Старачки блуз Хрвоја Аугустиновића

Још од времена Људевита Гаја, Аугустиновићи су истакнути домољуби, одани само Богу и Хрватској. У свакој генерацији неко од Аугустиновића би или дао живот или се на други начин жртвовао за домољубље. И мада се знало чинити да је жртва узалудна, Аугустиновићи су вјеровали да се повијест развија у интересу Хрвата и да ће доћи дан, ако и не јако брзо, када ће се остварити сви хрватски снови: да Хрватска буде слободна и независна, да у њој живе (скоро) само Хрвати, да домољубље буде уписано у генетски код сваког Хрвата и Хрватице, да се стварају сретне обитељи, да се рађа много малих Хрвата, да се живи лијепо, добро и сретно. Ниједном Аугустиновићу судбина није дозволила да читав живот проведе у слободној Хрватској. Ако би неког и закачила која годиница независне државности, услиједиле би деценије испаштања. Све до Хрвоја Аугустиновића, рођеног шестог августа (илити коловоза) 1995, баш у вријеме док је цијела домовина прослављала највећу војну побједу у повијести хрватског народа.

ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ

Већ као трогодишњак Хрвоје је био свједок највећег успјеха у дотадашњој повијести хрватског шпорта: брончане медаље популарних "ватрених" на Свјетском ногометном првенству у Француској. У годинама његовог раног школовања, домовина је корацима од седам миља напредовала у еуро-атлантским интеграцијама да би мало више од мјесец дана уочи његовог пунољетства постала пуноправна чланица Еуропске уније. Није имао ни пуних осамнаест, а Хрвоје је дочекао да Република Хрватска буде и у НАТО савезу и у Еуропској унији, да број Срба у Хрватској буде сведен на ниво статистичке грешке, да се остваре снови нараштаја и нараштаја. Пред њим је, рачунао је, бајковито лијеп одрасли живот. С навршене двадесет три доживио је и да онај подвиг "ватерних" из Француске кога се заправо и није сјећао буде надмашен: Хрватска је на Свјетском ногометном првенству у Русији била друга; играла је финале најважнијег спортског такмичења - какав је то тренутак поноса био. А четири године касније, у Катару, освојена је још једна бронца. Лијепо је било бити навијач такве спортске велесиле.

ОДЛИВ МОЗГОВА

Камо, међутим, лијепе среће да је и у неким другим областима људског дјеловања Хрватска била таква велесила као у ногомету, мислио је понекад, у тренуцима меланхолије, Хрвоје. Хрвати су увијек били генијалци, али није било увјета да Нобелове награде освајају уз прелијепу шаховницу као симбол домовине, него су, несрећници, као неки јањичари, освајали те награде другима, Србима или Швајцарцима, свеједно. Неки нови Андрић, неки нови Прелог, неки нови Ружичка, имаће иза себе своју Хрватску, а Хрватска ће се китити с бар десетак Нобелових награда. Ако једна Мађарска има петнаест нобеловаца, имаће их и Хрватска до четрдесетог Хрвојевог рођендана барем пет. Али, авај!, не само да није било нобеловаца, него ни неке пажње вриједне рутинске знанствене продуктивности није било. Хрвоје је покушавао да се тјеши: Из сваке мале земље најбољи одлазе.

Ни Модрић не би постао Модрић да је остао у Динаму. Није то проблем, проблем је кад одлазе и једва натпросјечни, па и просјечни. Хрвоје је слушао приче како више нема добрих анестезиолога, добрих мајстора за клима-уређаје, чак добрих конобара или возача. Сви су одлазили за Њемачку или Ирску. На њихово мјесто су често стизали Срби. Јесмо ли се за то борили уочи мог рођендана, знао је запитати се Хрвоје. Како су године пролазиле, рупу на тржишта рада нису више могли да зачепе Срби, Бошњаци и остали Македонци.

Почели су стизати Филипинци, Арапи, разни Африканци. Све чешће се Хрвоју знало десити да оде у пекару или у маркет гдје нико од особља није знао ни говорити хрватски. Са извјесном дозом носталгије, Хрвоје би помислио како, ето, српски и хрватски нипошто нису исти језик, али да су Срби његов хрватски разумијевали, као уосталом и он њихов српски. Уочи Хрвојевог педесет и шестог рођендана, на шестом попису становништва откад се Хрвоје родио, број становника Хрватске који су се етнички изјаснили као Хрвати и који су хрватски језик навели као матерњи пао је испод педесет одсто. На прагу старости, Хрвоје је резигнирано одмахивао главом. Толико је, ето, трајао сан: једва четрнаест свјетских првенстава у ногомету.

КАРМА

Има подоста година да је покојни Игор Мандић направио ту кармичку једначину: онолико Срба колико су Хрвати протјерали из Хрватске, толико је и Хрвата отишло на Запад у потрази за бољим животом. У међувремену су, међутим, ове друге бројке порасле. Горња причица на први поглед може да дјелује хиперболично, али је заправо базирана на скорашњем исказу једног стручњака. Наиме, демограф, доктор Тадо Јурић разговарао је крајем јула са новинарком загребачке испоставе Н1 Сандром Крижанец. Повод је био најава Домовинског покрета да ће покренути иницијативу за демографском обновом чији би важан дио представљао масовни повратак дијаспоре. Демограф Јурић је ту доста скептичан: "Знаност показује како се у најбољем случају из имиграције враћа 15 посто људи, с тим да се тих 15 посто претежито враћа у мировини. Управо је то разлог зашто Државни завод за статистику сада приказује велики повратак из Њемачке, али ту треба припоменути да се не ради о рецентним исељеницима него о људима који су сад у мировини, а из државе су отишли у шездесетима и тренутно не могу у Њемачкој плаћати стан. Идеја о повратку исељеника је мит".

Јурић је додао устврдивши да ће за само неких четврт вијека у Хрватској "половина становништва бити из остатка свијета, а половина домаћег". На том трагу, изриче и сљедећу дијагнозу: "Интеграција је најважнија, а с њом се јако касни. Ми смо близу десет посто страног становништва, а када се пређе десет посто, знаност показује како се губи свака могућност за успјешну интеграцију". Као и у контексту климатских промјена, тенденције су јасне, али људи као да не желе видјети извјесност будућности.

Наравно, није овдје Хрватска изузетак, процеси су врло слични у највећем дијелу овог кутка Европе, али има извјесне ироније, о још једној годишњици "Олује", примијетити како је Фрањо Туђман са својом камарилом тјерајући лисицу истјерао вука: жудећи за етничком чистоћом и за нестанком становништва које се од већине разликовало у релативно незнатним религијско-културолошким детаљима, широм је отворио врата за долазак правих странаца које од локалног становништва дијели читав понор менталитетских, обичајних и језично-културних разлика.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.