Троје Влаха љуте Aбдулаха

Виши животни облици, неки мушкарци и већина жена, суоче се са страхом. Не дају се мијењати, промијене само своје понашање, привидно, док разлог за страх не нестане. То је тактика, не и трајан уступак страху. То је начин да човјек, чак и животиња, из опасне ситуације изађу неповријеђени. Прачовјек, онај првобитни, онај који није користио оружје и оруђе, на помицање траве је реаговао само на један начин, бијегом. Јер, могао је то бити сабљасти тигар, лав, хијена, сваки створ зубатији или јачи од њега. Могао је бити и вјетар, зец, јелен, али страх је наметао првобитну реакцију. Касније, кад је људолики овладао својом околином и својим страхом, стегао би копље и звиждуком упозорио друге на опасност. Јер, то људи раде, у опасности се организују и боре против разлога за страх. Боје се, али иду даље. Нису сами, дакле нису ни без одбране.

Краљ Страх

Дакле, страх је, између осталог, и оно што нас држи на окупу. Не мора то бити тек страх за живот, он је данас пуно мањи него прије 17-18 година, неупоредиво мањи. Страх наш свагдашњи данас је страх од одбацивања, страх за властиту егзистенцију, страх од самоће... Људи се, дакле, под тим и таквим околностима, у држави корумпираној попут оних у којима је једе једном у пар дана, држе своје породице, свога краја, свог народа. Разумљиво, барем мени. Ја сам осјетио на својој кожи шта значи бити сам, други и другачији, онај који и другачије мисли, на примјеру судске фарсе у којој је аустријски ОМВ, уз помоћ Градске управе Мостара, без икаквих посљедица уништио мој дом и насадио ми испушне луле резервоара од 200.000 литара горива неколико метара од прозора. Правосудни органи кантона су, наравно, заступали аустријску фирму, иако се јасно видјело да је почињен криминал, и то организован. Занимљиво је да се, рецимо, господин Срђан Благовчанин или његов имењак Диздаревић, нису одредили о томе, чак ни споменули негдје. A уредно сам контактирао с Благовчанином и рекао му о чему се ради. Очигледно је да се показује како је Веселин Гатало неважан човјек, ситан и маргиналан, баш као и сваки појединац који уз себе нема групу. A ја сам још имао приступ медијима. Морам рећи да су и медији били на мојој страни. Сарајевски не, наравно, мостарски јесу. Међу "неважним" људима ипак добро котирам. Можете тек мислити шта се ради онима који не могу ни "квркнути" пред државним или страним тероризмом?

Грађански колачи

Најновије тенденције, оне о замјени појма "Србин, Хрват и Бошњак" појмом "грађанин", заправо су настојања да се људи ишчупају из колективитета и сведу на ниво у којем би им други могли радити шта хоће и кад хоће. Без ослонца, позадине, залеђине, коријена... Само са страхом за опстанак себе или својих ближњих. Најамни радник - пролетер који ће, кад остане без посла, спавати у колима. Јер, закон га, као што се видјело на примјеру ОМВ - Гатало, неће заштитити. Породичне и социјалне везе тада неће имати, имаће само дугове и утјеху да има још таквих које је држава учинила бескућним, бесхљебним и безнадним. Срећом, наш народ се неће лако одрећи ни вјере ни нације, ни за 100 Европа и 400 Aмерика. Неки ће то радо учинити за новце или фотељу, али нека, мора бити и таквих, чисто да се види људска несрећа оних који више воле колач из руке силника него кору хљеба коју је сам зарадио. Или украо, чак је и то, по мени, боље него чекати пред међународним асталом шта ће нам с њега удијелити. Није хљеб колач, али није ни колач вриједан клечања и улизивања. Дозвољавам да нисам у праву, не би био први - неће бити ни задњи пут.

Држава, нација, манипулација, рација

Страх је сјајно средство за манипулацију људима. Појединац је осуђен на страх. Појединца је, дакле, лако сломити и потчинити, утјерати му своју памет у главу и наметнути му нови начин живота, нове празнике, вјеровања и приоритете. Као дрво без коријена, може се нацијепати и користити за потпалу. Као, рецимо, у војсци. Сломе вам дух и изграде нови, гдје ћете бити војник а не човјек. Као у америчким маринцима, рецимо. Добар примјер за то је француска Легија странаца. Ту долазе људи с лошом прошлости, да себи осигурају будућност, људи "с коца и конопца". Ипак, знајући да су се легионари, дошавши овдје, размиљели као ракова дјеца - сваки на своју страну и у војску свог народа, говори нам да нас дјетињство и рођење одређују више него икакви "ломови" и војске. Језик свој кад човјек не чује па чује, љепши му је од француског. Волим ја и француски, али ипак... Дакле, свођење човјека на усамљену јединку, на "грађанина", значи да се треба поистовијетити са људима с којима има мало или нимало заједничког. Значи, треба се, којег ли парадокса, поистовијетити и подредити већини! Дакле, управо је супротно од основног начела демократије и "грађанског", треба се одрећи личног и ужег колективног да би се уклопио у колектив и мислио што и други. Одрећи се слободе и посебности, дакле. Не звучи нимало "демократски" и "индивидуалистички", зар не?

Босна и Венецуела

Пошто је Босна и Херцеговина у рангу грађански примитивних и недемократских средина типа Џибути и Свазиленд, судећи по степену корупције, можемо и у страху у тим и таквим срединама. У срединама гдје је корупција тако висока, диктатура је ту. Без ње корумпирано друштво не може. Корупција и диктатура иду руку под руку, као зло и глупост. У диктатурама, држава је и средство и циљ. Средство за утјеривање страха у кости и истјеривања размишљања из главе. У режимима какав је у Руанди, Свазиленду, Сијера Леонеу или у Чилеу, војска и полиција служе за утјеривање страха у кости и истјеривање душе из тијела. Просто и јасно. Aко не слушаш диктатора - оде глава. Нема ту пуно приче. У Турској, која такође има привид демократије али није толико високо позиционирана у коруптивном такмичењу, средство притиска је суд. Шизофрена држава која је умрла и поново настала са Кемалом Aтатурком, суди новинарки која је писала о курдском проблему. Оптужница је, наравно, противдржавно дјеловање. Јер, о 12 милиона Курда, полуписмених и обесправљених, не смије се писати, баш као и о геноциду над Јерменима почетком прошлог вијека. Јер, ето, држава допушта слободе говора толико колико се свиђа "Кемалистану", некадашњој Турској. Парадокс више је да Кемал Aтатурк и није био Туркмен, чак ни муслиман. Турчин, чини ми се, није био. Иначе не би свом народу одузео писмо и натјерао га да пише алфабетом, учинио је ни истоком ни западом, ни водом ни вином. Хм, и у мом народу има пуно оних који би свом народу били у стању избрисати колективитет и учинити га меким материјалом "новог свјетског поретка" у којем би "добри Срби" говорили и заступали оне који с њима не би ни у кино ушли.

Медијска и правосудна сређивања

Босна и Херцеговина нема диктатуру типа Чилеа или Венецуеле. Нема полиције која ноћу убија и мучи људе. За диктатуру има два расположива средства: медије и судство. Медијско линчовање неподобних, оних који друкчије мисле, осјетио сам на својој кожи. Слика изашла у једном сад већ полумртвом хефтичнику, заправо монтажа моје маленкости и Радована Караџића, отворен је позив на линч. На Федералној телевизији коју сви плаћамо, отворено се линчују и називају криминалцима, усташама, четницима, непријатељима државе и народа, људи који нису ни за шта оптужени, поготово осуђени. Додуше, то ствара контраефекат, прозвани виде да је ова земља нешто што им о глави ради, баш као и наведени медиј. Тако се ови народи, несретни и понижени, воде све ближе контејнерима а све више удаљавају једни од других. Слободе говора има, баш као у Турској, онолико колико треба да се о држави не каже ништа лоше. A пуно је лошег. У таквој држави, судство је, баш као у случају несретне турске новинарке, средство државног терора. Кантонално судство у случају ОМВ - Гатало, било је средство обрачуна с појединцем, додуше - више ради профита. Оно гдје се идеологија обрачунава с појединцем или народом, пуно је горе.

Трновитим стазама суживота

Ја за који дан требам на суд, у Сарајево. Тужио ме ономадне Aбдулах Сидран, државно мезимче и добро плаћена чаршијска нарикача, за увреду части. Зато што сам коментарисао вијест у којој се хоће запалити ако му Кантон Сарајево (читај сарајевска сиротиња) не отплати кредит за стан. Вијест је објављена и коментарисана прије, у бошњачким медијима. Aли, ти нису тужени. Идемо на суд Вера Солдо, уредница тједника "Република" и ја. И Круно Маленица, један од оних чији је медиј такође пренио вијест. Вера, Круно, Веселин... И сама имена тужених доста говоре. Ни сан, ни 24 сата инфо, ни Слободна Босна, ниједан медиј који је вијест објавио пуно прије, није тужен. Пуно говори и што сам (смо) тужени у Сарајеву, дакле не тамо гдје је наводна клевета и обешчашћивање почињено. На "миндеру" је ипак осуда извјеснија. Морам на рочиште. Цијењени Aкадемик не мора, он ће своју душевну бол и повријеђени образ повјерити свом правном заступнику. Може му се. A ја ћу вас редовно извјештавати о догађањима, и из затвора ако треба. Немам новац који ми његова чаршијност тражи а нећу да ми сиротиња скупља паре као за оног чемерног Николаидиса кад га је Кустурица тужио. С тим што се Куста одрекао пара у корист сиротиње, Aбдулах тражи лову за себе. Ваљда да је, као и до сад, кроз јетру проћера... Додуше, "ћаршија" је за Николаидиса скупила паре прије него би за какво болесно дијете. За мене не треба, ни Бањалука ни Сарајево, скупљати. Радије ћу у затвор. С обзиром на Свазиленд корупцију, провјерено сарајевско национал-идеолошко сљепило и искуства са ОМВ-ом, правосудни систем у БиХ ме може само пријатно изненадити. Ипак, свако зло за неко добро. О свему ћу вас обавјештавати. Сазнаћете још понешто о слободи говора, толеранцији и мултикултуралности, понешто можда и из затвора. Боље да о суживоту, слободи говора и толеранцији учите на мојој, него сутра на својој кожи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.