У име државе

У Србији се током владавине Милошевића догодило више од 500 нерасвијетљених убистава, а крај истраге очекује се у петнаестак "најпознатијих": Даде Вујасиновић, Зорана Тодоровића Кундака, Радована Стојичића Баџе, Славка Ћурувије, Жељка Ражнатовића Аркана, Павла Булатовића, Живорада Петровића, Бошка Перошевића, Бошка Бухе, Ненада Баточанина...

"Атентат"

Истрага о политичким убиствима у Србији је процес који одмиче и наставља се и послије предизборне кампање. Овдје се о политичким убиствима прича искључиво у преткампањском периоду. Са завршетком избора, завршава се и рад на том послу, иако је јасно да прича о ратовима деведесетих неће бити завршена све док не буде стављена тачка на политичка убиства.

А када се распетља прича о злочину у име државе, биће то још један доказ да су ратови на овим просторима били умногоме договорено контролисани. У рату су се договарали Милошевић и Туђман, Легија и Дудаковић, Јовица Станишић и Мирослав Туђман, Ћело и Аркан, Готовина и Легија, Аркан и Насер... Из ратова су изашла ратна братства, пословни картели који су у миру наставили да одрађују крваве послове у "име државе".

Политичка убиства у Сарајеву до данас остала су табу тема којом се штити "виши национални интерес". Тако је са убиствима бившег замјеника директора тајне службе АИД Неџада Угљена 1996, убиством федералног доминистра МУП-а Јозе Леутара 1999, породице Сефера Халиловића 1993, Таиба Торлаковића 2004, убиством сарајевског криминалца, али и ратног команданта Рамиза Делалића Ћеле 2007. године...

Много више од истражних органа о тим злочинима открио је у својим књигама "Државна тајна 1 и 2" и посљедњој књизи ратне трилогије "Атентат" син Сефера Халиловића Семир. Како је сам навео, "Атентат" то је "књига о најозбиљнијем политичком убиству у БиХ, поводима и узроцима, извршиоцима и заташкавању".

Промоција књиге прије неколико дана у посљедњи час је забрањена у Дому Оружаних снага БиХ у Сарајеву по налогу министра одбране БиХ Зекеријаха Осмића.

- Ви, господине Осмићу, нисте дозволили да се одржи промоција књиге "Атентат". Ваши сарадници су ми рекли да је тема моје књиге "претешка". Разумљива су Ваша "политичка непца" за оно што је Вама тешко и шта Вама није тешко, но то није мој проблем - написао је Халиловић Осмићу.

Они боље упућени у политичку позадину забране промоције тврде да је забрану "Атентата" Бакир Изетбеговић тражио од Осмићевог политичког шефа Златка Лагумџије, који му је испунио жељу.

Семир у "Атентату" наводи да су убиство његове мајке извели терористи из "Шева", АИД-овог одреда смрти формираног по налогу бошњачке власти. Кључни доказ да је убиство изведено по налогу државног врха извлачи из чињенице да је Алија Изетбеговић исте вечери позвао његовог оца и рекао му: Чујем да причаш да смо ми то урадили.

Ова преурањена реакција Изетбеговића, слична оној овјековјеченој у Пузовом "Куму", "Ко ти први приђе на сахрани и тражи састанак, он је убица", била је полазна тачка Семировог истраживања.

Иако је завршетак књиге био најављен још у јесен прошле године, аутор је са објављивањем чекао док не буде завршен налаз балистичара Берка Зечевића за Тужилаштво БиХ. Књига се појавила пред публиком тек након што је Зечевић у налазу који је доставио тужиоцу неоспорно доказао да граната на стан тада "државног непријатеља број 1" није испаљена са српских положаја, него да је експлозив подметнут.

Зечевић је протеклих дана у зиду стана нашао остатке ТНТ-а који се не налази у гранатама, што је круцијални материјални доказ да су убиство извршиле "Шеве".

Иако је још у септембру 1998. године у интервјуу сарајевским медијима бивши припадник АИД-а Един Гараплија говорио о политичким убиствима и налогодавцима, 16 година је било потребно да "независно" правосуђе ствари стидљиво покрене са мртве тачке.

Поред Гараплијиног, још једно свједочење у Хагу у фебруару ове године изазвало је бројне сумње да је слика рата у БиХ много шаренија од ретуширане црно-бијеле слике.

Свједок под псеудонимом КЊ-586, скривеног лика и електронски измијењеног гласа, бивши припадник специјалне јединице "Бисери", који је од 1992. до 1994. био у обезбјеђењу Предсједништва РБиХ, оптужио је Алију Изетбеговића и остале да су плански изазивали цивилне жртве у Сарајеву, укључујући пијацу Маркале, да би изнудили војну акцију NATO-а против Срба.

Да ли је свједок КW-586 говорио истину или је све, како је рекао тужилац, "чиста измишљотина", можда је небитно питање за Хашки суд, али је веома битно за све нас у земљи у којој и најмања сумња оставља простор за манипулацију.

"У име државе"

Зато је Семир Халиловић био у праву када је одлучио да до краја расвијетли убиство мајке и ујака. Иако га је на то обавезао дуг сина, његова "Војна тајна" и "Атентат" далеко су више од тога. Они су храбар гест за оздрављење друштва демистификовањем злочина почињених у име државе.

Јер причати о демократији, слободи медија и европским вриједностима, немогуће је у земљи у којој готово 20 година након рата, ниједан убица из "Шева" није одговарао за злочине "у име државе" против властитог народа.

А много тога "Шеве" би и имале и морале да кажу у судници да би се црна књига коначно затворила. Као што се иста таква затвара у Србији, у којој су припадници ЈСО и ДБ-а на оптуженичким клупама, а многи од њих попут Радета Марковића или Милорада Улемека на издржавању вишедеценијских казни.

Разлика је у томе што у Србији постоји политичка воља да се разоткрије пирамида државних злочина, док у БиХ те воље нема можда зато што су главни актери политичке сцене у Бошњака још они који су и тада били активни и којима злочини "Шева" у најмању руку нису непозната тема.

Разлика је и у томе што структуре ЕУ и друге међународне инстанце на Србију врше константан притисак да се на политичке злочине стави тачка, док такве услове овдје не износе.

Зато је Семир повукао храбар потез. Храбар исто онолико колико је храбра одлука Мухамеда Филиповића да говори на промоцији у Дому младих, на којој се није појавио други најављени говорник Абдулах Сидран. У посљедњем и-мејлу, који је послао Семиру, написао је да га је књига "тотално уништила због болних спознаја".

Очекивано, о "Атентату" се мало пише, а компромитација Семира Халиловића почела је давно, већ послије објављивања "Државне тајне". Али свако ко барем мало зачачка ратне полумафијашке структуре мора бити спреман да плати цијену тога. Такве истине се не праштају све док живе актери и плаћеници моралног шљама.

Није ли сам Семир објавио документ Сектора АИД-а Сарајево, који је 17.2.1996. потписао Енвер Мујезиновић у којем се наводе приједлози мјера према личностима из политичког живота пронађени у терористичком кампу Погорелица.

Мате Бобан - компромитација, Иван Бендер - компромитација, Мухамед Филиповић - компромитација, Адил Зулфикарпашић - компромитација, особе су које су агенти обрађивали и допис који потврђује да је компромитација један од основних задатака служби.

Оно што охрабрује јесте изјава Мухамеда Филиповића на промоцији "Атентата" да се "грудва закотрљала и да се не може зауставити".

- Не може се зауставити процес откривања истине нашег народа. Истине о себи. Народ нема шанси за будућност без те истине. И данас појединци праве државу за своје џеп, јер њихова држава је тамо гдје је њихов џеп - поручио је Филиповић.

Из истог разлога једном ће морати да буде стављена тачка на то ко су наредбодавци и извршиоци убистава у РС: Ристе Југовића, Срђана Кнежевића, Љубише Савића, Милана Вукелића, Жељка Марковића или Жељка Копање.

Хоће ли се о томе више сазнати након суђења криминалној групи Дарка Елеза или неће? Хоће ли проговорити неки Раде Марковић па да сви попадамо на кољена или неће? Хоће ли неко направити комисију која ће скупити све податке служби о нападима на новинаре или неће?

Са таквим тајнама ниједно друштво и ниједна држава не могу да иду напријед. Зато како год се ствари буду кретале остаје нада да ће се "заклети земља рају да се све тајне сазнају" и да ће покајник дошапнути: "У цара Тројана козије уши".

Јасно је да када држава убија, убиства остају неразјашњена. Али без тога сви ћемо и даље да се вртимо у спирали лажи, обмана, пропаганде, злочина... до новог хаоса.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.