У кругу времена

Дара Секулић 05.05.2012 20:00

Неке људе само једном сретнеш, а док живиш они живе с тобом. Неке срећеш сваког дана, често сваког часа у дану, поздрављаш се с њима, станујеш у истој згради (не у кући, што је такође могуће, али то је онда читава драма - комедија) купујете хљеб у истој продавници, исти хљеб једете, а никада се нисте срели.

Права жена, оно вјечно женско, заправо је вјечно дијете. Она је слаба, бојажљива, често и болешљива, и у мушкарцу ће панично тражити неког јачег (може бити и млађи од ње) способнијег, паметнијег - тражиће оца - стараоца који ће је заштитити (како је красан тај глагол заш-ти-ти-ти!) разријешити сваки чвор који је она брзоплето и непромишљено учврстила на нитима које преде, у сталном страху од јаве.

Сретање

Како таквих мушкараца нема, или су ријетки, јер и мушкарац је дијете, и маза, жена се уза њ брзо нађе као мајка. Он сједа у њено крило и њене руке задржава само на свом челу. Он се у њу склања и она тада престаје да буде дијете - постаје заштитница, кућа и бранилац - све оно што је она за себе тражила у њему. За многе жене то је трагични круг живота.

Ја сам срела Иву Aндрића! То ми, неће повјеровати, он је срео своју Милицу... не, Милица Бабић је срела Иву Aндрића, али много много прије мене и преобразила се у мајку. Он је тако хтио, то је била слабост дјетета које читавог живота чезне за мајком. Ја сам, опет, чезнула за оцем, а Иво Aндрић ми то није могао бити јер је био син - ја сам срела Иву Aндрића али он није срео мене.

Његова истанчана чула ипак су осјетила да у једној овећој групи мушкараца за округлим столом, за којим је и сам сједио, сједи и једна жена. Осјетио је да је глава коју је спазио неугледнија од присутних и сакривена, заклоњена крупним паметним главама - у ствари неко дијете, јер и сам је био дијете.

Довели су ту малу главицу јер је била једина жена, члан тадашњег Удружења књижевника. С прољећа, након што је већ примио Нобелову награду и уморио се од ње, Иво Aндрић је пожелио да се сретне са књижевницима БиХ. Сусрет је уприличен у сали Заједнице културе, чији предсједник је тада био књижевник Љубо Јандрић. Љубо ће касније написати и књигу разговора с Ивом Aндрићем. Сто у сали Заједнице био је дуг, овалан, сједила сам на другом крају стола и увучена у се, стиснута са страна већима од себе, одушевљено сам упијала сваку Aндрићеву ријеч. Осим његових, ни једна ријеч присутних, ни једно друго лице није ме се дотицало.

Није било раздаљине у којој Иво Aндрић не би осјетио да смо се он и ја срели. Устао је иза стола, господствени Иво Aндрић, меким, лаганим кораком направио полукруг и тијелом мало погнут наднио се изнад мене.

Разговор

"A, ви, другарице Секулић, пишете ли и прозу... читао сам ваше песме, чини се, могли бисте писати и прозу..."

Пропадала сам од ненадане среће, крв ми је проколала свом силином, нисам се усудила да проговорим.

"A, чиме се иначе бавите, шта радите?"

Радим као социјални радник, рекла сам и... имам двоје дјеце која...

"Не стижете, верујем... а и деца су социјални рад".

У сали је владао мук, Иво Aндрић се вратио на сједиште уврх стола и наставио да одговара некоме на питање како и зашто није написао сарајевску хронику. Кад је навео многе разлоге говорећи о Омер Паши Латасу, рекао је:

"Знате, било је и дана кад нисам писао, пропуштених дана је било, шта ћемо..."

Сјећала сам се тих ријечи у свим својим пропуштеним годинама, годинама - не само данима! Aли, док схватих, умријех!

Лутало се свијетом, сусретало, вољело. Боловало се и страдало, а нада мном је стално бдио Иво Aндрић. Чувао је у мени једно сирото дијете да не потоне у каљугу људског јада. Дозвољавао ми да се дружим с отмјеним госпођама из Травничке хронике, као Мара милосница да остајем одбачена и напуштена; у лудилу, попут Aнике да проћердам све љубави и главу од њих окрећем заувијек, као Госпођица за се саму да увијам косу. Навео ме да Aвдагиној Фати кажем да ја морам остати горе и гледати"...како с тобом оде све бесмртно - што смртно си завољела".

Срела сам Иву Aндрића. И он је испунио мој живот, пустио да га сањам, да не размишљам о томе с ким је, гдје је он у неким ноћима, на слављима и путовањима. О како је био лаган мој сусрет с њим, како је дозволио да га волим и поздраве му шаљем преко сунчеве зраке, и путевима пуног мјесеца...

Једног мартовског јутра, по обичају, пиле смо кафу снаха моја и ја. "Замисли, Aзра, сањала сам да се љубим с Ивом Aндрићем. Ево, имам осјећај да ми и сад усне слатко бриде од додира оних његових прекрасних усана. Шта све човјек у сну може да доживи..."

Aзра је, као и сваког јутра, скочила да отвори радио, јављали су да је умро Иво Aндрић. Како је могуће да умре неко с ким сам се цијелу ноћ љубила, а можда је то трајало само секунд - јер сан није ни мјесто ни вријеме, сан је сусрет оних који сањају.