Штета по глави становника

Веселин Гатало

Много је примјера у којима је штета нанесена народу неупоредиво мање санкционисана него штета нанесена појединцу. Пуно је примјера људи који су толике штеточине да се то описати не може, али осуде нема, чак ни моралне осуде или осуде јавности.

 Пуно је горе кад те, чини ми се, ухвате како копаш нос, него кад унесрећиш народ. Слијед несрећних догађања и несрећних појединаца некад сведу народ на људе сличних навика и исте вјере обезглављене толико да им свијет поставља предсједника, премијера и остале званичнике. Онда они буди намјесници странаца, као у Хрватској и Србији. Као у оној причи коју сам давно причао, у којој се отац црног глумца, портир у хотелу, пожалио бијелом газди да су му пантоле униформе прекратке. Да му дадне друге или те исте продужи, јербо је смијешан у њима. Газда му онда рекао “Па, чуј, дечко, мен је лакше наћи краћег црнца...”. Тако овдје код нас стоје ствари. Свијет је стално у потрази за “кооперативним” и “европским” лидерима, који ће “слушати”, то јест бити, како велим, кооперативни. Лакше је, наиме, и пуно исплативије, устоличити неког кооперативног, податног и послушног, него покушати сарађивати са легално и демократски изабраним представницима народа и ентитета. Није лако са неким ко не слуша. Ја, ето, неки дан удијелио посљедњег пса. Није баш да сам удијелио, нису моји пси филмска награда какве удјељују босанској кинематографији. Углавном, не знам шта ми би па је остао код мене док није напунио два мјесеца. Обично их подијелим са којих 40-50 дана. Елем, мали је био тако брз а башта тако велика и зарасла, да га данима нисам успијевао ухватити. А нашао му финог газду са кућом и двориштем. Трчи он, ја за њим. Бјежи као да сам какав Азијат што га хоће појести. Знао је некако шта хоћу. Да га одвојим од башће и матере, да га дам њему непознатом човјеку на даље управљање. Џаба сам ја њему говорио да ће му тамо бити боље. Јок, није се дао и бог. На крају га јесам ухватио и дао га Тихи и његовом дјетету, али хоћу да кажем да су и људи и животиње све својеглавији што вријеме више одмиће. Кад народ мало ојача, можеш му соли на реп ставити. Слушаће ако им је нација стара којих пар десетина година, али ако се ради о стотинама година, боље их је пустити да сами расту него им силом у уста трпати мултивитамине, сирупе и кашице.

 

Инцкова демографска акција

 

Занимљиво је да не постоје стране невладине организације које би се позабавиле превлашћу морталитета над наталитетом међу Босанцима, Херцеговцима и осталима у БиХ. Људи рапидно нестају са лица земље. Уписује се за трећину, четвртину, или чак упола мање ђака у школе. Зашто? Па, нема адекватног потицања наталитета. Не води се брига о трудницама. У Сарајеву је стање нешто боље, тамо се о наталитетној политици води рачуна. Породиље и мајке имају све прописане бенефите и буџете. Тамо се дјеца рађају на буџету. У читавом Сарајеву са којих 160.000 Срба прије рата, сад се не може нахватати ни 50 српске дјеце за православни вјеронаук. Остали, они који су преживјели малтретирања, гранате, логоре, Цацу, Ћелу, Јуку, Алију, Хариса и остале српске невоље, они који нису побјегли главом без обзира од те мултикултуре и толеранције, тако су, чини се, малобројни, да их цијели град зна, лично и персонално. Похађају муслимански, мултикултурни и толерантни, умјесто овог православног, назадног и антипротивног вјеронаука, ваљда. Испада да је у Сарајеву теже ухватити српско дијете него поодрасло штене у зараслој башти од којих 1.500-2.000 квадрата. Како год, о наталитету се води рачуна и има потребе колико и за повратком Срба. Брига Инцка, високог представника, што одумиремо полако. И ако одумремо, ништа страшно, може бити високи представник у Африци, тамо гдје немају кабловску и множе се несметани OHR-ом и глобализацијом.

 

Крвна слика Херцеговине

 

Ех, да, било је покушаја да се поправи крвна слика, рецимо, Херцеговине. Постојао је “Свети Вукашин”. Фонд “Свети Вукашин”. Знате, онај који је постао познат по писањима и олајавањима Небојше Вукановића и Слободана Васковића, познатих српских штеточина. Небојша се у једној колумни помирио са свима и рекао да он ништа није крив. Ко хоће нека му вјерује, баш као што може, што се мене тиче, вјеровати како је Блажо заиста убио медвједа и како муж од оне мртве мечке краде Блажи овце. На крају ће се помирити и медо ће Блажи у знак извињења даровати теглу лијепог и љековитог шумског меда. А овај ће то подијелити са братом лажовом, Вуканом. Углавном, што се тиче фонда “Свети Вукашин”, њега је основала Српска православна црква. Помагала је породице са троје и више дјеце, новчано, како је и најпотребније. Било је, ето, за годину дана, преко осамдесет корисника. Дакле, није то држави пало на памет, ни OHR-у, ни тустом и ухрањеном невладином сектору. Већ на оснивању Фонда, нашао се мали Небојша, који нема проблема са издржавањем дјеце (нема ни дјецу ни жену) да каже како је фонд успостављен да би се Владика захумско-херцеговачки и приморски обогатио. Народ као народ, неко вјеровао веселном Небојши, неко није. Углавном, показало се како фонд функционише, како људи имају мање бриге и више новца, они који имају пуно дјеце.

 

Снијег додатно затворио одавно затворену школу

 

Обавеза општина у Епархији је била, што се тиче Фонда, да уплате 0,03% прихода за Фонд, да може функционисати и поправити демографску слику, првенствено напола опустјеле Херцеговине. Значи, три десетхиљадита дијела. 0,3 хиљадита. Значи, ако вам је плата (а дао Бог да јесте) којих 1.000 марака, онда требате дати 30 фенинга за поправак наталитета. За дјецу која ће једног дана зарађивати пензију за нас и вас од данас. Невјероватно мала сума за невјероватно узвишен циљ. Негативна кампања Небојше Вукановића, Слободана Васковића и федералних медија, била је на крају награђена изостанком појединачних донатора и неплаћањем општина. Општине у Херцеговини су уплатиле, ове године, само 20% од тих 0,03%. Начелник општине Источни Мостар, с буџетом од пола милиона, није био у стању измирити обавезе, иако с буџетом од пола милиона и стотињак становника, комотно може издвојити тих неколико стотина марака. Јесте, дао је нешто. Али и рекао нешто о размножавању других преко његових леђа. Махом старији људи, домаћини и пензионери у “општини”, не оптерећују му пуно полумилионски буџет. По старински, људи имају зимнице, осуше месо и напуне тегле, тако сваке зиме. Хех, сјећам се и оног великог снијега који је замео општину Источни Мостар. Новинарка зове начелника и пита: “Ради ли школа?”. Начелник, из заметеног “Источног Мостара”  каже” “Не ради”. Она пита: “Па, знате ли кад ће прорадити?”. Он драматично вели: “Неће до даљег!”. Заборавио јој је рећи да у општини Источни Мостар, ту гдје живи тих 100 људи са администрацијом (њим и компанијом) на буџету од пола милиона, школа не ради већ 20 година, од почетка рата. Нема ко у њу ићи. Зашто? Па, погађате, због пада наталитета... Занимљиво је и да Требиње, ово од Славка Вучуревића, није уплатило ништа. Зеро. Нула. Јер, знате, и нема потреба. Вучуревић се добро збринуо, Вукановић нема потребе за више дјеце, чак ни за једним дјететом. Тих неколико десетина хиљада које је требао дати за треће дијете тих неколико десетина фамилија, Вучуревић ће радије потрошити на своје ручкове него на туђу дјецу.

 

Прича о 0,03%

 

Преосвештени Владика Григорије, иницијатор оснивања Фонда, обавезао се да ће пронаћи пола средстава за Фонд. Половину су требале да дају општине. Тих 30 фенинга на 1.000 марака буџета. Од његових пријатеља који би донирали, поштујући његов ауторитет и уважавајући потребе Херцеговине и људи у њој. Небојша је направио прилог, типичан за њега, штеточински и заплотњачки. И додао оно антологијско, мекетаво “Вријеме ће показати”. Упркос томе, Фонд је функционисао. А и Небојша је наставио. Славко Вучуревић, градоначелник, онај који је Вукановића побиједио на изборима, понашао се исто. И горе. Тога нема у саопштењу Епархије, тамо су људи пристојни па не пишу зашто је Фонд сведен на десетину корисника, и то у Федерацији, Хрватској и нешто у Калиновику. Зато што је Небојша, с федералном, Васковићевом и Вучуревићевом помоћи, и донаторима огадио и Фонд и идеју. Не може се Црква носити са фићфирић - новинарством и задриглим градоначелницима и начелницима који мисле само на себе и своје некретнине. Небојша је ту, што се мене тиче, најкривљи. Чак и да није то радио, његов одвратни посао не би трпио. Добио би тих пар хиљада марака које троши само на себе, у сваком случају, и да је бацао блато, дрвље и камење на неког другог а не на Фонд и владику. Џаба, кад је прављење штете у питању, не треба ни додатно платити. Штеточини је то у крви и кад није у опису радног мјеста. Додуше, није напао ни некога ко му може штетити. Али, то није ова прича.

 

Евангелистичка сахрана на православном гробљу

 

Неки дан је умро Ратко Пејановић, “генерални секретар”, тако је себе назвао, “Просвјете”. Иза себе је оставио Горана Косанића, једног уцвијељеног српског члана просвјете, предсједника Српског грађанског вијећа, бошњачке организације за подршку бошњачким ратним злочинцима и оптуженима за злочине над Србима. Та “Просвјета” је резервисана за неколико Срба, уцијењених до те мјере да званично неће да имају ништа са осталим Србима и осталим просвјетама, њих 70-ак у читавом свијету. Не примају Србе у ту “Просвјету”, осим ријетких. Вело и ја се учланили, али нам не дају приступа. Та “Просвјета” нема састанке управног одбора, пет година је без предсједника, али то инспекцијама није важно, јер “слушају” и раде шта треба онима који су их основали. У српској “Просвјети”, оној у хијерархији СПКД “Просвјета” у свијету, стотине је Срба, али они су Срби. Има и других, али већином су Срби, признајем. Горан Косанић, првоожалошћени, изјавио је да “Просвјета” није српска, већ мостарска. Аферим. Испада да је “Препород” у Бањалуци бањалучки, а не муслимански. Да је “Напредак” у Бањалуци бањалучки, а не хрватски. Није, не смије и не може бити. Први бих ишао тамо и питао откуд Србима право да кроје муслиманску и хрватску културну капу. Евангелистички пастор је, послије Раткове смрти, усред православног гробља у Бјелушинама, уз дозволу Православне цркве, обавио евангелистички погреб. Ето, нисам знао да је Пејановић био толико толерантан, мултикултуран и толико одсрбљен да је постао евангелиста.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана