Што каже продекан мисли и декан
"Пејановић је поручио да су Мујкићеви одговори, у ствари, и његов и став факултета." То је речено у интервјуу са Aсимом Мујкићем, продеканом Факултета политичких наука (ФПН) у Сарајеву, објављеном у "Гласу Српске" 22. 2. 2011. Професор Мирко Пејановић је декан тог факултета.
Интервју је уприличен поводом изјаве професора Смаила Чекића о српском народу као фашистичком и геноцидном. Нећу се овим поводом бавити том скандалозном изјавом. Пуно је Сарајево политичких филозофа, социолога, јавних личности, чланова ПЕН центра БиХ, независних интелектуалаца окупљених око Круга 99, правника, политичара социјалдемократске и либералне оријентације, увијек спремних да кажу своје коментаре о свему што долази из РС. Ево им згодне прилике да јавно изнесу своје мишљење о сотонизирању српског народа. Надам се да ће "имати концентрације" да прозборе коју о томе, за разлику од једног врцкавог сарајевског новинара који зна све о свему: од глуме Микија Руркеа, политичке ситуације у земљи, животописа друга Нијаза Дураковића, па до пјевачких способности Мирослава Илића. Њему се, ето, неки дан није дало да каже коју мудру о говору мржње са ФТВ-а за РТРС!
Дакле, оно што Мујкић "лично мисли" став је Факултета, али и декана. Зар се тако "принципијелно" одговара на најделикатнија политичка питања на једној високошколској институцији која је политику ставила у свој назив? Зар један декан, уједно политички активист социјалдемократске оријентације, па чак и представник пониженог народа, нема шта рећи овим поводом? Није ово моје пребројавање крвних зрнаца Пејановићу, него прости закључак на основу његове не тако давне улоге "српског члана Предсједништва БиХ". Зар један сарајевски интелектуалац одбија јавно изнијети став у име институције на чијем је челу, а која, нажалост, одавно пружа легитимитет оваквим јавним иступима? Смије ли себи дозволити тај луксуз? Или је то чувени, добро познати став сарајевских послушних Срба који украшавају мултикултурно Сарајево?
Да ли на ФПН-у вриједи став "сви за једнога један за све", јер шта год на невиђено каже продекан Мујкић уједно представља и став осталих професора, укључујући и Чекића који тамо предаје и оцјењује студенте? A можемо онда закључивати и обратним редом: ако Пејановић на невиђено потписује изјаве свог првог сарадника Мујкића, онда оно што је рекао Чекић уједно представља став Факултета и декана!
Важно је анализирати Мујкићеву аргументацију. Најприје дио у којем тврди: "Што се мене лично тиче не постоје геноцидни народи, али постоје геноцидне политике, не постоји колективна кривица, али сви сносимо колективну одговорност за оно што се чинило или се чини у наше име." Тврдња о колективној одговорности коју спомиње Мујкић је вјероватно преузета, као што је то недавно учинио и загребачки филозоф Жарко Пуховски на Радију Слободна Европа, од њемачког филозофа Карла Јасперса. Међутим, Јасперс у својој књизи "Појам кривње", у којој разматра моралне дугове њемачког народа након Другог свјетског рата, изричито тврди: "Разликовање појмова кривње мора нас сачувати површности наклапања о кривњи, у којем се све без ступњевања навлачи на једну разину, како би се судило у грубом захвату, на начин лошег суца". A чини се да се баш тако, олако, у Сарајеву изговарају судови о кривици и одговорности читавих народа. Aко ћемо дословно схватити Мујкићеву тврдњу да постоје геноцидне политике и да "сви сносимо одговорност што други чине у наше име", онда се поставља питање да ли и Мујкић сноси пуну одговорност што Чекић чини у његово име и зашто то није јавно рекао? Да ли се Мујкић икада јавно извинио, реагирао, изразио жаљење и због злочина који "су други учинили у његово име"? Можемо отићи и корак даље. Како је могуће позвати у помоћ тезу о колективној одговорности у тренутку када је један народ проглашен геноцидним? Какве везе има колективна одговорност (барем у дневнополитичком смислу) са проглашавањем народа фашисоидним и геноцидним? Кога и зашто треба да завара ово разводњавање теме? Можда је Чекићеву изјаву требало ублажити и оправдати? О кривици и с њоме повезаној одговорности можемо говорити на разне начине. Неће бити да је једини начин да се сачува образ Чекићу говорити о "метафизичкој кривици", о колективној одговорности у стилу Јасперса? Према суду великог њемачког филозофа, крајња инстанца за метафизичку кривњу и одговорност, јесте "само Бог". Е једино ако Мујкић види себе или Чекића у овој божанској улози пред читавим српским народом, онда има смисла позивати у помоћ колективну одговорност!
Продекан надаље тврди да никако није коректан "ултимативни захтјев" "Гласа Српске" да ће, уколико се не одговори на њихов допис са питањима, сматрати да ФПН стоји иза изречених ставова свога наставника. И те како има мјеста за "ултиматум", јер тишина академске заједнице и челних људи ФПН-а значи управо то: подржавање наведених ставова. Слиједимо ли Мујкићеву аргументацију о ланцима одговорности, онда засигурно имамо и јако упориште да вјерујемо у то. Није пропустио Мујкић навести да се у БиХ суочавамо са "континуираним негирањима злочина и геноцида те склоности величања својих и негирања жртава других..." Па додаје: "свако мало се појављују најблаже речено дискутабилне тезе". Шта рећи на овакво цинично релативизирање поводом крајње конкретног случаја? Aко постоје и друге дискутабилне тезе, онда је и ова посљедња само једна у низу и не треба никога да чуди?
Колико заиста бошњачки програђански интелектуалци вјерују да ће оваквим ставовима премостити огромне јазове који зјапе међу народима ове земље? Нажалост, у случају Чекићевих изјава да су Срби "геноцидни фашисти", позивати се на колективну одговорност, релативизирати или ћутати, значи пристајати уз тезе које је само наглас изговорио овај сарајевски професор.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
