Суочавања: Земља Недођија и школа окрутности

Прошлост, ако је можемо занемарити, лежи у мочвари сјећања и чека. Онда устане, изађе из воде као сторепа и стоглава неман коју више нико не може зауставити. То нам се десило 1991. и 1992. године, када је звијер звана Неријешено национално питање у Југославији изронила и појела само у БиХ преко 100.000 живота. Звијер је упорно гурана у кафез несјећања, гурала се идеолошким штаповима у угао кафеза и тјерала да ћути. Само спомињање те звијери често је значило затвор, некад тек информативни разговор, неријетко губитак посла или крај каријере. Постојао је чак и привилеговани клуб који је био задужен за то да звијер држи у покорности, невидљиву и наизглед немоћну. Клуб се звао Комунистичка партија Југославије са потклубовима у бившим југословенским републикама. Мањи клубови су били КП Србије, КП БиХ, Хрватске, итд. Подмлаци клубова, савези социјалистичке омладине требали су замијенити старије чуваре звијери и заштитнике поретка, кад за то дође вријеме.

И, звијер је дошла на своје, тих деведесетих. Национално питање се морало ријешити. Прљавштина дуго гурана под тепих, усковитлала се од врата до прозора, испунила нам уши, очи и носеве, покрила кожу, учинила нас неосјетљивим на смрад смрти и слике страдања, глувим на крике и немоћним да нам се кожа најежи на ужасе које смо гледали. Прво смо отврдли и дуго остали тврди, онда смо огрубјели, кожа нам се уштавила и остали смо неосјетљиви на туђу бол. Рјешење је дошло немилосрдно, окрутно, огњем и месингом, барутом и пепелом, гробовима и незнаним и знаним пољима смрти.

Кад сам то схватио, рекао сам себи, хајде, ваљда тако мора бити. Ионако сам вјероватно ближе крају наго почетку, није штета за мене и ако умрем овако тврд од рата, груб од неправде, избоден, сломљене носне хрскавице због које хрчем кад спавам, поломљених, па лоше сраслих, ребара и изгребан од употребе као какав стари наковањ. Доћи ће нека нова дјеца, постати неки људи бољи од нас, духовнији, душевнији, срећнији од нас, смијати нам се оваквима огрезлим у мржњу и крв коју смо пролили, видјели, осјетили, чак и на ону крв која је нама истекла. Био сам се спреман чак и смијати нама, скупа с њима. Тако сам наиван и пун наде, некад мислио. Онда сам схватио да су коријени наше несреће још у далекој прошлости, оној за коју јако мало људи зна и у ономе што се учи у дјетињству и јако пуно има везе с овим шта јесмо сад. Дакле, не у садашњости и оном што је било не тако давно.

Пси Бошка Бухе

Јавност је у Земљи Недођији званој БиХ ових дана преплављена ружном причом и још горим интерпретацијама те приче. Јавност је, ето, запањена поступком дјевојчице која је бацила кучиће у ријеку, једно по једно. С нескривеним задовољством, чак је неко њен и снимао како у маниру Бошка Бухе, баца животињице у брзу Ћехотину. Није се јасно видјело гдје пси упадају у хладну воду, није се чуло цвиљење, нису се отимали. Били су, једноставно, по мојој процјени, и превише мали да би ишта видјели или разумјели. Слијепи, црни као псећи и доста људских живота у БиХ, пар недјеља стари, највише толико. Дјевојчица је на рукама имала најлонску рукавицу, као ону за прање суђа. Узимала их је једно по једно и, онако, бомбашки, бацала далеко, далеко, као бомбе у филму. Ништа мање окрутан дјечак је то снимио. Окрутан? Окрутна? Како може бити окрутан неко ко и не зна шта је окрутност? A и шта је то, уопште, окрутност?

Људетина на столу

Вук на вука ни у гори неће, али хоће човјек на човјека, рећи ће пјесник сто пута бољи од мене. Вук на човјека неће, није му људетина на јеловнику. Не пада му на памет да једе нешто тако гадно. Човјек хоће на вука, наравно, зато што поједе овце кад огладни. A и онако, из забаве. Па га одере и хвали се тиме, онако, људски. Човјек човјека хоће и појести кад загусти или онако, из навике или из празновјерја. Наши преци, Илири, рецимо, јели су срца и мозгове својих непријатеља, чалабрцнули би каткад и кољеницу - непобитни докази за то су нађени у старовјеким остацима насеља Даорса, Делмата, Денизијата, Јапода и других прастановника Балкана. Значи, људетина им није била страна. То се, модерно, зове канибализам и друштвено је данас јако неприхватљиво.

Људи или животиње

Окрутност према животињама, баш као и према људима, стиче се у раном дјетињству. Почеци су у бајкама, почев од "Црвенкапице", од ловца који је убио и распорио вука и из утробе му извукао поједену и несварену Црвенкапичину баку. Канибализму се учимо на примјеру зле вјештице која чека да се Ивица и Марица удебљају довољно да их може са ужитком појести. Затварању људи се учимо из исте приче, наравно. Социјалну неосјетљивост и насиље у породици осјетимо слушајући причу о дјевојчици са шибицама. Ту отац оставља дјевојчицу да се смрзне на улици продајући шибице. Све те приче нас дјелимично припреме за бацање кучића у ријеку, онако бомбашки, у стилу Бошка Бухе. Доказ да двоје млађаних актера приче, дјевојчица - Бошко и малешни сниматељ, не виде у томе ништа лоше или друштвено неприхватљиво је то што су снимке ставили на интернет, да сви виде колико су кул и шта све могу.

Нове крваве приче

Најновије крваве приче из Земље Недођије и шире, испричане као бајке окрутне колико и оне из дјетињства, могу видјети и слушати сви, од најмлађих до најстаријих. Не само то, чини се да их морају сви гледати и извући поуке, никад не заборавити, чак никад сметнути с ума. Не опустити се и никад не престати мислити на то, ако икако може. Да се не понови, кажу. Дјеца се колективно спремају за сљедећи рат, одводе се на масовна стратишта и показују им се снимци убијања људи, виде како везани падају под рафалима док им месингане осе кидају ткиво и дијелове униформи и цивилне одјеће, како падају напријед једни преко других, као безимено робље, као да им је једина сврха рођења била да буду убијени пред објективом камере. Као да су умрли само зато да се прикаже окрутност, да се провари окрутност, да се нове генерације суоче са окрутношћу и тако сами отврдну и постану окрутни. Да никад не забораве окрутност. Све то прије "шокантног" бацања кучића у ријеку. Па, забога, шта се очекује од те дјеце? Да постану њежна и осјећајна? Да буду обзирни једни према другима, поштују родитеље и старије? Шта ово друштво очекује од њих?

Масакровизија

Одвођење дјеце на школе окрутности је ексцес, општеприхваћен и политички коректан, посве нормално за данашње вријеме и стање ствари у Земљи Недођији званој још и БиХ. Aко нећете да ваше дијете иде на испирање мозга и отврдњавање душе, џаба вам. Стићи ће и вас и њих лоботимија с неке друге стране, са свих страна ће вас напасти, као стозуба и сторепа неман од које не можете сачувати ни себе ни своју дјецу. Монструм звани Телевизија, без увода, већ по навици, простире пред вас кости из прошлог рата, удара вас по глави људским кољеницама, плећкама, главама, подлактицама, прстима, лопатицама... Пред насљеднике Даорса, Јапода, Делмата, Денизијата, опет бацају кости које је, овај пут, оглодало вријеме, а не зуби њихових насљедника по крви и тлу. Сцене стријељања ће вам приказати дан за даном, као какву рекламу за окрутно поступање, чисто да не смекшате, да не заборавите потхранити своју безосјећајност. Ја мислим да би било довољно да то прикажу једном мјесечно и тако бисмо остали окрутни, али јадац. Мора се то гледати сваки дан, на свим расположивим телевизијама. И, да се не спасе слијепи и слабовидни, додају се и изрази као "брутална агресија", "„мучки убијени", "геноцид", "злочиначки план", "удружени злочиначки подухват" и чега се већ сјете, било у рјечницима или не, одговарало слици или не, важно је да је што болније и крвавије, да се што више обездуше они који гледају. У сарајевском ТВ дискурсу, рецимо, ријеч "геноцид" често послужи и као везник, толико су се на Федералној ТВ саживјели с њом.

Тужна прича о седам кучића

На смрт се никад нисам навикао, ни на псећу, ни на људску. Некад морам убити кучиће, пуно старије од оних које је несрећна дјевојчица весело побацала у ријеку. Узмем инјекцију и убризгам им помало, зацвиле и убрзо заувијек заспу. Стегне ми се грло, ни око ми суво не остане. Нису то пси који би преживјели на улици, радни су пси навикли да зараде хљеб чувањем, трагањем, сакупљањем стоке... Aко то не могу, отимају, постану опасни. A не дам их сваком, зато их не могу ни продавати. Неко од њих може направити савршене машине за убијање. Неко би их могао држати везане или чак у стану, као Јосип Пејаковић што држи своје пастирске псе. Не могу их убити док још не гледају, увијек постоји шанса да ће их неко добар, са псећом душом, узети и вољети их, као Мирсада свог Салватореа у Сарајеву или Миран свог Aрчија у Бакамлуку, у Мостару. Убијем их поодрасле, свјесне да ће умријети. Често помислим да би лакше и брже умрли у ријеци, за минут - два... Затворили би природни круг, вратили се води и земљи, не би завршили закопани у башчи. И баш се питам, хоће ли лицемјер са ТВ-а, љубитељ животиња, дати 5.000 нечега за информацију о мени? Хоће ли ме у затвор, код психолога? Хоћу ли на робију? И, за Бога милога, хоће ли у овој Земљи Недођији икада у затвор новинар који уређује дневник и лупа ме пет пута дневно равно у главу људским костима и хоће ли онај који води дјецу да гледају снимке убијања, икада завршити иза решетака зато што уче дјецу окрутности?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.