Страшно, страшно!

Босна је проглашена најстрашнијом земљом на свијету послије Мјанмара. Намјерно не кажем "Босна и Херцеговина", него "Босна". Зашто? Па, зато што ми се може и што мислим наводити разлоге због којих је ова несрећна земља проглашена страшном. Како год, ово је моја колумна. Коме се не свиђа, нека напише своју и, по старој страшној босанској навици, нека ме зове "четником", "усташом", "фашистом" и чиме већ располажу у том босанском арсеналу резервисаном за оне који друкчије мисле и говоре. Јер, непоштено је што смо тек други, што је тај Мјанмар понио наслов најстрашније земље. Каква је то тамо страхота од земље? Шта тамо има страшно? Зар су те Мјанмарије страшније од Босанки? Који је то Мјанмарко страшнији од Марка Вешовића или Градимира Гојера, од Ејупа Ганића или Златка Лагумџије? Рећи ћете да Марко и Ејуп и нису Босанци, али то их у контексту ове колумне и страшноће Босне, нимало не оправдава или уљепшава. Ни Валтер Перић није био Босанац већ Србијанац, али ни то причу о страшној Босни не чини мање страшном. Јер, страшно је то, та Босна, да простиш, гола, боса и посна, страшна, престрашна.

Анђине страхоте

Анђелина Џоли, страшно лоша режисерка, снимила је страшно лош филм од пара страшно спонзорушки оријентисане Босанке, Санеле Џенкинс. Тачније, од пара које је страшним разводом узела страшно наивном и страшно богатом мужу Американцу. Могао је чемеран таквих купити бар стотињак хиљада за паре које му је страшна Босанка својим јединим капиталом донесеним из Босне (не бих споменуо којим, брезобразно је) узела. Боље је то уновчила него Роналдо обје ноге. Страшно лош филм је покупио страшно лоше критике и страшно лоше прошао у кинима. У страшној земљи Босни, филм је страшно лијепо дочекан, и у најстрашнијем од свих босанских градова, у Сарајеву, ту и страшно дегутантно нахваљен. Због тог страшно лошег филма, Сарајлије су осјетиле страшну потребу да захвале Анђелини на страхоти коју је направила, страхоти која је скоро сигурно помогла земљи Босни да се у степену страшности попне на друго мјесто, одмах послије тог, ето, страшнијег Мјанмара, враг да га носи страшног! Чуј "Мјанмар". Б. О. Срамота за оцјењивачки жири. Ха, Мјанмар. Да имам мачка, тако бих га назвао. Прије него што би га моји пси стигли и послали у мачји рај, наравно. А то би било превише страшно, престрашно за Херцеговину. Како год, страшно лоша режисерка је због страшно лошег филма, добила страшну награду за одбрану Босне (!?). Одбранила је, чини се, ретроактивно. Рата нема већ 17 година, али у страшној земљи Босни рат никако да престане. Па се опет питам, шта ли је тек тако страшно у том јадном Мјанмару? Је ли им валута за плаћање мумификована људска глава? Враћају ли кусур у очима ланади из сликовница? Не вјерујем да је ико у Мјанмару био у стању снимити онако лош филм са страшно пуно силовања мозгова публике и тако страшно мало глуме. Ево, свечано се заклињем да ћу признати предност том Мјанмару ако њима неко сними гори филм од оног Анђелининог, "У земљи крви и меда". Тита ми и седам самураја СКОЈ-а, хоћу.

Босанско прољеће

Босна је, ето, земља коју су обликовали ратови. Што јест - јест. У тој Босни земље никад нису настајале вољом људи који живе у њој. Први пут је створила руска сила, други пут је успјела преваром и прегласавањем постати страшна држава коју странци страшним напорима и гомилом пара и страшним арсеналом политичких притисака одржавају на животу. Симбол прољећа у Босни нису птице, пчелице, лептирићи, цвијеће и дрвеће, већ страшни лик обучен у војничке цокуле и пантоле од војне униформе, са плавом радничком блузом на себи и страшним босанским реквизитом у широким длановима. Ако нисте погодили, ради се о првом босанском вјеснику прољећа, о Босанцу с лопатом. Обично се ставља у страшни контекст бучне и примитивне машине за мијешање грађевинских везивних и конструктивних материјала, малтера и бетона. Полуратни Босанац са лопатом, за мјешалицом, та страшна ратна слика полууниформисаног човјека и бучне машине, замјена је за цвркут шареног птичјег свијета из неких мање страшних свјетских одредишта попут Сијера Леонеа, Конга, Еритреје, Заира, азијске Турске и Курдистана, Буркине Дел Фасо, Либије, Авганистана, Ирака, Сјеверне Кореје и осталих свјетских и много мање страшних  питомина.

Смрт папкара

Босанци, поред тога што у прољеће обичавају мијешати малтер и носити војничке пантоле, воле животиње набијати на колац и окретати их изнад ватре док не "омече" и поприме тамну боју. Тада их, о ужаса, поједу! При том не подижу дијелове животиња до уста, погрбе се и глоцају кости и са кости, и то однекуд са висине прса. Када уђете у одаје у којима се упражњава тај погански ритуал и колективно ждрање, запахне вас јак мирис лоја ситних папкара који у таквим храмовима меса страдавају масовно, као у каквом антипапкарском рату. При том и путника намјерника, странца, тјерају да једу те животиње и заливају то течношћу са високим процентом алкохола коју још зову и "ракија", "лоза", "брља"... Метаморфоза која од човјека Босанца, мјешача малтера и ждерача папкара, настаје испијањем тог напитка, слободно се може назвати страшном. У Босни би неко попут Анђелине Џоли могао написати сценарио за филм попут оног за "Др Џекил и Мр Хајд". Полупитомо створење у војничким пантолама се послије испијања те ракије претвара у мрачно биће са оружјем у Босни званим "чакија", чак опјеваним у једној босанској пјесми, понаша се попут звијери која не зна замијешати малтер. Постане насилно према породици, комшијама и околини. Уколико се приликом испијања тог напитка нађе у групи, воли малтретирати расне и националне мањине и повратничку популацију. Страшно. Употреба чакије је у посљедње вријеме мало утихла пред савременијим оружјима као што су пушке и пиштољи, али се тај дио босанског фолклора мора споменути, да се традиција не заборави и не опрости.

Гдје је тај, да простиш, Мјанмар?

Претпостављам да у том Мјанмару не постоје три народа од којих је један ратовао против остала два, онда сви са свима, па је један чак ратовао против дијела свог народа. Па, како је онда тај Мјанмар страшнији од Босне? Је ли, молићу лијепо, у том Мјанмару, змијом се опасао, један цијели народ добио име 1993. године, и то у хотелу, уз чашицу? Ако није, молићу цијењене оцјењиваче да још једном размисле о томе која је земља страшнија по страшности, боса и гладна и жедна и пркосна и поносна Босна или тај никадчуо Мјанмар!? Јесу ли у том Мјанмару новинари плаћали снајперисте да гађају дјецу, па да онда то могу снимити? Јесу ли ту плаћали да истјерују дјецу на отворено, да би их снајперисти могли гађати и новинари снимати и купити паре за то? Надам се да нису, то је и за Босну престрашно. Је ли у Мјанмар дошао Педи Ешдаун, мајор у пензији, да учи људе демократији и цивилном друштву? Није. Па опет Мјанмар страшнији од Босне. Гдје је ту правда, молићу лијепо? Јесу ли у Мјанмару стално људске кости на телевизији? Је ли у Мјанмару постоји неки Жељко Комшић да се бечи у камеру, маше рукама и укопава се ногама, је ли у њему има један као Ејуп Ганић који каже да његов народ није убијао друге, па их више погинуло у колима? Хм, ако је у том Мјанмару пола овога, нека буде, ето, тај Мјанмар страшнији од Босне.

Нотне страхоте

Је ли мјанмарска музика страшнија од босанске? Не може бити. У севдалинкама се стално неко с душом растаје, некога вежу коњима за репове, сијеку главе, окивају синџирима и нокте почупавају. Чупање срца из њедара је ту јако честа стилска фигура. Ту се умире болно и полако, са душом на врх језика, са копљем у стомаку или главом на пању. Ту пиште удовице и сирочад. Ту се и двије воде "посваде" и ратују до краја пјесме. Псовке су страшне, сигурно страшније од тих млаких мјанмарских. Не смијем их споменути због аутоцензуре, па и нећу. Је ли у Мјанмару више од пола незапослених? И да јесте, шта хоће, па у Азији су а не усред Европе, нормално ми некако да буду сиромашни и незапослени. Има ли тај Мјанмар Горњу Маочу и вехабијске комуне? Нема, наравно. Пуца ли ико у том Мјанмару читаво полувријеме утакмице, усред највећег града, по америчкој амбасади, као онај наш Мевлид недавно? Ако уопште и имају америчку амбасаду и Мевлида.

Босанска челичења

Ја свој херцеговачки мозак често користим за детекцију и разумијевање проблема. Али, мислим да би се и ова ласкава титула друге најстрашније земље на свијету, могла некако и искористити. И то, наравно, у туристичке сврхе. Рецимо, направити сафари као у Кенији. И пазити да какав ђутутум (добар турцизам, јелде?) не сломи кук као шпански краљ неки дан, пошто је отворио трг у Мостару па отишао да убија живину у Африци. Приближити се, рецимо, већем броју Босанаца, из безбједности блиндираног џипа, и показати им три прста. Онда пустити да млате лопатама по колима, да се туристи добро препадну. Не чинити то ако је Босанац сам или ако их је мало, и Босанци ће се тада насмијешити и подигнути три прста. Или туристима обући дрес "Звезде" или "Партизана", или "Гласинца", па у коцки од непробојног стакла, провести их Сарајевом док се патриоти Босне заскачу да их, у наступу праведног гњева, убију. Обући дрес Вележа и прошетати их Западним Мостаром, у дресу Зрињског, Источним. Провести их са заставом БиХ, популарном "изљевачом", кроз Вишеград, рецимо. Да преноће у кућама српских повратника у Бугојну. Да виде људи шта је страх. Послије тога би могли комотно стати пред лава тешког 300 кила и шутнути га у безобразни нос, да види како је туриста дошао из друге најстрашније земље на свијету, да је преживио ту, да простиш, и голу и босу, и гладну и посну, и пркосну и росну, страшну Босну.

Љубав за љубав, страх за паре

Пошто ништа у Босни није џаба, пошто се ту и смрт и бол, и јад и страх, морају наплатити, направили би и цјеновник услуга. Напад групе Босанаца лопатама - 250 евра. Пролаз у блиндираној коцки или џипу уз преживљавање мржње према другом и другачијем - 150, уз породични попуст и популарну цијену од 50 евра за млађе од 16 година. Ноћење у кући српских повратника, 100 евра. Цјелодневно гледање Федералне телевизије, уз симултани превод, 220 евра по групи. Пролаз Башчаршијом са заставом РС, уз јако обезбјеђење и пратњу 80 заштитара, само за америчке богатуне, 100.000 долара. Да не рачунамо колико би зарадили продавачи осигурања, произвођачи лопата, дресова, баклаве, халве, чакија и осталих реквизита. А онда, што је најљепше, захвални туристи би подијелили своја искуства са остатком свјетске туристичке заједнице и тако би Босна постала најстрашнија земља на свијету. Па да тај Мјанмар цркне од муке и пусте љубоморе.

+++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.