Светац међу птицама

Свака птица

И ја сам била птица, врапчић, потрчко, јер да кажем да сам била шева, измислили би да Илија Ладин и ја нисмо пјевали, већ да смо се шевили, а нисмо, птице су ми свједоци. Илија Ладин је био свака птица. Гугутао је попут голуба кад би стао испред огледала, накривио шешир  на глави, подесио израз лица, посебно усана. Њих  би кривио, растезао  и скупљао и тако испробавао  - како звучи пјесма коју ће увече казивати на књижевној вечери. Ја сам глумила публику која би унапријед пишала од смијеха. Да је Илија Ладин завршио глуму, био би раван Чкаљи, али он је био птица. Могао је бити ластавица, само одједном би напустио гнијездо "и нема га данас, и нема га сутра..." Бивао је и рода, стајао на једној нози, можда зато што  на свијет није донио ниједну бебу. Да би је донио морао је хтјети и да је направи, а он се није бавио луткарством.

Илија Ладин, срце једно болно самотно, могао је бити и сова, ноћна птица еја, ћук. Становао је у згради близу моста који се звао Мост братства и јединства, па Плави мост, а био је црни мост. Са неког оближњег тавана сове су због Илије преселиле у тамни подрум у којем је он провео много својих птичјих година.

Није могао бити птица грабљивица. Живио је од зрнаца која је сам за собом сијао, и кад огладни враћао се да их покупи. Посијаних зрнаца највише би налазио у Стратинској, селу између Бањалуке и Бронзаног мајдана. Ту је рођен 1929. у кући Козића од оца Ладе (можда Ладислава) чије ће име узети за своје пјесничко презиме. Никад неће заборавити да је Илија Козић, али ће бити и остати непоновљив пјесник Илија Ладин. Кратка биљешка о њему каже да је гимназију учио у Травнику, Загребу и у Бањалуци. То у Бањалуци, причао ми је, имало  је посебног одраза  на његов живот. Био је питомац и ученик Гимназије у Трапистима. Одгојен је и ту и код куће као часан човјек великог поштења. Његов однос према људима, Богу и птицама био је светачки.

Уједно Илија Ладин је био и свјетски, европски човјек, што и ми мислимо да јесмо. То се видјело и по његовом одијевању, носио је одјећу  купљену на бувљаку. Није то био неки велики бувљак као познати паришки или београдски, био је сваштарски, ситничарски, бувљачић испод Ковача, нешто ниже њих. Како је то крај у којем сам једно вријеме радила и становала, вољела сам њиме да прошетам и пробудим сјећање на давну своју љубав. На Ковачима, у једном сокаку, трајала је и нека стара кућа у којој је, рецимо, могла да одраста  и Aника у својим временима, кућа са пространим двориштем. Оно се у пролазу указивало читаво пошто су улазна врата дању била отворена. Колико год сам жељела да сазнам ко у тој кући живи, никад нисам видјела да је кроз њена широм отворена врата неко ушао или кроз њих изашао.  Како ме боле та дворишта и пролази у којима су се некад грлили Aника и ... све њене љубави, боле ме путељци и вртови, моји кораци на њима.

Пирамида на Ковачима

Прије једно годину дана, шетајући тим крајем, била сам изненађена изградњом неке велике необичне грађевине. Кад је поред мене наишао неки младић, упитала сам  шта ће то бити, шта се то на Ковачима гради. Изненађен мојим питањем, младић је, с подсмијехом рекао: "То Мустафа Церић прави себи пирамиду, мисли да  је фараон..." и продужио својим путем смијући се. Нека, помислила сам кад сам схватила, то је право и потреба људи... али ми је било жао Ковача, и ковача из  пјесме у књизи "Горак конак". Отада нисам била на Ковачима. На Вратник идем преко Невјестине махале и Јековца, а и то су пјесме из горког  конака. Но, вратимо се пријатељу, пјеснику Илији Ладину.

Одлазила сам с њим на бувљак испод Ковача, куповао је  ствари које су биле посебно шарене - жарке боје  широких кравата и лептир машни, хлаче с црвеним жутим и плавим пругама и кружићима,  све врсте прслука издвојених из мушких  одијела, шешире предратне грађанске господе, одбачене ципеле и излизане дрвене нануле.. Продавци су га познавали, звали су га именом, хитали робу према њему, а он је хватао у зраку. На крају све би му то давали уз урнебес и нашег и њиховог  смијеха.

Илију су вољеле и друге сарајевске пјесникиње, посебно га је вољела Насиха Капиџић-Хаџић, његова Бањалучанка, можда су се знали и из школских дана. Дружила се с њим и Бисера Aликадић, Љубица Остојић и Ружица Комар... Он нас никад није хвалио нити је о нама писао есеје,  поговоре и предговоре нашим књигама. Није се плашио да ћемо га престићи, и надвисити, стати раме уз раме с њим.

Болна чежња за слободом

Имао је Илија Ладин свој некакав откачен стил у свему. Кад би одлазио негдје послом међу озбиљне људе или кад би наступао на књижевним приредбама, облачио би се грађански ненападно смирено и смјерно. Aли у слободно своје вријеме, предвече, рецимо, позвао би ме у шетњу Обалом. Људи би застајали и загледали се  у њ, могуће су помишљали да је негдје у близини циркус из којег је тај кловн ко зна због чега побјегао. Пролазници би се окретали и  остајали без одговора, јер Илија би уздигнуте главе ходао крупним корацима озбиљан и важан. Наизглед луда и смијешна, била је то његова болна чежња за слободом, за слободним летом птице која се и стихом и животом издвојила из јата. Јато су предводили они који су само за се присвојили све његове слободе.

Попут познатих великих писаца и умјетника, ми нисмо могли отићи ни у Париз  ни у Лондон. Aко смо имали среће да одемо до Пушкиновог гроба, враћали смо се за три дана. Пристајали смо уз оне притајене дисиденте које ни у земљи ни изван земље нико  није помагао ни подржавао. Зато смо до краја живота и у сновима и на јави летјели са птицама. Нажалост, не задуго. Раздвојиле су нас (да ли само географски) пробуђене и потхрањене старе омразе и  подјеле које смо и ми птице понекад препознавале у својим канџама и кљуновима. Јер, поред птичијој слободи, пјесник припада и своме јату, посебно када је оно угрожено. A сви смо ми били смртно угрожени. Моћније и јаче од нас биле су само птице грабљивице.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.