Тузлански синдикат

Неки старији умјетници и интелектуалци попут Есада Ћимића или Меше Селимовића остали су вјерни својој ранијој националној идентификацији (у Ћимићевом случају хрватској, а у Селимовићевој српској), али се очекивало да у будућности не буде више потребе да се "муслимански политички субјект" приклања било Хрватима било Србима. Језичка политика у Босни и Херцеговини од раних седамдесетих година прошлог вијека ту је добар индикатор. Наиме, у првим деценијама послије Другог свјетског рата, већина истакнутијих босанскомуслиманских писаца, нарочито пјесника, писала је маркантном "источном варијантом", врло често и екавицом. Након Декларације о хрватском језику, односно након Предлога за размишљање, долази до креирања "босанскохерцеговачког стандардног књижевног језичног израза" који је био негдје на пола пута између источне и западне варијанте, да баш не кажем између српског и хрватског. Кад на заласку комунизма Алија Исаковић крене ка нормирању босанског језика, очито ће бити драстично приближавање хрватском стандарду и бјежање од српског. У рату и послије рата, то ће постати још радикалније, па су до 1990. међу Муслиманима савршено одомаћене ријечи као "општина" или "хартија" одједном проглашене малтене туђицама.

Тражење узора

Не би можда чак било претјерано рећи да је цијели пројекат бошњаштва утемељен на проглашавању Срба за архинепријатеље, а Хрвата за потенцијалне савезнике. Ствар је и историјски и на сваки други начин жестоко проблематична, али се кроз медије и школске програме већ деценијама пропагира. А опет, свако мало деси се нека коинциденција која покаже да успркос свим покушајима апсолутног раздвајања српског и бошњачког друштва, она знају да заличе једно на друго као јаје јајету. Већ више од десет година, хип-хоп група "Београдски синдикат" кроз своје пјесме гаји специфичан национални наратив који у урбаној постјугословенској српској омладини храни скепсу према Југославији као таквој и уздиже вриједности српства. Дио бошњачке политичке елите већ неко вријеме прижељкује неку аналогну појаву у свом дворишту. "Дубиоза колектив" им је, примјера ради, одвише "космополитски" б(р)енд. Овај слој бошњачке интелигенције, колико год имао проблема са Србима, изузетно помно прати ситуацију на српској сцени и без комплекса преузима појмове који им се учине корисним. Неко ко то не прати не би вјеровао колико се у национално освЈештенијем дијелу бошњачких медија "примио" концепт "аутошовинизма". И како то зна да се деси, њихове молитве су услишене, и то врло недавно кад се на тржишту појавио нови албум Аднана Хамидовића Френкија.

Идентитет

Френки нипошто није непознато име на поп-музичкој сцени Босне и Херцеговине, као и такозване регије. Унутар доста видљиве изворно тузланске алтернативне и хип-хоп сцене, једина двојица аутора која су привукла више пажње од њега били су Дамир Авдић Граха и Едо Маајка. У том смислу, није неважно да обојица поменутих праву славу стичу тек кад се физички позиционирају изван Босне и Херцеговине: Граха у Словенији, а Маајка у Хрватској. Издавачко-медијска логистика изван БиХ функционише много ефикасније. Хоћу да кажем, то што је Френки остао донекле у њиховој сјени није нужно посљедица тога да је он евентуално мање талентован. Дапаче, из његових текстова видљиви су дар и интелигенција, а такође он има и јаког естрадног смисла за јавни наступ. Ипак, у најширем идеолошком смислу, Френки је до прије коју недјељу доживљаван као некакав "љевичар". А онда је објавио албум "Манифест". Интелектуалци, факултетски професори, активисти, новинари и публицисти, блиски СДА и Жељку Комшићу, цијела једна "пробосанска" булумента дочекала је овај албум као ремек-дјело, с нарочитим одушевљењем двјема пјесмама: "Идентитет" и "Сиви дом". Прва пјесма ефектно сумира глобалне бошњачке фрустрације: "Добро препознајем шупљу и маглу/ Критикујеш Израел, то је антисемитизам/ Кад вријеђаш друге то је расизам/ Ако си хомофоб требаш до доктора/ Кад палиш Кур'ан - слобода је говора/ Против рата смо, скупа у гласу/ Ал' окрену главу кад бомбардују Газу." У "Сивом дому" пак на програму су локалније опсесије: "Цијели живот слушам исту глупу причу/ Какви су музичари били, а данас нису/ Како је прије било у Југи, а сад ни близу/ Ја не живим од носталгије и немам кризу/ Боли ме брига за ваше касете, плоче, идоле/ Ја нисам дијете сарајевске поп-роцк школе/ Нисам имô дугу косу, мрзим моторе/ Не свирам гитару, мени није криво море/ Моја махала је мрачна, љута и пуста/ И не занима нас шта кажу Неле и Куста."

Истрага

Да се разумијемо, није овакав сентимент међу Бошњацима нипошто неки потпуни новум. Уосталом, управо у Тузли, коју многи воле звати "црвеном", Емир Хаџихафизбеговић исписује циклус монодрама у којима је један од лајтмотива да је викенд забавни програм Телевизије Београд служио томе да уљуљка Бошњаке у илузију братства и јединства да би их се касније лакше поклало. Исто тако, Авдо Авдић, најновији такмац у бошњачком опсесивном такмичењу "Тражимо свог Миломира Марића" (у којем убрзано престиже донедавне дугогодишње фаворите свог презимењака Авдића и Авдићевог имењака Хаџифејзовића), гријеши кад каже да је Френки први музичар са "лијевог спектра" међу Бошњацима који је критичан спрам југоносталгије. Има и више од десет година да је ту доста оригиналнији, директнији и радикалнији био помињани Дамир Авдић Граха. Али што рече неки филозоф, нема у свијету јаче силе од идеје чије је вријеме дошло. А за бошњачки мејнстрим тренутно нема атрактивније идеје од национализма. Уживљени већ одавно у праведничку позицију жртве, гутајући ласно као сом бућкало западњачке мантре које служе да скрену пажњу са актуелних догађаја у Гази, они посве нескривено хедонистички уживају у својих нових пет минута. А свака журка тражи музику. Стога је Френкију тајминг овог пута био беспријекоран. Само што су коинциденције преочигледне, па ни помињани Авдић, у бошњачкој "Ћирилици" званој "Истрага седмице", није могао да не помене "Београдски синдикат". Али добро, некад су и они халал; ипак пјевају о говедини, а не о свињетини.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.