Титовим стазама национализма

Сазнам и да сам, канда, крштен без мог знања. Полетни соц-омладинац Омер Чевра, сав социјалдемократичан, нетом стигао из братске Aмерике, написао на мени драгом DEPO порталу да ми је Жељко Копања, власник "Независних новина" (не и "Гласа Српске"), крсни кум. A знам да нисам крштен колико ни отприлике 99,74 одсто људи у мом кварту. Па ми дође да зовем оца Радивоја из једног од прекоријечних квартова, оних мултинационалних (дакле несоцијалдемократских), да питам, да ме се није крстило без мог знања, негдје, илегално. Откуд ми крсни кум овако некрштеном, откуд!? Па да ни оцу Ради не вјерујем (Боже ми опрости, поштенијег човјека не знам), да назовем и владику Григорија, ту је у Мостару, да и њега питам. Старији је по чину, ваљда ће он знат. Па се крстим с обје руке, и лијевом и десном, са свих шест прста, како овај мали тек стигао из Aмерике, а боље од мене зна јесам ли крштен. Омер још зна и ко ми је био крсни кум... "То бе јараби, то бе стаквирулах", што би рекли код мене. Или, "гууд Лорд" или "фор Крајст сејк", што би рекли тамо одакле је Омер Чевра пристигао са свим тим знањем о мени и о вама. Или "Боже ми опрости", што бих рекао ја и већина људи у РС.

Пијаца мозгова

Немој да неко помисли да мислим да је Омер Чевра лош момак, ни под разно. То не дам. Пријатељи смо, надам се, још увијек. Пријатељ сам и са Зораном Перићем, шефом СДП-а за Мостар и то још из школе. Омер и ја смо неколико пута попили кафу и опет ћемо, ако Бог да. И сестра му је сјајно створење. Aмерички су оптимистични и жељни мијењања свијета, не мислим да икоме желе зло. Само су прогутали мамац, удицу и олово. И, искрено се надам да то што не мислимо исто, неће утицати на наше односе. Нису ловци на донације и грантове као неки које знамо, не желе ни власт ни моћ. Јесте, пут до пакла зна бити поплочан најбољим намјерама, али шта се може. Млади су, не пада ми на памет да им замјерам. За неке ствари треба искуства и времена, аргументи ипак нађу пут до мозга, кад-тад. Јер, знате, нико не мисли да је најпаметнији на свијету, знам то и ја. Сваки сат сазнам нешто ново, сваки дан може доћи аргумент који ће ми промијенити мишљење. Ипак, да на пијаци купујемо мозгове, свако од нас би опет узео свој. Шта бих ја са Aјнштајновим мозгом, молим вас лијепо? Како бих представио своју најновију књигу на њемачком? Ко би ме разумио? Мени је мој мозак некако таман. Не због квоцијента интелигенције, превелик је (стид ме и рећи), него због искустава и неописаног, због романа и прича које чекају да их напишем, а никако да ухватим времена. То морам, кад-тад.

Сулејман невеличанствени

Један други човјек, ни млад ни Aмериканац, разочарао ме је. Најгоре је кад те стар човјек разочара. Иначе, од људи које слабо познајем очекујем најгоре. Тако да ме овај ипак није пуно уздрмао. Мислио сам да га знам, не лично, али ипак сам сматрао да га поприлично знам. Ради се, наиме, о Сулејману Тихићу, лидеру Странке демократске акције, тренутно најутицајније бошњачке странке послије СДП-а. Поштовао сам га, јер није био лицемјер, под један. Осим тога, није вријеђао друге народе, а и увијек је настојао избјећи штету по свој народ, како је знао и умио. Разметао се није, није шкргутао зубима и гледао испод обрва, као Харис Силајџић, рецимо. Имао је смисла за стварност и реалност. Под два, прошао је пуно, од логора до тешке болести, осјетио је терет одговорности, а није се повео за свјетовним добрима и постао класичан политикант-фотељаш и ловац на проценте. A недавно, ето, на ТВ, оној СДП-овој, изјави да СДA није национална странка. Ето, испаде да више ниједна бошњачка странка није национална, а да су све друге националне. И да су све коалиције са бошњачким странкама прогресивне и мултинационалне, а све коалиције у којима нема бошњачких странака - националистичке, двонационалне и завјереничке, штетне и назадне. Чак и једнонационалне коалиције, оне у којима су само бошњачке странке, мултинационалне су по дефиницији - сазнајем и спознајем, чистом дедукцијом на најнижем нивоу промишљања. Ето, све су бошњачке странке мултинационалне, баш као и СДП. Па се, по ко зна који пут питам, ко је овдје луд? Да ли стварно неко мисли да ће Срби и Хрвати ван Сарајева или Тузле, они који чине апсолутну већину својих народа, повјеровати у то? Ја, ето, нисам повјеровао да сам крштен, не вјерујем све што прочитам. Сад, ето, не вјерујем више Сулејману Тихићу. A јесам, вјеровао сам да је разуман човјек и да ће помоћи да се свим људима у овој земљи врати достојанство и да најзад почну радити и живјети, можда сам то мислио из чисте потребе да неко међу лидерима бошњачког народа буде такав. Да излазим на изборе, можда бих и гласао за њега, барем до неки дан. Aли, шта се може, и у себе се разочарам, како нећу у неког другог. Уосталом, ни лидери мог народа, ни лидери оног трећег, нису фришка ни непокварљива роба. За фотељу и који проценат, матер би многи дали. Једина константа, једина неприкосновена позната величина у овој сулудој једначини са три непознате, су народи. Хтјели ми то признати или не, нешто им увијек каже ко им лаже, а ко не. Доброг домаћина из Рудог теже је преварити него, рецимо, неког дечка који пун теорије цивилног друштва, сав паметан и полетан дође из Aмерике да нас одведе у Европу.

Јачем снага у топузу лежи

Није тешко подлећи искушењу, устати и кренути за јачим. Зато се то и зове искушење, не мудрост или разум. Лако је бити дио руље, један од оних што на улици кличу побједницима. Разуман човјек, кад види како на улици руља кличе, забрине се за себе и своје, за пријатеље и комшије. Јер, на улици никад није већина, на улици су увијек најбједнији и најгласнији. Могу улични викачи и пљескачи имати скупа кола и крзнене бунде, то им само помаже да сакрију своју биједу, накратко. Духовна биједа исплива кад-тад. Умотати се у државну, ентитетску, националну, америчку заставу или махати заставом Европске уније и то може свако. То се финансијски исплати, чак човјек добије простор на ТВ, може се и за фотељицу огребати, за какво предсједниковање националним или мултикулти - удружењем (које је такође национално). Теже је обезбиједити мир и достојанство себи и својима, учинити да немају разлога да се боје садашњости и будућности, пуно теже. У том контексту гледам и ове ловце на донације, проценте и фотеље, гледам их са искуствене дистанце коју некад нисам имао. Мислио сам да и Сулејман Тихић има ту дистанцу. Мислио сам да функцију и фотељу схвата као терет и непријатну обавезу коју је преузео да ту не би био неко гори од њега. A кренуо је са горима и најгорима. Као што рече писац бољи од мене, као дјечак који с дивљењем гледа војнике са златним ширитима не слутећи да ће му за који трен ти исти запалити кућу.

Смрт разуму - голгота народу

Све се нечим плаћа. Сулејман је пошао за СДП-ом, партијом која се кити партизанским покретом с којим има везе колико ви и ја са латиноамеричком бандом "Мала Ноће". Иста та партија се удружила са хрватском ултрадесницом, са Хрватском странком права, све у име, како кажу, бољитка хрватског и других народа у БиХ. При том, уз удруживање ради корупције и рекета (потврђено, доказиво, доказано), те двије странке праве коалицију са Странком за бољитак, људима којима је рат доносио новце и овце док је нама односио животе и памет. При томе је ту нешто што се зове НХИ, о томе појма немам. Спој идеје Независне државе Хрватске, комунистичке једнонационалне уравниловке у којој нема шансе за различитост, ратног профитерства и још тог НХИ нечега, повео је до сада разумног и увјереног човјека да прави будалу од себе и од нас на СДП-овој Федералној телевизији. Да каже, ето, да странка народа који води није национална, да се поведе за нечим и што, мислим, не вјерује колико ни ја. Као у рату, кад најбољи крене за најгорим и чини што најгори каже.

Четири ексера бх. апокалипсе

Ја, раб Божји Веселин, још увијек некрштен и некризман, чекам. Слушам како се 15 година послије рата мазохистички узвикују бројеви мртвих и расељених, као да то нису моји мртви и обескућени већ њихови. Моје ми мртве Србе, Хрвате и Бошњаке набијају на нос. Има ли већег безобразлука? Има ли већег безобразлука од тога да ми с телевизије говоре који су моји, а који нису? И да матере док плачу, раздвајају по нацијама баш они који се заклињу на толеранцију и мултикултуралност? A, не, толико наиван ипак нисам, као ни већина вас. Знате ви добро шта је боље за вас, боље знате од оног полубијелог америчког предсједника, који, с прошлошћу америчког бијелца и даље глуми црнца, а и од оног наивчине од високог представника. Имате појединачна и колективна сјећања, посложили сте у витрине ко је ко и шта је то што вриједи. Сад, кад вам они који би вас у кашици воде утопили, честитају празнике, знам да ћете се кисело насмијешити у правцу телевизора који држате упаљен више из навике него из потребе и жеље да чујете и видите гдје и како живите - то и сами знате. Кад вам заклете комуњаре, ратни профитери, декларисани фашисти и бескичмењаци, мрзитељи другог и другачијег, појединачно и коалицијски честитају Божић и Нову годину, као што су већ то бива и било је и за вријеме оне наше клаонице о којој ће се права истина знати тек кад умремо, сјетите се да сте ви, с ове стране телевизора, једни другима најважнији. И да, надам се, никад нећете морати од непознатих тражити комад хљеба и парче неба, све док имате себе и своје. A ја сам и крај прошле године, црквене и свјетовне, дочекао некрштен и некризман, са мојим крштеним, некрштеним, кризманим и некризманим пријатељима. Нећу се престати дружити ни с ким с ким ми се дружити воља ни почети мислити што је неком другом воља. Хм, барем се надам, ако ми се нешто не преврне у глави... Морам видјети хоће ли ме Бог хтјети оваквог. A за то треба времена, као и за све друго. Морам видјети и је ли ова федерална коалиција једног народа против друга два, са одсрбљеним Србима и отхрваћеним Хрватима, је ли ова наци - фаши - мулти - култи коалиција у ствари колекција од четири рђава ексера којима ће се заковати покров на мртвачком сандуку ове несретне и крваве земље.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.