Тужим те, дакле, у праву сам
Када кажеш коју више у Сарајеву, сада засигурно знамо: следује ти пријава Тужилаштву БиХ. Ово се десило прије неки дан ратном команданту специјалне јединице МУП-а РБиХ Зорану Чегару.
Много тога је рекао овај човјек у разговору за сарајевски “Депо портал”. Каже да је неким од ратних догађаја присуствовао. Вели да је било злочина на свим странама. Е, ово је било мало превише, те је једна невладина организација поднијела пријаву против Чегара Тужилаштву БиХ.
Јавно самоубиство усред Сарајева
Како нисам била специјалац у рату, не могу знати шта су радили њихови одреди, гдје су били и шта су све видјели. Aли, покушавам ево наглас да размишљам шта би могло навести Чегара да непровјереним изјавама изврши јавно самоубиство усред Сарајева.
Јер, рећи било шта о сарајевској ратној прошлости што не одговара актуелној политици или пак онима који су имиџ храбрих новинара, носилаца невладиног сектора или интелектуалаца стекли хушкајући годинама против својих комшија, равно је самоубиству.
Па ето, питам се онда шта је то мотивисало овог човјека којим се дичило мултикултурно Сарајево као са “поштеним припадником њиховог народа који је остао да брани град”. Испаде да је сада коначно показао своје право (зло) лице! Но у овом случају је од тога шта је рекао неко ко је четири године рата знао како град дише много битније то да је једна невладина организација одлучила поднијети тужбу против њега.
Шта треба да буде поручено оним грађанима Сарајева који не мисле исто као невладини активисти који су поднијели ову тужбу? Или још битније: шта треба да буде поручено оним грађанима који немају иста ратна искуства као сви они којима је рат помогао да се домогну великих градова, позиција, станова усред Сарајева или неких других бенефиција?
Није ваљда да и данас, петнаест година послије рата, вриједи само једна истина, да постоје злодјела само на једној страни и да су само једни поштени? Aко је тако, онда нема мјеста ни за какву модерну, отворену или демократску БиХ. Онда нам остају само мала острва, енклаве у којима ће остати добро ушушкане ратне приче које ће се преносити са кољена на кољено. Е онда то треба јавно и отворено рећи. Треба бити поштен и рећи да ништа што не одговара реторици која потхрањује мржњу према другима не може угледати свјетлост дана. Треба заборавити на идеју Европе и концепт земље која је отворена за све. Зашто? Зато што мржња нагриза сваки темељ суживота. Мржња не дозвољава да буду реализовани основни постулати идеје Европе као што су суочавање са прошлошћу, транзицијска правда или помирење.
Транзицијска правда
Е да, транзицијска правда. Колико је само пројеката до сада реализовано на ту тему. Бар смо ми у невладином сектору имали посљедњих шеснаест година бројне прилике учити како да дуг овог друштва према ратним злочинима буде на задовољавајући начин исплаћен. Зашто су најважније активности невладиног сектора у протеклом периоду биле окренуте ка транзицијској правди? Управо због оправдане зебње да ће велико бреме ратне прошлости утицати на нашу будућност. И тако годинама послије рата, радионице и округли столови, а ништа од транзицијске правде. Нема суочавања са прошлошћу, него ригорозне мјере према онима који се усуде јавно изрећи другачије ставове од пожељних или очекиваних. Не подсјећа ли ово на неке “демократске поретке” након Другог свјетског рата када сте због непромишљене ријечи могли преконоћ нестати?
Рецимо да је управо то порука која је путем пријаве Тужилаштву послана јавном мњењу. Права истина ипак тако неће бити уклоњена и заборављена. У било којем сукобу постоје двије стране. У дебати постоје двије стране и обје стране износе своје аргументе у вези са истим проблемом. Барем невладин сектор то треба да има као основни постулат дјеловања. И нема те привилеговане организације за коју не би требало да вриједи ово правило. Aко тужбе против неистомишљеника треба да постану пракса, онда збогом демократијо и земљо са европском будућношћу. Нисам, нажалост, примијетила да је неко дигао глас да “заштити дојучерашњег хероја” од пријетњи тужбом. Нисам примијетила онај толико грлени захтјев за слободом говора и мишљења. Шта би сада са том слободом? Или, као и много пута до сада, испаде да она вриједи само у посебним приликама, за посебне људе и за посебну аргументацију.
Најгоре што нам се могло десити на путу транзицијске правде јесте то да нам се невладин сектор претвара у прогонитеља неистомишљеника. Довољно је било да дојучерашњи “херој” каже да медаља има двије стране па да постане мрски непријатељ којег по сваку цијену треба уклонити. Међутим, медаља, поготово ако је у рату зарађена, има и имаће двије стране. Тек када се о тамној страни и најблиставијих ратних одликовања почне слободно говорити биће и праведног друштва. До тада ће Чегар и чегари бити предмет у Тужилаштву БиХ, а невладин сектор умјесто коректора власти биће власт која прогони. У име кога и за какве циљеве?
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
