Сви наши Шарићи

Један бос и два политичара

Шарић ће се најприје изјаснити о оптужници, а након тога ће почети саслушање о одавању службених тајни његовој групи, због чега је под истрагом Бранко Лазаревић, бивши шеф Кабинета министра полиције Србије Ивице Дачића и високи функционер МУП-а Борис Гара.

Контакти Лазаревића и Шарићеве групе забиљежени су на 130 дискова, фотографија, тонских и видео-записа које је снимила БИА у вријеме када је Лазаревић као шеф Дачићевог кабинета био један од најутицајнијих људи у МУП-у.

Шарић који је из Доминикане, преко Подгорице, слетио у Београд указао се јавности свјеж, уљепшан захватима естетских хирурга, у сњежнобијелој кошуљи и одијелу истог часа процијењеном на 2.500 евра.

Мјесец и по од када је његов адвокат понудио предају, јер је Шарић знао да је лоциран у једној од земаља Јужне Америке, преговарало се о тајмингу изручења.

Да се то догодило у суботу увече, Александар Вучић и његова странка на изборима у недјељу не би добили 158 мјеста него би сами сједили у парламенту, тврде једни. Да се то догодило у суботу увече, поене је могао да покупи Ивица Дачић, који о операцији Шарић није знао ништа, а то Вучић није хтио да дозволи, кажу други.

Тужилаштво терети Шарића за шверц 5,7 тона кокаина и прање милијарди евра зарађених шверцом дроге.

Имовина браће Шарић, Дарка и Душка, коју је држава заплијенила само у родним Пљевљима, процјењује се на 12 милиона евра. Пљевљаци и данас пред ТВ камерама говоре да је "Дарко добар момак који је за свој град учинио много".

Исте године када је постао планетарно познат због запљене двије тоне кокаина, у сусједном Пријепољу чула сам понеку ријеч о њему. Пљевљаци су причали како је Шарић запошљавао земљаке, стипендирао им дјецу на студијама у Београду, давао чак и новац за пензије.

- Он је тај посао преузео од албанске и бошњачке мафије, али дрогу не продаје овдје - говорило се тих дана у Пријепољу.

Браћа Шарићи имали су и не знају гдје су шта имали на Балкану.

У РС Врховни суд осудио је недавно њиховог сарадника Зорана Ћопића на четири године затвора због прања новца клана куповином бијељинске шећеране. Хапшењем или предајом Дарка Шарића, свеједно, отвара се много питања. Кога је све плаћао, ко су му јатаци, за кога је радио, ко је радио за њега, да ли је Белвил изграђен његовим парама? Тужиоцима је наводно већ предао CD-ове на којима су двојица политичара снимљена у његовој вили.

Ко је шеф клана?

Кључно питање на које се чека одговор јесте да ли је Шарић шеф нарко-клана или је то Миша Банана или неко трећи? Уколико се испостави да је Шарић, онда он као првооптужени не може бити свједок сарадник. Ако је то Родољуб Радуловић звани Миша Банана онда ће се ствари одигравати другачије.

На помен управо тог имена мјесецима се тресе српски министар полиције који је био изопштен из операције Шарић и остављен пострани да у кампањи понеки пут отпјева "Миљацку".

Дарка Шарића је пет година штитио врх МУП-а, а сам Дачић признао је да се виђао са Мишом Бананом, али да није знао ко је он будући да га МУП никада није обавијестио да је члан Шарићевог клана.

Сусрете са Радуловићем признао је и Дачићев савјетник Ивица Тончев, који је рекао да је са њим причао о енергетском пословању, али да наводно ни он није знао да се Миша бави трговином дрогом.

Занимљиво је и то да је Шарић власник веома популарног ноћног клуба "Ванила" у сједишту СПС-а у Београду.

Наш Насер

Дефиниција организованог криминала каже да организованог криминала нема без спреге са политиком или влашћу. Зато је јасно да Шарић није могао пасти док политика није дала зелено свјетло.

Али није Шарић једини од све дјеце који се на овим просторима бави бизнисом у којем је посао брз а пара лака.

Дио балканске конфедерације организованог криминала траје од ратног бизниса са цигаретама, нафтом и оружјем који је потом прерастао у шверц наркотика.

Шарић је у посао са хероином ушао са Насером Кељмендијем, Сарајлијом из Пећи, човјеком којег је амерички предсједник Барак Обама ставио на црну листу оних који су највећа пријетња САД из Европе. Ни то није помогло да у Сарајеву буде подигнута барем једна оптужница против њега.

У исказу заштићеног свједока датом још прије двије године наводи се да су Насер, његови сарадници и десна рука Алмир Метовић добили личне карте, пасоше и возачке дозволе у БиХ без родног листа или увјерења о било којем држављанству.

Свједок је испричао да су у томе директно учествовали Бакир Изетбеговић, Сефер Халиловић, Харис Силајџић и Фахрудин Радончић који су им обезбиједили људе да заврше папире.

Алмир Метовић, као и Кељменди, рођен је у Пећи, а за њим и Кељмендијевим сином расписана је потјерница за покушај убиства у Сарајеву.

Метовић се бавио грађевином, а заштићени свједок испричао је да је фирма "Метовић" д.о.о. била подизвођач радова на градњи америчке амбасаде у Сарајеву послије чега је амерички извођач радова "Кадел" само мјесец пред отварање зграде раскинуо уговор са Метовићем.

- Новац који су Метовићи добијали на изградњи амбасаде завршавао је и у рукама политичара. Велики новац дали су Сеферу Халиловићу. Био сам присутан и када је Лагумџија долазио до новца од Метовића и Кељмендија. Он није желио много да разговара телефоном и да се састаје са њима него је слао мање људе да обаве те послове - рекао је у истрази о Кељмендију тај свједок чији наводи до данас нису добили епилог. Нити су одбачени, нити прихваћени.

Насер Кељменди је десетак година, колико је живио у Сарајеву, имао јаке везе у полицији, политици, правосуђу, а медији су писали о његовим кафанским сједељкама са полицајцем Зејнилом Лучкином, али и тужиоцем Тужилаштва БиХ Олегом Чавком.

Насеров извор у федералној полицији био је Сидик Адемовић, који је у Хагу био свједок одбране његовог пријатеља и сарадника Насера Орића. Орић је дуго у Сарајеву живио у Кељмендијевом хотелу "Каса гранде".

Према наводима из исказа свједока сарадника, клан Кељменди успио је да корумпира двије трећине људи у полицији и правосуђу у ФБиХ, па није чудно то што је Насер знао за сваку наредбу за претрес и за сваку полицијску акцију, па и акцију "Лутка" у којој је требало да буде ухапшен и побјегао је на Косово.

У истрази која је вођена против њега прије двије-три године провјеравани су и листинзи његових телефонских разговора. Утврђено је тада да је Кељменди био у комуникацији са министром здравља у Влади ФБиХ Русмиром Месиховићем из СДП-а БиХ.

- Лидера СПД-а Златка Лагумџију и Фахрудина Радончића у Дубровнику 2010. године измирио је Насер Кељменди, а састанак је уговорен преко Месиховића, који је такође био на њему - свједочио је заштићени свједок.

Послије тог свједочења све је замрло. Насер је побјегао на Косово, а суд у Приштини одбио је његово изручење, јер су "одбијене сумње да је Кељменди укључен у организовани криминал и трговину наркотицима".

Кељменди није оптужен ни у акцији "Лутка", јер по законима БиХ не може бити оптужен осумњичени који није саслушан.

Неразјашњене везе Зијада Турковића и Насера Кељмендија донекле су коштале функције и главног тужиоца БиХ Милорада Барашина који је помислио да је могућа правна држава и да је правосуђе независно, те да ће кроз истрагу против Турковића доћи и до оптужнице против Кељмендија. Таква наивност се плаћа.

Полиције у региону сумњају да Кељменди данас суверено контролише "транзитну" руту на Балкану преко које наркотици завршавају у ЕУ, али оптужити га не смије ниједна.

А и како би ако је тачно да је Кељменди био финансијер црногорске независности, спонзор ОВК, да у Црној Гори, на Косову и у ФБиХ финансира и контролише бројне политичаре и званичнике.

Сви они имају интерес да га сачувају, јер може да их повуче за собом. Бесу му нису ни морали давати, чим су узели прву новчаницу ушли су у коло из којег се не излази.

Зато питање за милион долара гласи: ко је власник барем једне половине БиХ? У грунтовницама не пише.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.