Свиње, прасад, краве и предсједници

Ризикујући да по ко зна који пут будем "усташко-четнички плаћеник", не могу а да се не осврнем на идеолошку пропаганду тог јавног сервиса.

Вијест за централни дневник

Дакле, сазнала сам колико је сиромаштво у РС, која се биједа, јад и чемер сручила на плећа напаћених становника углавном руралних подручја тог ентитета. Дуго и исцрпно сам слушала како је мајка убила рођено дијете након порода. Нисам нажалост слушала ових дана, али нити претходних година ништа о култури, умјетности, књижевности или науци у РС, јер ко би још промовисао позитивне вриједности "геноцидне".

Важније је сазнати детаљ из живота неке сиромашне породице, него представити примјере позитивне праксе којих има свугдје па тако и у ентитету у којем живи и нека напаћена српска породица. Као да исувише таквих примјера, нажалост, нема и у ФБиХ.

Даље, мајка која убија дијете је очигледно само још један доказ шта све људи у РС раде, ма које националности били. Ма је ли то уистину вијест за централни дневник? Гледа човјек централне информативне емисије и других центара, па и из сусједства и види информације и занимљивости из цијелог свијета и из свих аспеката живота. Види ведра, љупка, срдачна лица уредника и уредница. Нико нас отамо не препада са малих екрана.

Ето гледала сам на једном хрватском каналу и најаву посјете ногометног клуба Хајдук сарајевском Жељи. Са пуно пријатељске наклоности најавио је новинар спектакл који је требао слиједити сутра. Е гледала сам и извјештај на јавном сервису Федерације поводом неодржавања те утакмице. Стекла сам дојам да су Хрвати који су "успјели ући" у Сарајево дошли да нападају све живо: људе, аутомобиле, зграде, транспаренте, случајне пролазнике. Једноставно нисам ништа друго могла, него силно се преплашити Хрвата. Хрватски навијачи су све грађане БиХ "подсјетили" на оно што је претходило прошлом бх. рату. Исти сценариј, могло се чак и гласно чути. Међутим, ипак је "Торцидин" навијач у критичном стању и оперисан. Ваљда сам себи главу повриједио. Је ли показана икаква емпатија према том младићу? Не баш. Добио је што је тражио, све у самоодбрани оних које је он ваљда нападао. И оно камење код Коњица када су се навијачи Хајдука враћали натраг у Хрватску је случајно летјело на аутобусе и конвој возила. Без жеље да било кога амнестирам не могу се отргнути дојму да су поновно навијачи неког хрватског клуба (као некада навијачи Широког Бријега) националистички и агресивни роботи чији је циљ једино и искључиво изазивање немира. За сваки сукоб требају двије стране, иначе није сукоб у питању! Гледала сам и камење које је летјело неким сарајевским улицама и помислила: "Боже колико камења се одједном нашло на улицама града, тек тако, на дохват руке сукобљеним странама. Па чисти ли ико овај град?" Сјетила сам се да су прије неку годину када су се грађани "сасвим спонтано" окупили испред градске и кантоналне владе да "сасвим спонтано" смијене градску и кантоналну власт, каменице изникле из околних паркова и из асфалтираних улица. Која случајност да у критичним приликама камење само од себе излијеће из асфалта и ускаче у руке онима који га употребљавају. Дан након нереда у Сарајеву на насловној страни једног дневног листа видјела сам скамењено, тужно лице Жељиног играча који је беспомоћно гледао шта се дешава око њега на стадиону. Није ли такав требао бити тон и са јавног сервиса: нама свима се дешава нешто што не може донијети добробит грађанима, а посебно младим људима који су махом навијачи. Не, јер ово "нама" се не тумачи на једнак начин. "Нама" бисмо морали бити сви ми: навијачи Жеље, грађани Сарајева, навијачи Хајдука из Ливна, Кисељака или било којег другог града у БиХ или Хрватске. Е тек када "нама" буде значило "сви ми" и саосјећање према свима подједнако биће то информација једног јавног сервиса који плаћају и ови из Кисељака, Ливна, Сарајева...

Повијесни судски спор

Ево и подсјећање на информације са ФТВ прије и послије рочишта новинару јавног сервиса Федерације. Сазнали смо ноћ прије да ће бити одржано рочиште и да ће правосуђе РС кроз тај повијесни судски спор показати своје право лице. Сазнали смо и након рочишта како је протекло. Чули смо да свједок тужилаштва није могао документовати наводе. Чули смо о некаквим различитим и невјеродостојним исказима свједока оптужбе. Видјели снимак сасвим зумираног лица судије у поступку које је требало да покаже њену збуњеност. Видјели смо и чули изјаву адвоката туженог новинара који репортерки ФТВ након рочишта каже, као да воде сасвим приватни разговор: "Ето видјели сте све шта су рекли" што је требало да значи да је тужба рекла неке недосљедности, мада публика којој је тај прилог намијењен није ништа видјела ни чула! Затим нам се обратио и члан адвокатског уреда који брани новинара и његовог уредника, а који образлаже поступак као да је ријеч о највећем државном судском процесу и коначно од уреднице дневника сазнали да је сваким даном правда све ближе, те да у њу вјерује и тужени новинар Калетовић. Можда уистину новинар Калетовић и његов уредник добију судски спор. Можда су сасвим у праву. Aли дневник јавног сервиса не би требао, нити смио бити информативна емисија упосленика о упосленицима за упосленике ФТВ.

Помислих, да овако извјештавају са РТРС како ли би их тек онда звали у сарајевским дневним новинама када их овако називају "медијским свињама". И то не било ко, него дојучерашњи сарадник медија из РС, Борис Дежуловић који четвртком забавља сарајевске читаоце врцкавим вицевима које им препричава. Посљедњи такав је био посвећен једној свињи: Милораду Додику. Зар није смијешно? Легитимни предсједник једног ентитета је у "Ослобођењу" у Дежуловићевом вицу био свиња по коју је инкасант РТРС дошао у зграду Предсједништва РС. A све због догађаја у неком селу поред Дервенте у којем су по одлуци општинског суда ови из РТРС "заплијенили некој баки свињу због неплаћања ртв преплате". Овако наводи Дежуловић. Но Дежуловићева осамдесетогодишња старица је 1952. годиште, а када су судски извршиоци дошли да наплате пресуду она им је рекла да узму свињу. Сматрала је да је боље да остане без свиње него без новца. Иначе пресуда не може бити извршена ако угрожава нечију егзистенцију, па тако није ни ова. A да није наведена аргументација темељена на рекла-казала причи, лако је провјерити у видео запису политичког магазине "Печат" од 13.10.2011. године.

Ето тако су у трену у РС скоро сви постали свиње: од предсједника до новинара! Aли да би читалачки угођај био потпун, "најсвињарскији" је ипак сарајевски "Aваз и Фахро". Дакле, у Сарајеву нема доброг прилога на јавном сервису Федерације, као ни доброг текста у "Ослобођењу" без доброг вријеђања свих њихових неистомишљеника.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.