Теорија и пракса дискриминације

еднакост је лијепа ријеч, али у разним шумама или пустињама околности, постаје властита супротност. Једнакост у изгубљености у каквој шуми и једнакост у жеђи, могу бити те једнакости. Једнако паметни и једнако глупи су, семантички гледано, једнаки у својим особинама. Једна од најчешће спомињаних ријечи које иду уз ријеч "једнакост" је и равноправност. Изједначеност у правима, понекад и у обавезама. Право глади, жеђи и изгубљености никад се не губи иако је ријетко ствар избора. Гладни, жедни и изгубљени можемо бити колико хоћемо, нико нам то право не може одузети. Ипак, нерадо се миримо са тим правима које нам по природи ствари припадају. Радије ћемо се борити за право на редовне оброке, чисту воду и друштво у коме ћемо бити, јести и воду пити. Теорија једнакости у социјализму се углавном сводила на једнакост у условима становања, имања возног парка, плата, облачења и свега чега су се могли сјетити, без обзира на различите интелектуалне или физичке способности. Људи тада нису осјећали велику потребу да нешто пуно раде или мисле, зато јер им се то није одражавало на начин живота. И које су биле посљедице? Па, нити се пуно радило нити се пуно мислило, посебно оно друго. Из социјализма нисмо изашли ни јаки, ни паметни, од Бога смо отишли толико далеко како никад нисмо били. Остало снаге за мало тога. А некад ми се чини да би било боље да снаге ни за то мало имали нисмо.

Војна лица и наличја

Војна лица су четрдесетак година прала своје "ладе" и "фијате 1.300", а подофицири су прали своје "стојадине" и "фиће" и завидно гледале официрски луксуз. Живко Будимир, предсједник ФБиХ, завидно је гледао младе поручнике и капетане знајући да им никад неће бити једнак ни по чину ни по угледу. Јесте, виши је он био од цивила, није чекао стан као невојничка цивилна гамад, али су чак и млади поручници који би тек дошли у ЈНА имали бољи статус од подофицира Живка. У специфичној наднационалној категорији војних лица у Југославији, у посебне касте војних лица, Живко је у тој нацији изнад које је била само нација "људи из безбједности" (оних на чији се спомен дрхтало и брисало знојно чело), био персона нижег ранга, онај кога се подносило кад би био у близини. Није га се тјерало, али га се није пуно ни звало. Нација војних лица је имала и своја одмаралишта на мору, баш као и цивили - али много љепша и уређенија. Живко је, баш попут каквог огавног и одвратног цивила и невојника, морао чекати да у Башким водама буде мјеста колико треба, да не смета колегама официрима, чак ни младим потпоручницима тек изашлим са војне академије. Подофицир се морао доказати у раду и дисциплини, интелигенцији и преданости, па би тада ушао у какву командантску контролу или међу "безбедњаке", па би се тада односили према њима као према себи равнима. Барем кад би били у близини. Били би такви чести при командантским прегледима или при инспекцијама, тада би их страствено поздрављали као што официри Војске Србије поздрављају полуписмене америчке подофицире кад им дођу да их уче како се качи америчко оружје на српска рамена и како се постројити са рукама на стражњици.

Свијет једнаких и једнакијих

У ЈНА није било националног подвајања, пошто је то била нација за себе. Али, није било ни једнакости. Мајор Шмарцељ, Словенац, био је по рангу и правима једнак мајору Ђорђевићу. Чин је гарантовао једнакост. При том је Шмарцељ био тежак пијанац, покој му души, никад га тријезног нисам видио. Кажем "покој му души" јер сам сигуран да је мртав, није могао оволико поживјети онако живећи. То је било прије којих три деценије. Можда је био добар војник, али сумњам да би, онако алкохолизован, био у стању организовати какву шумску засједу, а камоли нешто компликованије. Ипак, мајор је мајор. Кад на - 15, у ледено сарајевско јутро каже "фискултура до појаса голи", ваља свући кошуљу и трегерачу мајицу, истрчати на игралиште док ти се лед хвата на длакама на прсима, трчати уз идиотске војничке пјесмице, радити склекове на потхлађеном асфалту који се мразом лијепи за дланове, напола го скакати по шуми док слушаш како дрво пуца од мраза... Да, помогло је Шмарцељу то што је био Словенац. Мало је Словенаца и Хрвата било међу официрским, поготово међу подофицирским кадром у ЈНА. ЈНА нација је лучем тражила Словенце. Нису Словенци баш вољели ту ЈНА. Нису то пуно ни сакривали. Кад би се неки пријавио на војну академију, бивао би, скоро обавезно, примљен. И, кад би био примљен, лакше и брже од других би постајао пуковник. И, свјестан своје вриједности у попуњавању националне структуре у ЈНА, понашао би се како хоће. Срби и Црногорци, вјечно гладни униформи и чинова, за десетину псина које би направио један официр Словенац били би ражаловани и стрпани у војни затвор. Дакле, и у тој "наднацији" званој ЈНА, неки су били једнакији и равноправнији од других.

Добро дошли и боље се снашли

Што се тиче Хрвата у ЈНА, они су морали бити озбиљнији и преданији од Словенца, иако их се релативно мало пријављивало у "касту" звану ЈНА. Имали су добру прођу на конкурсима за академију, били су и они у дефициту. Регрутовани су углавном из партизанских крајева Далмације и Босне. Муслимана је било довољно да се попуни број, иако су они ишли у ЈНА углавном из економских разлога. Пара добра а посао лак. Албанаца је било мало, али не због Албанаца него због Срба. Углавном, Живко Будимир је, и поред тога што је био Хрват и имао самим тим и предиспозиције за официра који не би имао проблема да оде у пензију као командант армијске области, био подофицир. Заставник. Човјек који је чекао на мјесто у војном одмаралишту. Без слободе цивила, а без привилегије официра, Живко је прао своје, вјероватно "Заставино" возило и недјељом клофао тепихе. Знате, недјеља би била дан пун клофања тепиха и прања аутомобила за официрску касту. Недјељом се не ради, иде се у цркву. Зато се морало видјети да каста недјељом ради, и то у вријеме кад се иде у цркву. Углавном, Живко је, иако Хрват, био подофицир. Био је, што би наш народ у Херцеговини, без обзира на вјеру и нацију, рекао, мало "хаблекаст". То му је преостало из војничких дана. Глад за парама и та "хаблекастост" били су стечени капитал Живка Будимира. Задобио је чланство у ХСП-у, странци које би се и шангајско подземље посрамило. Имао је у канцеларији непријављен пиштољ. Да му се нађе. А могао га је регистровати као бивши војник или као предсједник Федерације, сасвим лако и легално. Причао ми колега, фотограф у једном листу, гледао кад су га трпали у мостарски затвор јер је, између осталог, како је навела оптужница, ослобађао серијске силоватеље. Ишао је међу остале затворенике, од којих многи имају женску дјецу. Пјевали су му, са прозора "Изнад Тешња зора свиће, добро дош'о предсједниче...". А кад је излазио, пјевали му "Све што желим у овом тренуткууууу, ди, иди из живота могаааа...". Ни у затвору није био равноправан. Остали су затвореници могли телефонирати сваки дан и дружити се са другима, он је могао назвати једном и остати у ћелији. Зато што је Хрват? Ма не, већина затворених у Мостару били су Хрвати. Он је био неједнак и неравноправан. Да ли зато што је окренуо леђа свом народу, или зато што је хаблекаст, сад више није ни важно.

И у спорту неспортски

Помислио би човјек да је спорт поље једнаких, осим по резултатима. Или култура? Али, хајдемо мало о једнакости и равноправности у спорту. Добар примјер да у спорту побјеђује бољи а не богатији и моћнији, примјер је српских тенисера. Да, лош примјер. Новака Ђоковића не можемо узети као примјер, он је постао институција и због властите људскости и скромности, највише због спремности и способности да под кишом предрасуда задржи достојанство и патриотизам, и љубав према земљи и народу из којег је потекао. Сумњам да му је лакнуло због ове тројице на власти у Србији, који су спремни да за останак на власти поклоне свијету све Србе на даље управљање и тортуру, да учине од њих народ који ће боље познавати енглеске и њемачке писце и културу него своју културу и своје великане и који ће се стидити властите историје. Али, вратимо се мало у вријеме Слободана Живојиновића. Не, не, има бољих примјера, вратимо се у вријеме кад је Моника Селеш била најбоља тенисерка на свијету. Мала, снажна, жилава и брза Војвођанка, косила је свјетске тениске звијезде као косачицом на бензински погон, односила побједе и доносила пехаре одакле год би се враћала. Али, авај, Србија је у то вријеме била најсатанизованија земља свијета. Такво што се није могло дозволити. Направљен је ексцес, напад на Монику, послије којег више никад није наступила на неком званичном турниру. Гем, сет, меч. Србија више ни у чему добром није била позната, чак ни по малој Војвођанки коју није спасило ни америчко држављанство.

Култура без допинг контроле

Допинг контроле су честе у спорту. Допинг је чак чешћи од тровања у политици. Допингују се сви, али врхунски спортисти знају како се то сакрије. Знају и хрватски и српски тенисери. Ипак, доктори који испитују тестове могу изразити сумњу у допинг и суспендовати тенисера. Ђоковићу више не могу, он је надрастао свјетски тенис, али има других на којима се може примијенити принцип једнаких и једнакијих. Најновији је примјер избацивање двојице спортиста на врхунцу каријере из свјетских тениских оквира. Ниједан није био службено допингован, али су оба службено избачени више мјесеци из свјетских такмичења. Новак је стао у њихову одбрану, стао је и Слободан Живојиновић, оба свјесни чињенице да те мјесеце суспензије српски и хрватски тенисер никад више неће моћи надокнадити. Али, џаба, Хрвати и Срби, нарочито Срби, морају знати гдје им је мјесто. Негдје испод средине, баш као и литератури Балкана. Интересантна је чињеница да је Миле Стојић најпревођенији савремени пјесник у БиХ, иако није написао ништа вриједно дубљег размишљања, ни на пољу поезије ни на пољу прозе, за разлику од Дарија Џамоње и Хајрудина Рамадана које нико и не помишља превести. Литература ових простора је осредња и лоша, свијет то мора схватити, баш као и ми. То доказује ово што преводе на стране језике. Тако то иде, по принципу равноправности. Морамо остати не само осредњи и лоши, са правом да у томе будемо једнаки и равноправни.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.