Шупља реторта доцента Oкултиса

Комичне, трагикомичне, бизарне, гротескне, али, нажалост, неретко и трагичне ситуације до каквих ти неспоразуми доводе, настају у традиционалној, у колоквијалној изреци овековеченој интеракцији лудих и збуњених.

Улогу збуњених у поменутим случајевима преузимају они који нису кадри да направе разлику између уметничког и неуметничког језичког изражавања. Улогу лудих, опет, они којима је та разлика макар на теоретском плану јасна -  или би, барем, због посла којим се баве, будући да је реч о “књижевним критичарима”   и “теоретичарима”, јасна морала да буде - али у пракси - што због идеолошке острашћености, што због политичког калкулисања, што због суштинског непознавања области којом се узалудно баве - уместо да збуњенима помогну, производе додатну конфузију.

АНТИКЊИЖЕВНИ КОНТЕКСТ

Већ дуже од деценије, оно што би требало да представља, као што не представља српску књижевну сцену, антикњижевним третирањем језичке уметности, са завидним успехом контаминира група шатро левичарски настројених, псеудокњижевних, кад би се лагали ентузијаста, финансираних капиталистичким новцем и задужених да, с једне стране и декларативно, “мењају свест нације”, а с друге, испод жита, салонским и неискреним левичарењем, скрећу пажњу са суштинских проблема којима би озбиљна левица морала да се бави.

“Мењање свести” малих народа - што ће рећи, њихово изоловање од сопствене културне баштине и претварање у масу без озбиљног културног идентитета - за циљ има успостављање тоталне доминације култура великих нација, што олакшава глобално неоколонијалистичко израбљивање и има исту, крајње баналну сврху, као и гушење истинских идеја левице имбецилним спиновањима.

До које мере је суштина ове ствари коме од дотираних комесара новог колонијализма јасна - и колико је и у чијем случају овакво деловање последица глупости, а колико кварног прорачуна - то је питање које би свако од њих, као што, извесно, неће - требало да постави сам себи.

У сваком случају, у вануметничком деловању се - уколико писац одлучи да се вануметничким деловањем бави - против таквих лагарија треба борити отворено и јасно.

КЊИЖЕВНИ КОНТЕКСТ

Уметничка борба против поменуте, као и против сваке друге лажи и глупости, међутим, јесте стварање истинске књижевне вредности, која са темама које сам поменуо може, али не мора да има везе.

Једини легитиман циљ књижевности јесте литерарни квалитет. Као што је једина хуманистичка, морална, патриотска и каква све већ не обавеза писца да добро пише.

У том смислу су, са својим небулозним, идеолошким захтевима које испостављају уметницима и уметности, књижевни дилетанти супротне оријентације, комесари шатро патриотске провинијенције, непријатељи књижевности управо као и њихови глобалистички антагони. А најновији догађаји на српској политичкој сцени наводе на сумњу да прећутна антикњижевна и антипатриотска сарадња ових весељака - ако је некада и била - у будућности неће бити лишена координације и скривеног заједничког циља.

И због тога је изједначавање књижевне групе П70, која је основана као израз побуне против антикњижевног силовања књижевности, са организованим групама силоватеља - израз врхунског лицемерја или глупости, што се, на крају крајева, своди на исто.

ЈОГИ ДУШЕК И ЈОГИ ЛЕТАЧ

Будући да од глобалистичких донација не зависе само комесари новог светског поретка него и они који воде српску државу и у руци држе, истина све бушнију кесу намењену српској култури - онда није чудно што на државни буџет наслоњени медији и књижевни “ауторитети”, свесни да би отворено стајање на страну силоватеља било и компромитантно и контрапродуктивно, између силоватеља и бранитеља покушавају да повуку вештачку паралелу.

Најновији покушај изједначавања нечега што се изједначити не да, тако је, пре неку недељу, у интервјуу који је, под насловом “Целодневни комесари и преподневни јогији” дао културном додатку листа “Политика”, предузео доцент на београдском Филолошком факултету и књижевни критичар у оставци Тихомир Брајовић.

Силоватељи су по њему “целодневни књижевни комесари који себи не дају предаха од ангажмана”, што би се рекло, неки хиперактивни, али доценту симпатични момци. А такви су “зато што сматрају да то захтева актуелно стање у друштву и култури”. Што ће рећи, момци су, по доценту, и “друштвено свесни и одговорни”.

“Они други би”, каже доцент, “пак пре подне, док раде на лепој књижевности, без обзира на значење тога што исписују, хтели да буду књижевни јогији који се гаде ангажмана и памфлета, али поподне, док уобличавају добро позициониране новинске колумне, и те како им прија да и сами буду комесари који около деле пацке”. 

Да се вратимо на почетак текста - мог, а не доцентовог - Брајовић очигледно не зна, или се прави да не зна да направи разлику између уметничког и неуметничког израза, па чињеница да “ови други”, за разлику од првих, постављају јасну дистинкцију између свог књижевног и ванкњижевног ангажмана, уместо да их ослободи неумесних поређења, у чудесном свету књижевне критике у оставци представља, рекло би се, отежавајућу околност.

Будући да је доцент у поодмаклој фази свог критичарског деловања - што ће рећи, непосредно пре оставке - и у анализу књижевних дела као релевантне аргументе почео да трпа елементе нескривене ванкњижевне надрнданости на ауторе - овакав приступ да зачуди не може.

Али - да растужи - може.

Како било, пошто се налазим на списку “оних других”, осећам потребу да доцента упозорим на материјалну грешку коју је учинио барем када је у питању мој случај. Ја, наиме, пре подне не исписујем ни “лепу књижевност” - како се предавач, са сарказмом необичним за човека коме је посао да се бави “истом”, изволео изразити - ни нефикционалне текстове.

Разлог је прозаичан: пре подне спавам.

И прозу и “добропозициониране колумне” исписујем у вечерњим и ноћним часовима. Али ми, гле чуда, за разлику од њега и оних првих, полази за руком да не полупам лончиће.

Елем - комесар нисам ни пре, ни после подне, ни увече, ни у глуви ноћни сат. Моја преподневна веза са јогијима је, међутим, неспорна, пошто у то време лежим на јоги душеку.

За разлику од доцента, који, жваћући жваке које жваће, канда, претендује да постане јоги летач.

ЛЕВИТАЦИЈА

Вреди напоменути - оно што овог летача тера на покушај левитације над здравим разумом мање је општеконформистичка жеља да се буде моралнополитички подобан, а више интимна, што идеолошка, што лична фрустрација и острашћеност.

И те је мањкавости Брајовић, чини се, делимично свестан.

Због тога у наставку интервјуа покушава да танким кончићем закрпи преголеме рупе које је на “хлачицама” сопствене “анализе” претходно сам направио.

“Но, било да нас гледају кроз берлинска окна, преко врућих топова или да нам форвардују сајбер упакован ангажман”, каже он, “чини се да обе групације полутранспарентно и полуартикулисано, како то иначе често бива код нас, заправо генерацијски рефлектују свеукупно дисторзивну, привидно стварну или стварно привидну идеолошку поларизованост овдашње културне и политичке сцене”. 

Формално, доцент овом реченицом покушава да се опере од примедбе да је пристрасан, најбаналнијом могућом паралелом повлачећи знак једнакости између силоватеља, који су му, како смо претходно видели, симпатичнији - или, имајући у виду да доцент симпатијама, барем када је књижевност у питању, и није нарочито склон, мање антипатични - и бранитеља књижевности, који му, као осведоченом мрзитељу посла којим се бави, жестоко иду на нерве.

У суштинском смислу - сврставајући роман који је написао припадник мрзитељске групе у исти кош са романима које су написали бранитељи - а онда их све заједно сводећи на ванкњижевне конотације које, гле ситнице, и не покушава да аргументује, он покушава да се заштити од примедбе како мешајући уметнички и неуметнички израз меша бабе и жабе.

И тиме, као коцкар који пропада када почне да се вади, упада у још већи проблем, потврђујући како књижевност није способан да посматра другачије него као “упакован ангажман”.

СИНГЕРИЦА

Коначно, будући да му нешто, канда, казује како је тотално упрскао ствар, доцент бежи са поља конкретног, у ком се, као бивши критичар лишен кондиције никако не сналази, и оне, сада већ у фронцле исцепане гаће, покушава да заштепује сингерицом “чисте теорије”.

Тако читалац има прилику да се сусретне са прилично вешто сроченом компилацијом теза с којима се доцент у новије време сусретао - мени се, рецимо, допала мисао да се функција књижевности састоји у “поспешивању имагинације” - што је лепо, али на остатак интервјуа вештачки накалемљено, па му, некако, стоји као пилету сисе.

Иако нам њено присуство казује како је Брајовић - као онај јунак Душка Ковачевића који би, да није такав какав јесте, био песник - могао постати солидан теоретичар, и са овом компилацијом, као и без ње, реторта нашег доцента Окултиса остаје шупља.

П.С.

Мени, опет, нешто казује да је доцент Брајовић у универзитетској каријери можда напредовао и да титула којом га ословљавам више није валидна. Но, будући да редован професор, извесно, још увек није постао, а да “доцент Окултис” боље звучи него “ванредни професор Окултис”, надам се да ми, свестан моје наклоности према “лепој књижевности”, на песничкој слободи неће замерити.

++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.