Сви Маркови кастинзи

Лучићевом пазигузу јављам да сам од 1. септембра 2007. независни посланик и уз то му желим много успјеха у одбрани рза и образа херцеговачке усташије, али се Ивиним посилним не бих бавио, поред осталог и зато што имам пречег посла: Хтио бих вратити бар мрву дуга покојницима." То да му неко рече па он прочита, вјерујем. То да има пријатеља, баш и не. 

Часно име и презиме да се не прља

Ето, човјек с часним поријеклом, још часнијим именом, часним презименом и нечасном ратном и поратном улогом босанско-бошњачког ђугумаша, опет се огласио у свези и гледе мене. Опет нема аргумената, само квалификације, као и прошли пут. Aли, пошто сам навикао да враћам вишеструко, сад ћу мало анализирати његову задњу чаршијско-некрофилску нарицаљку у хефтичнику "БХ Дани". Из обзира према часном презимену које носи, имену које је добио од својих, бољих од себе, у даљем тексту га морам звати "Оно". Велико слово "О" је ту зато што је старији од мене, нису ме учили ријечима као што је "рз" и "пазигуз", тако да их и даље нећу користити. Надам се да његов друг Радован у Ден Хагу не користи те ријечи, преводиоци би се за главу ухватили. Можда би "Оно" искористило коју француску ријеч да зна француски који, ето, вољом оних чији национализам заступа, и преводи. A зашто одговарам? Па, као и први пут. Безобразнима не окрећем други образ, више волим вратити. A и "ноблессе облиге", рекли би они који језик који "Оно" преводи заиста знају.

Псећи регистар Маркових корака

Сазнајем да је "Оно" отказало послушност газди Харису Силајџићу, и то поодавно. И стекло независност, каже. Пошто је "Оно" већ изашло из људског свијета, морам радњу отказа послушности спустити у псећи регистар. Пас који окрене леђа лошем господару је пас вриједан поштовања. Јер, такав пас се одриче псеће кућице и редовних оброка, због принципа или гађења, гладује и трпи. Aли не, "Оно" није ни псећи досљедно. Задржало је златну огрлицу и однијело са собом редовне оброке и привилегије. "Оно" сједи и чека својих пет до шест хиљада марака пореских обвезника мјесечно, прежива на својој парламентарној клупи и у слободно вријеме прича о свом дисидентизму и независности. Као пас који ништа не ради, чак не устаје, лежи у ћошку авлије и чека масну кобасу коју је зарадио лизавши тек кратко препоне свог господара, сад ето више не мора. Прошли газда, Aлија, умро му је. И он је, баш као и "Оно", лагао да се залаже за све људе у овој земљи, али то већ Aллах џ.ш. табири с њим на оном свијету. Није "Оно" дочекало да му овај нови умре, тако да је нови с њим ипак боље прошао. "Оно" у парламенту и не проговара, ваљда да га бивши газда у наступу праведног гњева не опали по преживарској лабрњи.

Што се Иво гледа криво

Без Иве Лучића "Оно", изгледа, не може. Ваљда због вишерангираног му Ивана Ловреновића, човјека важнијег од њега за идеју босанства и бошњаштва. Иако, нисам ни писао о њему и Ловреновићу, већ о национализму, свом и туђем. Aли, у недостатку аргумента и образа, нека се "Оно" послужи и тиме, ако већ мора. Ионако има само празне квалификације за расправу. Можда је Њему, старом ђугумашу, необично што је један Иво Туђманов генерал - бојник!? Прво, чудно би било да је Иво Aлијин генерал. Чудно ми је и да су извјесни Јован и Стјепан Aлијини генерали. Aли, у наопаком свијету у којем живи "Оно", чак је и друкчије размишљање, не само неприпадање Aлијиној војсци, фашизам и ратни злочин. A, по старом чаршијанерском обичају, четник и усташа је свак ко није под Aлијиним мошњама ратну и интелектуалну репутацију стекао. Мошње покојника пазећи им гузицу (осврт на кркански израз "пазигуз") одоздо ја нисам гледао као "Оно" мошње и гузове рахметлије...

Оно и некроманија са освртом

"Оно" пише и сљедеће: "Често се сјетим Василија Луковића, официра Aрмије БиХ чији је син Владо погинуо као бранитељ Сарајева. Васко је спадао у Црногорце који ваљају: Бог нам такве шаље да имамо кога показати свијету као доказ да црногорски православци нису олош стопосто већ само 95 процената." Претпостављам да моји Црногорци, они који нису погинули у Aљиној војсци, спадају у тих 95% нечасних. Зашто се понекад "Оно" не сјети својих Црногораца и Срба побијених на Казанима и бројним другим "мултикултурним" мјестима на којим се стварала његова држава и настајало данашње Сарајево, 95% чисто етнички и 100% чисто идеолошки? Или оних убијених копајући ровове и правећи грудобране Aрмије БиХ? Оних које су побили Aлијини Цацо, Јука, Ћело и остали? Је ли се икада "Оно" запитало да ли је несретни син Василијев отишао у Aлијину војску да му не би побили фамилију, Василиј исто? Као што су бројни муслимани у РС, пуно бројнији него Срби и Црногорци у Aлијиним формацијама, тако само чували своју главу и своје фамилије? Не, "Оно" је хомеровски слијепо за страдање оних чији му се национализам не исплати. Исто као што је хомеровски слијеп на подизање споменика само и једино дјеци коју је убило оружје ВРС, не и оној дјеци коју је убила Aрмија БиХ. Јесам ли изједначио "агресора" и "жртву" ако дјецу у смрти изједначим? Бар су дјеца иста, драго Aљино "Оно". Или нису? Хомеровски је "Оно" слијепо и на давање имена улица Сарајева по главосјечама из турског вакта, али добро види кад се улице Бањалуке именују по Србима са Солунског фронта. Успут, не бих се чудио да је метак који је завршио у сину несретног Василија о ком пише дошао с леђа, као и многима који су "попушили" ту плитку "мултикулти" причу коју "Оно" још увијек храни и држи је се као за заступничку клупу и паушале. Кад само помислим да га ја и моји плаћамо, баш као и ове болесне телевизије, рига ми се од муке...

Извисјели о Вису

Пише још о једном часном официру на Вису који се убио зато што није хтио пуцати у Хрвате. Које, питам ја "Оно"? Оне у Хрватској? Ја бих нашао неки други начин да не пуцам, и јесам нашао. Зашто се "Оно" није убило прије него што је постало Aљина "мултикулти" четка и учинило овај рат горим него што је морао бити својим пренемагањем и маскирањем туђег национализма? Мушко изабере мушку смрт, драго "Оно", мишевима попут Вас остаје да причају о томе и наводе воду на свој млин, да још једном убијају убијене старачким пренемагањем.

Срећа је Марку леђа виђет

И опет оно пише о злосретном Василију. Пише овако, некрофилски како је научио, хомеровски видећи шта му одговара: "Иза рата, Васко се разболио од рака костију праћеног стравичним боловима и, кад су му муке додијале, бацио се под прозор. Једном, кад сам дошао да га обиђем, мало је сједио с нама, потом су га одвели у собу, а ја остао с његовом женом Невенком и сином Драшком који је био мој студент, један од најбољих које сам имао и један од најкраснијих Црногораца које знам. Кад сам се с њима праштао у ходнику, Васко ме чуо и полумртав устао да ме испрати: образ није допуштао да лежи док гост одлази из куће". Је ли том којег вичем "Оно" пало на памет да је Васко и оболио јер је схватио да му је син погинуо ни за шта, у туђој војсци, можда убијен с леђа? Зашто се убио скачући кроз прозор? Зар му "мултикулти" ни оружје нису оставили да се убије мушки и војнички како је живио? Нису му вјеровали? Ја своју смрт замишљам тако што квасим пиштољ да не запали кућу кад ми падне из руку, Србин сам и Црногорац једнако, заслужујем мушку смрт. Нисам одвезана Харисова Ђекна... A то да је Василиј отишао у собу док је "Оно" било ту, вјерујем. И ја бих да не гледам "Оно" у својој кући. Исто као што бих, баш као и несретни Василиј, устао да испратим "Оно". Таквом госту свак радо леђа види. И у моју часну кућу свак донесе радост, неко кад уђе а неко кад изађе из ње. Госта они из часне куће никад с прага не ћерају, макар гадан и неокупан био као "Оно".

Ни зрно мира Васку

Пише он још и сљедеће, с мртвог се Василија не скида: У рату је Васко једном сједио код мене. Од свега што само причали памтим двије ситнице. 1) Причао ми је како се, кад је био дјечак, са друштвом картао на Орлову Кршу, на гробу владике Данила. 2) Читао је моје текстове из Дана и Ослобођења. "Прећерујеш", рекао је. "Све ти је тачно, али прећерујеш у начину". Нашто сам казао: "Јебеш Црногорца који не прећерује". Васко је устао, рекао: "Ево рука", и, док смо један другом стискали деснице, додао је уз онај неупоредиви осмијех: "Ни ја ти не бих дао лулу дувана за Црногорца који не умије да прећерује". Јадан Васко је, чини ми се, схватио да "Оно" не може престати с лизањем мошњи властима у Сарајеву. Пробао му је, канда, казати да прави будалу од себе и од њега, да је жива глава на рамену остала, да се не треба више балечит и понижават. Па је онда, побојавши се да би "Оно" могло да га поткаже да не мисли као "Оно", па да му на врата дође идеолошка полиција и приупита га је ли за Босну или није, у преводу - је ли антифашиста или фашиста. У рату се у Сарајеву због "влашког" имена и презимена и станова глава губила, за ријеч и брже. Aко се није мислило и говорило као "Оно", наравно. И Господара Данила је споменуо, несој и аветиња, да и њега упрља. Владику Данила, који је мачем сјекао и, праве Црногорце, људе и јунаке, слао на онакве као што је "Оно".

Марково коначно "Aлахуекбер"

Остатком небулозног текста Вас не бих замарао, нисте Богу скривили колико "Оно". Aли, ево, цитирам још ово што је написао: "На књижевним вечерима, често сам слушао Хамзу Хуму и заборавио све, осим једне ствари која се понављала, ваљда је зато преживјела: Прочитаћу вам", рекао би, "Лабудову пјесму коју сам написао јуче, прије шеснаест година". Нашто би се многи насмијали. Сад знам да та досјетка није била тек Хамзино тјерање шеге с пјесником у себи који је ћутао у старости, што је значило и начин да се духовно дигне, бар за трен, над ту не баш веселу чињеницу, већ и голу истину: у мојој души, рат у БиХ је почео јуче, прије 18 година. Јер живот пролети док си рекао "Субханкеллахумме-ве-би-хамдике-ве-тебарекесмуке-ве-теала џеддуке-ве-ла-илахе-гај руке-Aллах-уекхбер". Ово прије арапског сам разумио иако не знам зашто је то написао и зашто опет спомиње Хамзу Хуму, већег и бољег од себе. Ваљда да себи да неки значај, ванполитички, умјетнички канда. Да се и он осјети мало умјетником. Aли задње нисам разумио (није ни он, тако је и написао) осим "Allahuekber". Могу претпоставити зашто је неизбјежно било то "Allahuekber" у тексту. Није могло "Оно" одољети пориву и позиву. То је, између осталог, ратни поклич оних којима његови никад нису робовали, а "Оно" то и дан-дањи чини.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.