Тројни тропрсти пакт

Управе криминалистичке полиције Србије који ће до 1. септембра радити заједно са колегама из Републике Српске. На основу Меморандума о сарадњи током туристичке сезоне између МУП-ова Србије и Српске у истом периоду биће ангажовани полицијски службеници МУП-а Српске у Београду, Новом Саду и Златибору које ће туристи моћи да контактирају”. Затим се наводе и конкретни телефонски бројеви у Бањалуци, Фочи и Требињу на којима ће припадници МУП-а Србије бити доступни, да би цијела информација била закључена овако: “Министри унутрашњих послова Српске и Србије Синиша Каран и Ивица Дачић потписали су у Требињу Меморандум о сарадњи два министарства током туристичке сезоне, што је први акт реализације Декларације о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа потписане на Свесрпском сабору у Београду. Каран и Дачић сагласили су се да ће овај меморандум допринијети оперативној сарадњи припадника два министарства за вријеме туристичке сезоне”.

Хистерија окупације

За само неколико сати банална техничка информација постала је разлог за још једну хистеричну кампању из “политичког Сарајева”. Утицајни патриотски “твитераши” (да не кажем “иксери”) отворили су сезону, а затим су се прикључили и институционални “уобичајени осумњичени”. Државни парламентарац Џемал Смајић експресивно је поручио: “Милошевићев ученик Дачић уз сагласност шутљивих министара из “тројке”, чизмом србијанског полицајца стиже поново у Босну”, завапивши на крају реторички: “Докле више?”. Жељко Комшић и његова партија поручили су у властитом стилу: “Сматрамо да присуство припадника МУП-а Републике Србије у Босни и Херцеговини додатно комплицира односе између државе Босне и Херцеговине и Републике Србије. Оно није у функцији стабилности региона и може произвести несагледиве посљедице обзиром на јасан цјелокупан политички контекст истог”. Нермин Огрешевић из НЕС-а подиже улог и ствар диже на глобалну раван: “Србија својим дјеловањем у сарадњи са ентитетом РС чини међународни злочин”. Напосљетку, темељна бошњачка странка СДА поручује: “Србијански државни врх, у сарадњи са властима у ентитету РС, својим потезима континуирано дестабилизира стање у Босни и Херцеговини, али и цијелој регији (...) распоређивање србијанских полицајаца по бх. градовима у данима обиљежавања геноцида у Подрињу и Крајини је провокативан и дрзак почетак реализације програма усвојеног на (Свесрпском) Сабору”. Као у некој њузнетовској пародији, једини из првог ешалона бошњачких политичара који је имао нормалну реакцију био је федерални колега Карана и Дачића - Рамо Исак.

Европска пракса

Направимо овдје малу, наоко невезану, дигресију. Памтите ли гдје сте били, шта сте радили 6. јула 2011. године? Није се тај дан нарочито дубоко урезао у историју свијета. Било је то вријеме Арапског прољећа и грађанског рата у Либији, Европска унија је доводила у питање поузданост кредитних рејтинга након што је онај за Португалију деградиран, тадашњи турски премијер Ердоган представио је свој нови кабинет, то су неке од главних вијести за тај дан. А једна од десетина и стотина оних које су се појавиле без превелике помпе била је и она о споразуму који су потписали тадашњи министри унутрашњих послова Хрватске и Италије, Томислав Карамарко и Роберто Марони. У споразуму је наглашена успјешна претходна сарадња, потенцирани су будући циљеви и конкретно је испланиран пројекат “Безбједна туристичка сезона” који је подразумијевао распоређивање одређеног броја италијанских полицајаца у Пулу, Сплит и на острво Хвар. Карамарко је примијетио да се ради о логичном и практичном потезу у контексту многобројних италијанских туриста који посјећују Хрватску током сезоне, а нарочито у околини три наведене дестинације. Марони је пак рекао да ће ако Хрватска изрази интерес Италија врло радо омогућити да њени полицијски службеници буду присутни негдје на територији Италије. И то је било све и нико од тога није правио причу ни скандал.

Шесторица жигосаних

Вратимо се у садашњост. Судећи по реакцији Рамиза Салкића, он је изгледа барем свјестан да се не ради о неком великом глобалном преседану. У својој реакцији он тврди: “Можда је ово и нормално у нормалним земљама у јеку туристичке сезоне али у свјетлу вјековних претензија Србије према територији Босне и Херцеговине (...) овакви потези превазилазе рутинску и обичну сарадњу у интересу сигурности грађана”. Будимо озбиљни, вјековне претензије Србије према Бањалуци, Фочи и Требињу су чиста “камилица” према вјековним претензијама Италије према Пули, Сплиту и Хвару. И мада није да у јавности Хрватске не постоји свијест да италијански екстремисти “мјеркају” некадашње своје територије с друге стране Јадрана, свјесни су ипак да се окупација не прави са десет-двадесет-тридесет или колико већ полицајаца. А споразум је чак у изворном облику реципроцитет оставио тек као опцију, јер немамо информацију да су паралелно са доласком италијанских полицајаца у Пулу, Сплит и на Хвар, хрватски отишли, примјера ради, у Трст, Венецију и Рим, док у споразуму између Карана и Дачића имамо истовремени одлазак службеника полиције Републике Српске у Београд, Нови Сад и на Златибор. Буквално су статистички изабране локације са највише туриста и направљен је практичан аранжман, а ствар је проглашена агресијом и окупацијом?! Шесторица људи свеукупно прави агресију. Неки људи се заиста ложе на нумерологију. Шест је дјељиво са три, подигнута три прста у симбол српског национализма, на власти у Федерацији је тројка, ништа ту није случајно, то је тропрсти тројни пакт, идемо сви у борбу против фашизма.

Да није тужно, било би заиста смијешно. У земљи у којој су буквално од кад јој је призната независност присутне стране војне трупе из гомиле земаља од Бангладеша и Индије, Америке и Британије, Енглеске и Француске, Русије и Украјине, до Аустрије и Мађарске и тако даље и тако ближе, долазак шест полицајаца проглашава се кршењем суверенитета?! Све је обављено јавно и по протоколу; сметало то неком или не, Република Српска има свој МУП и може сутра сличан споразум да потпише и са Црном Гором, Хрватском или Турском. Може то да направи и ФеБиХ. Упркос свим медијским ерупцијама, људи из Сарајева, Мостара или Тузле долазе у Београд, као што и држављани Србије долазе у Сарајево, Мостар или Неум. Живот има своју логику, али кога брига за живот у средини у којој је логика бивања вјечном жртвом важнија од свега. Као што је познато, на крају је Ивица Дачић, да спусти тензије, одлучио да полицајце из Србије ипак не распоређује у три града Републике Српске. Ако у Сарајеву мисле да је то некаква побједа, тек то је у цијелој причи најтужније.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.