Страдање уткано у српски идентитет

Многовјековна историја постојања нашега народа свједочи нам да смо као народ увијек били приморани да се кроз силне и надљудске напоре непрестано боримо за очување своје националне самобитности и постојање. Принцип борбе за опстанак постао је карактерна особина која је увијек водила наш народ кроз тешка и турбулентна времена. Нема никакве сумње да се српски национални идентитет пред највећим изазовом свога опстанка нашао за вријеме титоистичко-комунистичког режима који је у једном одређеном тренутку пријетио да потпуно уништи нашу националну самобитност. Данас са пуним правом можемо говорити о томе да је комунизам био највећа трагедија у цјелокупној историји српскога народа, који је својим идеолошким дјеловањем чинио све да српски народ са својим изузетно богатим културно-религиозним и историјским насљеђем буде потпуно избрисан са лица земље. Систематски уништавајући искључиво српски национални идентитет и Српску православну цркву, комунизам је на такав начин оправдавао и рехабилитовао фашизам и усташтво, покушавајући да сву њихову одговорност пребаци на српски народ.

Сву трагичност овог болесног режима, која је у једном тренутку српски национални идентитет ставила на сам руб постојања, открива чињеница да смо зарад титоистичке идеологије више од педесет година били спремни да затварамо очи пред хиљадама невиних жртава свога сопственог народа. Довољно се сјетити само стратишта у околини Бањалуке: Градине, Бијелог потока и Дракулића, гдје је само у једном дану убијено 550 српске дјеце, да бисмо увидјели сву идеолошку поквареност комунизма, који је бришући српски идентитет брисао и све што је свето српском народу, па чак и жртве невине дјеце. А народ који не поштује своју прошлост нема право ни на свијетлу и успјешну будућност. Због тога је питање очувања свога идентитета одувијек било кључно питање опстанка и залог будућности нашега народа у цјелини.

Српски национално-културни идентитет опредјељује филозофију живота нашег народа, чувајући национално достојанство, национални инстинкт, духовну снагу народа и цјеловитост отаџбине. Српска национална самобитност и самосазнање припадности тој великој културно-историјској вриједности, основа и залог је нашег духовног јединства и очувања свога суверенитета. Из српског националног идентитета проистиче не само припадност српскоме језику, култури, историји, традицији, него и вјековно свједочанство да је наш народ у своме националном етносу увијек био на страни правде, истине, високоморалних вриједности које су у многим историјским тренуцима очуване цијеном суровога страдања.

Управо због тога наш национални идентитет увијек је био агресивно нападан и подвргаван систематском уништавању. У идентитет нашег националног бића уткано је страдање, а наше страдање је трн у оку онима који су вршили злочине над нама и данас га чине. Због тога жеља да сачувамо своју оригиналност као нација добија много већу тежину када схватимо да кроз очување свога идентитета чувамо вјековну истину и својим идентитетом указујемо на неправде и злочине које су неки учинили према нама.

Из свега тога, постаје апсолутно разумљиво да се српски национални идентитет и данас налази пред великим притисцима глобалистичких процеса и да је за многе и даље неприхватљив, јер буди савјест код оних који су своју културу, свој стваралачки потенцијал, своју интелектуалну мисао спалили у два свјетска рата, оставивши иза себе више од 100 милиона убијених људи.

Наша национална идеја, наше страдање и наше праштање, суштина је наше нације. То је оно чиме се ми поносимо и око чега треба непрестано да се обједињујемо. Српски национални идентитет умногоме је обликован истинама православне вјере, која је уткана у саму суштину нашег националног бића и која је једном заувијек опредијелила наш менталитет. То сазнање припадности нацији која је дала изузетно велики допринос развоју свјетског хуманистичког духа рађа благородна патриотска осјећања љубави и уважавања према успјесима и достигнућима својих предака и отаџбине у цјелини, а са друге стране нас обавезује на даљу борбу за очување српског националног идентитета у овим тешким и изазовним временима.

(Аутор текста је старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци и предсједник Императорског православног палестинског друштва које је један од твораца идеје о изградњи српско-руског храма и културног центра у Бањалуци)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.