Три метра књига

 Ни за игру бројева, поређења и трендове. Јер док овдје у пуном јеку траје постизборна кампања, своја врата за издаваче, писце, теоретичаре, посјетиоце отворио је београдски Сајам књига, 59. по реду.

Сајам

Сјећам се да су нас на београдски Сајам водили редовно још у средњошколским данима. Ноћ у возу од Сарајева до Београда, дан на Сајму, па сљедећа ноћ назад кући. Била су то путовања која смо жељно ишчекивали цијелу годину, излети на којима смо први пут уживо видјели јунаке наших лектира, идоле тинејџерских штива (попут Моме Капора), скупљали аутограме. Били су то дани у којима смо постајали лопови. Послије би тај злочин са предумишљајем пред властитом савјешћу правдали комунистичком флоскулом "Књигу није гријех украсти".

Не знам да ли данас клинци из средњих школа у РС одлазе на Сајам књига, али ако их тамо не воде, не знам гдје их уопште воде. А разлог "за" је 1.001.

Сајам књига у Београду није изгубио ни душу, ни смисао. На њему ћете и данас, као и некада давно, срести писце, новинаре, познанике, пријатеље из свих земаља бивше Југославије. Штандови на Сајму нису продавнице књига, то су мјеста на којима се свакодневно од јутра до ноћи одржавају промоције и потписују књиге, мјеста на којима се срећу и друже стари знанци, барем од Сајма до Сајма.

И као ниједан до сада овогодишњи Сајам књига у знаку је неколико важних јубилеја: 30 је година од изласка из штампе "Хазарског речника" Милорада Павића, 200 је година од изласка првих дјела Вука Стефановића Караџића, 150 година је од рођења Бранислава Нушића, 100 година је од рођења Бранка Ћопића.

Ове године обиљежава се и 100 година од избијања Великог рата, али и 900 година од рођења родоначелника династије Немањић и утемељивача, Стефана Немање.

У салама које носе имена писаца "Пекић", "Селенић", "Нушић", на штандовима издавача, у халама Сајма највећи број промоција посвећен је управо тим јубилејима и издањима која их прате. Не постоји респектабилна издавачка кућа која се није потрудила да се на Сајму појави са бар једним издањем које прати неки од јубилеја.

Тако доминантно мјесто на сајамском штанду издавачке куће "Прометеј" из Новог Сада припада књигама чија је тематика Први свјетски рат.

До Сајма су их објавили 14, а едиција коју су урадили заједно са РТС-ом "Србија 1914 - 1918" у десет књига, по критикама стручне јавности, једно је од капиталних дјела овогодишњег Сајма.

Кроз ових десет књига читаоцима је омогућено да се упознају са различитим виђењима Великог рата, кроз перо угледних домаћих и страних историчара. Едиција је илустрована са више од 1.000 фотографија и докумената, од којих су неки мање познати, а неки су први пут објављени.

Први пут су објављене и репортаже италијанског сликара и новинара Бруне Барилија (оца сликарке Милене Павловић Барили) скупљене у књизи "Српски ратови", али и аутентично свједочанство Катарине Штурценегер, Швајцаркиње која је за вријеме Балканских и Великог рата радила у Црвеном крсту у Србији. Уз њено свједочење објављено је 120 фотографија које је сама снимила.

У едицији десет књига је и дјело "Гаврило Принцип, документи и сећања", у којем је историчар Милош Ковић дао свједочења Принципових савременика и сабораца, међу којима су Иван Крањчевић, Драго Љубибратић, Цветко Поповић, Војислав Богићевић, Добросав Јевђовић, Ратко Парежанин, као и сјећања Рудолфа Цислера о томе како је на суду бранио Принципа и другове.

Издавачка кућа "Принцип прес", чији издавачки опус је српска традиција и култура, на овогодишњем Сајму промовисаће своје ново издање "Споменица Стефана Немање", која је својеврсна антологија најзначајнијих дјела о родоначелнику краљевске лозе.

"Службени гласник" богатији је за велики број наслова, међу којима посебну пажњу привлачи штиво за сва, па и ова, времена и све, па и ове генерације: "Јован Скерлић - Говори у Народној скупштини 1912 - 1914". Скерлић је био посланик Самосталне радикалне странке у Скупштини Србије, а чувен је његов говор о банкократији из 1912. године, у којем између осталог каже и ово:

"Ви врло добро знате да данас политика у Србији почиње падати већином у руке новчаних људи. И није далеко време, господо, кад ће моћи да се кандидују за народне посланике само они који имају много новаца... Господо, политички живот не креће се више око главних одбора политичких странака... код нас се политички живот све више своди на интересе појединих новчаних завода... Докле год Народна скупштина не донесе закон о инкомпатибилитету (о сукобу интереса оп.а.)... дотле све ово што ми радимо и говоримо у Скупштини биће илузорно... Ви имате активне министре који сматрају да је допуштено да буду чланови банака које дају зајмове српској држави... Ми не можемо друкчије радити него да оспособимо народ да одоли свима искушењима и сваком притиску, власти и корупције. За то је један једини начин: подизање материјалне и духовне културе народа".

И овај цитат потврда је да је у праву историчар Чеда Антић који у препоруци књиге наводи да је ново читање Јована Скерлића као политичког писца и говорника посебно важно у наше вријеме.

- Скерлић је указивао на недостатке нашег друштва који су и данас уткани у темеље наше државе. На демократију без грађана, републику без републиканаца - наводи Антић.

Велики издавач "Лагуна" на овогодишњем Сајму представља се са чак 540 нових издања које прате промоције свјетски познатих аутора, а "Српска књижевна задруга" појавила се са 30 нових књига, међу којима је и књига године - "Србија у Великом рату".

Посебну пажњу и медија и посјетилаца Сајма привлачи обимна монографија о Данилу Кишу "Извод из матичне књиге рођених", чији аутор је британски књижевник и историчар Марк Томпсон, а издавач кућа "Клио".

Томпсон је на овом дјелу радио више од 20 година, а са енглеског на српски превео га је Мухарем Баздуљ. Удружење америчких критичара прошле године Томпсонову књигу сврстало је међу десет најбољих биографија.

Издавачи из Републике Српске и на овогодишњем Сајму заједно ће се представити на штанду названом "Башта сљезове боје", у част Бранка Ћопића. Неколико посљедњих година Република Српска потрудила се да обједини издаваче и да се представи посјетиоцима Сајма бројним издањима, промоцијама нових књига и стручних часописа.

Иако је на штанду РС заказан и одржан велики број промоција стручних часописа и зборника радова, међу сајамским промоцијама издваја се она на којој је представљен јубиларни, 50. број књижевног часописа "Крајина", као и часопис за књижевност, културу и умјетност "Путеви", о којем су говорили њихови сарадници Петар Матовић, Душан Пајин, Светислав Басара, Ана Радмиловић, Вида Црнчевић Басара и други.

Сајамској публици представљене су и књиге "Споменица Младе Босне 1914-2014" академика Војислава Максимовића и Зборник радова "Сарајевски атентат 1914", али и луксузна издања "Законоправила Светог Саве" из 16. вијека и "Детлачки евхологион".

Јелена Којовић Тепић на Сајму је представила своју књигу за дјецу "Кућа времена", а Надежда Лазаревић Ковачевић књигу о старој Бањалуци и онима који су оставили неизбрисив печат постојања и трајања у њој "К'о лепи сан".

Др Неле Карајлић са аутобиографском књигом "Фајронт у Сарајеву" био је специјални гост у "Башти сљезове боје".

Оно што је сваке године занимљиво и веома добро посјећено јесте вече писаца и пјесника из РС и Србије, који су своје стихове и ове године говорили на великој заједничкој књижевној смотри на штанду РС.

Земља парадокса

И у свему овоме много је чудних парадокса. Тако се београдски Сајам књиге, један од највећих културних догађаја у Европи, одржава у земљи, али и региону, у којем је највећи број неписмених људи.

Према посљедњим подацима у Србији је око 1,3 милиона људи потпуно или дјелимично неписмено. Међу њима је око 250.000 грађана који уопште не знају да пишу.

Посљедње истраживање UNESCO-а показало је да је у БиХ неписмено 15 одсто становништва. Статистика каже да је у градовима функционално неписмена трећина људи, што значи знају само да се потпишу. Тај број на селу износи чак 70 одсто.

Није парадокс само у тим статистичким подацима. Други подаци кажу и ово: иако Србија има скоро највећи број неписмених у Европи, писмени Срби читају много више од просјека у земљама Европске уније.

Посљедња истраживања показала су да је више од 60 одсто испитаника у Србији прочитало бар једну књигу за 12 месеци. Тај проценат је највећи у Шведској и креће се око 80 одсто, а испред Србије су само Чешка, Велика Британија и Мађарска.

Иако имају најниже плате у Европи, у Србији грађана који посједују велике библиотеке, изнад 400 књига, има више него међу старим и новим чланицама ЕУ. Слично истраживање није рађено за друге земље бивше Југославије, али јасно је да је све то исто "у пет дека".

Тако се, ето, један од највећих сајмова књига у Европи одржава:

У региону у којем готово да не постоје књижаре, него папирнице које на тржишту опстају захваљујући продаји галантерије (папира, оловака, бојица...), а не књига.

У средини у којој ни библиотеке не откупљују књиге, јер немају новца, а камо ли људи.

У средини у којој антикварнице готово више да не постоје...

У средини у којој можеш бити писац ако имаш пара да платиш штампање...

У којој су аутобиографије естрадних звијезда неоспорни књижевни хитови.

У којој је настао сурово истинити афоризам "Многи би читали, али немају времена од писања".

У којој највећа жива пјесникиња српског језика Дара Секулић има најмање десет необјављених књига поезије, јер нема новца да плати штампање.

У којој су са транзицијом нестали ауторски хонорари, па ни Иво Андрић данас не би могао да живи од писања.

У којој неоспорни књижевни ауторитети ходају по дијаспори и преживљавају скупљајући новац од продаје књига по тацнама које дјевојке у народним ношњама послије дружења носе кроз гастарбајтерску публику.

У којој можеш да напишеш 107 наставака "Харија Потера", али никада нећеш постати Џоана Роулинг.

У којој сјајни Боро Капетановић и Жељко Пржуљ никако да се "пробију" до књижевне награде, али ни до промоције на штанду РС београдског Сајма.

У којој се књижевне награде врте увијек у истом кругу "ја теби, ти мени".

Баш о томе недавно је говорио Раша Попов у емисији "Балканском улицом" овако:

"Моја супруга годинама је била професор ђацима. Проводила је силне ноћи у исправљању писмених радова. Однеговала је неколико генијалних девојака и једног младића, али ми је увек са болом говорила: Каква је ово књижевна атмосфера у Београду и зашто нико од моје најгенијалније деце која су богом дани таленти није постао писац? А ја сам на ово откриће Радојке Милојевић Попов, дугогодишњег професора књижевности у Београду, одговорио: Зато што затворене књижевне клике не дају ником"!

У земљи у којој су се некада, а и данас, књиге куповале на метар да се по боји слажу са тапетама.

У средини у којој је једини предуслов за избор министра културе партијски сертификат, али не и чланска карта библиотеке.

У средини у којој дјеца читају скраћене интернет лектире, а свршени студенти мисле да је "Мајстора и Маргариту" написао неки Мик Диздар.

У средини у којој Министарство откупљује само књиге познатих што пријатеља што партијских писаца.

У средини у којој већина људи нема новца ни за основне животне потребе, а књига то није.

У средини у којој они што имају новца не читају књиге.

У тој и таквој средини овдје на западном Балкану, израстао је и надрастао свјетским квалитетом понуде београдски Сајам књига и то 59. годину заредом.

- Ми смо још живи овакви какви смо само зато што је Бог Србин - каже поп Жућо. Свака му златна.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.