краљевина СХС, која је настала првенствено из велике жртве српског народа, неутралисати неправедне имовинске односе који су настали из времена Турске. Након проглашења Краљевине СХС, владе Љубе Давидовића, Стојана Протића и Николе Пашића доносе уредбе како би ријешили аграрно питање у БиХ на правичан начин. Већина тих одлука излазила је у сусрет муслиманским земљопосједницима, тако што им се исплаћивала накнада за земљу коју су добили зато што су муслимани, а православци је нису могли добити јер су били грађани другог реда.

Свака влада у Краљевини СХС, касније Краљевини Југославији,  коалирала је са југословенском муслиманском организацијом, и у том свјетлу треба гледати спорост рјешавања аграрног питања. Чак и тамо гдје је Краљевина муслиманским земљопосједницима исплатила новац за откуп земље, ту се дешавало да то није проведено кроз грунтовницу. Сталне политичке кризе у Краљевини СХС/Југославији нису дозволиле да се аграрно питање ријеши, да православци коначно добију оно што им припада, земљу коју вијековима обрађују. Када је у питању власништво и право на земљу, православци у БиХ су све до краја ИИ свјетског рата апсолутно инфериорни у односу према муслиманима.

Зато сукобе између православаца и муслимана у БиХ треба сагледати и кроз лупу односа власништва на земљи у БиХ.

О власницима земље у СФРЈ, послије Дејтона, данас, сутра, у неком сљедећем тексту.

Пише: Ђорђе Радановић, предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.