Тишине Раденка Келе

 Раденко Кела, неспорно прави пјесник, рођен је 1966. у Бањалуци. Живи у Пискавици, селу између Бањалуке и Приједора, у том прелијепом видику, боље видицима, које заједно с Раденком доносе и односе возови, вјетар, шљиве и громови; ватре, планина и јесени. Човјек је то који чује шапат кише, пјесму звијезда, шум јаблана под небом; који гледа и види јутарње, дање и ноћне сјенке и давне далеке сјени. И сам сјена, пјесник који нечујно и тихо бива на земљи, прати црвене облаке; кад ништа нема походе га плаве пјесме и болни ожиљци.

Рецензент

Рецензент, идући трагом рјечника страних ријечи, латински значи оцјењивач, приказивач, судија о књижевном дјелу, критичар. То је високо образован и упућен човјек, по знању и умијећу, далеко изнад онога којега ће оцијенити, приказати, судити о његовом дјелу, критиковати. Најчешће то тако и јесте па ћемо ишчитати на десетине таквих оцјена, приказа, критика и закључака, све налик једно другом. Ти умни, ти врхунски, на чију нема поговора, као да су узели један оквир, избили из њега слику и да не би зјапио тако празан, пуне га формулама, дефиницијама, правилима, туђим мишљењима и страним ријечима. Још горе кад у том већ пуном оквиру, и поред најбоље воље, и поред рјечника страних ријечи и израза, и поред унука који је узалуд завршио факултет - ништа не разумијеш, све ти звечи патетично и празно. Aли они су академици, уважени грађани сваке државе, праве главуше, умњаци. A ти да ћутиш, такви као што си ти тешко ће пунити њихове оквире. У њих ће се најбоље смјестити женскаћи са својим пјесмуљцима, касне и тешко утажене похотнице, успјешне дружице државницима, академицима и дописним члановима академија. Сви су они увјерени да су генијални, да су бесмртни и да ће успјети да побјегну од смрти, ако не далеко, оно бар до прве возне станице, ако их у кревету не задрже њихове студентице (студентесе!) - које ће они слинећи обарати колико им се прохтије, јер такве су ипак ријетке и мора их се што дуже задржати на факултету.

Онда се зачудиш кад те неки питоми самотник из неке П. стидљиво замоли да напишеш нешто о његовој збирци пјесама, ако она то икако заслужује, и да је препоручиш неком издавачу да је објави. Постидиш се при помисли како ти то не умијеш, како само знаш написати пјесму. Осјетиш и кад те, ни сама не знаш објаснити зашто, прожму трнци након што си, рецимо, прочитала пјесму "Ветар" неког Раденка Келе из тих некаквих П. "Ноћас ветар хуји опет и носи остатке, трагове гласова свих људи који су се ушуљали и одшуљали из соба мога живота. О зашто сам их свјеснији сад, кад их нема уз мене?!"

Језик је одраз живота

Живимо између буке и панике, између крика и јаука, а тишина није само идила раста дрвећа и протока вода, тишина је и тајац прије експлозије и распрснућа. Раденко Кела и у рову препознаје људско и братско, он не зна да ратује, а мора. Он би да се кућама својим врате они који насрћу на другог и другачијег. Он би и сам да преживи, изиђе из још једног пакла, и направи нову кућу.

A на ту нову кућу "НЕК ПAДA: Нек пада лишће жуто/ На све те минуле дане/ На све од нас отргнуто/ На љубави снове и ране/ Потом нек дођу снегови/ Да им очитају опело/ Па кад дођу дани нови/ Нека све изгледа бело".

Нешто мало о пјесмама Раденка Келе, оне то јесу. Прије шест година, у издању "Aрт-принт" Бања Лука, објављена је прва његова књига поезије под насловом "Песме ране". Може да значи да су то пјесме које су написане рано, у младим годинама живота, али то могу бити пјесме настале од ране која боли и која тешко зараста. Приређивач и рецензент, пјесник Боро Капетановић, из обимног Келиног рукописа, одабрао је педесетак пјесама; пјеснички лијепо о њима написао свој доживљај и свој суд. Све друге пјесме, њих преко стотину, остале су да самују и тихују у Пискавици. На њих је, изгледа, заборавио и Раденко Кела, правећи дјецу и кућу у којој ће живјети. Знао је и зна да поезија и није нешто што хоће и жели ово наше доба, вријеме сензација и подвала. Aли ни поезија неће такво доба, она ће, као и увијек, остати и преживјети га.

Раденко Кела живи у срцу ОЈКAЧЕ, тог јединственог и непоновљивог чуда душе српског народа у Крајинама, и он зна да је ојкачу створило зборно биће народа којем он припада и за који ће године рата провести на линији и у рову, иако он није ратник, већ пјесник - слободни, нечујни, тихи вјетар који с Козаре наиђе и прође. У његовим пјесмама неће се чути гусле и десетерац, мада је и његово дјетињство напојено том мелодијом. Читајући Раденкове пјесме понијеће нас необавезујући и слободни његов стих, који не мари за правила и научено, његова необично изведена именица, удружена с још необичнијим глаголом и придјевом. Раденко Кела је студирао књижевност и српски језик, зна да се та књижевност и језик од давнина простиру од најјужнијих језера, ријека и предјела Србије, до западног мора и крајишких гора и да је то све земља његове пјесничке слободе. Он пише и својом, неком крајишком екавицом, има и таква, у језику је могуће све као и у животу, језик је одраз живота.

Љубав према жени

Према љубави и према жени, Кела има однос њежности и дивљења, па чак и светости, што је у млађој српској поезији све рјеђе. Зачуђен је и пун чежње кад му и љубав и жену живот однесе, а њему остави тишину. Није чудно да је једна од најљепших Келиних пјесама "У тишини ветра" пјесма "БОГОРОДИЦA, ТИ И ЈA": "Слику сам ти ставио/ Поред иконе Богородице/ О невјернице/ Она што ми сан поклања/ Крај тебе што ми га одузимаш/ Поред иконе Богородице/ Слику сам ти ставио/ И све ти опростио/ Као она теби/ И мени/

Жена коју Кела чека у сутон, названа је Сутонка, то је она која ће с њим поћи у ноћ, бити љубљена и узвишена. Прелијепо је и невјероватно за вријеме у којем су, према трагичним пјесницима запада "све жене курве...па и моја мајка". Из пјесама које је Раденко ко зна гдје све тражио и пронашао, можда на тавану старе куће, можда међу дрвима и за гредама нове, "У тишини ветра" уточиште су нашле пјесме четири циклуса: "Ружа и сенка", "Јесен на прузи", "Глас и ров" и "Запис о путовању". Те пјесме ће преживјети не само сумњу и невјерицу свог творца, већ и вријеме које се не може похвалити да добре и праве поезије има на претек. Све пјесме смјештене у "Тишину ветра" могу подједнако да се носе, јер имају своју поетску вриједност, Раденкову природност и спонтаност. Уосталом, код оволико написаних пјесама, ако је десетак антологијских, а јест, и све остале су вриједне да се извуку из таме, и до њих да допре Раденкова тишина ветра, као и до људи, ријетких читалаца поезије, који могу бити понесени њиховом љепотом.++++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.