Шта је чије

Али, најавили су они протест баш у вријеме Сарајево филм фестивала, једног од највећих догађаја у БиХ. Не морате бити љубитељ филма и жудјети да шетате црвеним тепихом раме уз раме са свјетским филмским звијездама, домаћим политичарима који желе бити дио гламура и покојим истинским филмским зналцем, да би осјетили нелагоду од такве најаве или, радије, пријетње. Да ли је могуће да се увијек исти сценариј понавља? Кад год нешто вриједи и кад год нешто искаче из учмале колотечине, треба бити мета неке врсте напада.

"Мирин фестивал"

Годинама слушамо како је то "Мирин фестивал". А Миро би био Мирсад Пуриватра, директор и творац овог фестивала. Човјек који је успио довести цијели свијет у Сарајево и барем на неколико дана упалити свјетла тог града. Претворити Сарајево у град умјетности, сјаја и велеградске атмосфере. Довео је он не једном свијет у Сарајево, него то чини годинама, све више и све боље. Па чак и да јесте "Мирин фестивал"  тих дана све очи свијета су окренуте према Сарајеву, али не због нових међунационалних инцидената и сукоба, због новог отимања новца од грађана, због међународног шверца дрогом, него због умјетности. Тих дана Сарајевом шетају и своје новце троше људи којима, да није баш тог "Мириног фестивала", Сарајево не би било ништа друго него један мали град у којем је био страшан рат, град у којем се људи не воле и ништа више. И тих фестивалских дана она чувена сарајевска прича о мултикултури која се огледа преко мирног постројавања катедрале, синагоге и џамије постаје стварност и није више мит. Тих дана заиста у Сарајеву живе и добро се разумију сви они који обилазе ове три митске грађевине.

Није нажалост мултикултура висина ових несрушених нијемих споменика који стоје један поред другога, него да се живи разумију једни поред других. А у граду на Миљацки људи се не разумију. Стоје и они скамењени и нијеми и не причају једни с другима. Не разумију језике и обичаје које су требали наслиједити од оних који су им поклонили те грађевине. Док синагога остаје грађевина повезана са неким Финцијем чија људска права не уважавају они који одлучују о животима, људским правима и статусу мањина, док пресуда Суда за људска права, која захтијева равноправан статус мањина у БиХ, већ дуго чека да буде реализована, за то се вријеме синагога отвара за дијалог са свијетом сливеним у Сарајево. Свијетом који је ту због филма и тог Мире. Ето зато застрашујуће, иако сасвим оправдан разлог имају сарајевски таксисти, звучи пријетња да ће се штрајкати за вријеме фестивала.

Фестивал тих дана мора бити празник цијелог града, јер тих дана сви, ама баш сви, имају корист од њега. Таксисти превозе пуно више путника, дућани продају пуно више производа, рукотворине се купују као успомена на град и земљу у којој странци бораве, ресторани хране странце жељне неке другачије врсте кухиње, градске улице врве младим људима из цијеле земље који раде на фестивалу или онима који су дошли да буду са својим вршњацима и да нешто ново сазнају о филму. Галерије су отворене за погледе знатижељника, а кафићи су до ко зна које доби пуни младости која ужива у чаролији гламура. Преко три стотине дана у години они чекају неки нови, сасвим другачији живот у којем неће главна тема бити језива политичка, економска и социјална ситуација ове земље.

Брига о растрошности

Политичке коалиције се стално смјењују и преправљају, бацају грађанима у очи свој прљав политички веш, троше новце из буџета, баш као да је њихов и никоме не одговарају због тога. Истина понека добро плаћена организација изнесе понеки већ свима познат податак о политичарској растрошности и нераду, али врло обазриво, онако изокола, да никога од тога глава не заболи, а и да се задрже позиције које и њима дају потребан доходак. Баш као и политичарима на које се њихови извјештаји односе. Кажу они да требамо "поштеније политичаре", такве који ће се "домаћински односити према јавном новцу". Али истовремено не знамо ама баш ништа о онима који су најрастрошнији.

Не знам да смо имали прилику читати извјештаје, јаке, гласне, врло усмјерене на одређене адресе о онима који троше. Или ако чак и јесмо били су то одабрани лидери из другог ентитета. Тако ваљда мање боли.

Већ неколико година гледамо министра који сам себе снима и рекламира уз амблем своје политичке партије и његове примарне дјелатности - месне индустрије, а све из министарског буџета. И никоме ништа. Тек једном су извјештачи јавно мало прошаптали о томе. А човјек се насликао и наснимао, а и новаца потрошио, колико цијели филмски фестивал није за све године свог постојања у БиХ. Е каже један од менаџера тима који прати и извјештава о раду политичара, како "законски треба прописати строге санкције за недомаћински и неодговоран однос према јавном добру какав је буџет". Приједлог, је нажалост одличан, јер док нема санкција нема ни позитивних промјена. Али ако већ постоји механизам који би васпитао политичаре да чувају државни као свој кућни новац, питање зашто баш они, извјештачи и њиме сродне организације, нису покренули јавне кампање за увођење овог закона или законске одредбе. Е то би већ могло да боли, јер би то било директно конфронтирање са политичарима од којих глава може и те како да заболи. Толико да можете без главе остати. Ето уз бригу о корупцији и брига о растрошности биле би прави пут за отварање једне сасвим нове врсте политичког живота у БиХ. Међутим, очито је најбоље слиједити примјер политичара те онако уопштено критиковати нерад, растрошност, политичко незнање, неспремност народа на промјене, па фамозни национализам, и тако годинама живјети подједнако комотно као и политичари. Годинама нема закона против корупције, подједнако годинама нема закона против растрошности, али зато има новаца за сво то бацање прашине у очи грађанима.

Жабокречина у којој стојимо заглибљени годинама. Чак и ако мало свјетла са филмског платна у њу допре, одмах ће се наћи неко да брже-боље то спријечи и навуче завјесу. Уосталом, љето је. Идеално вријеме за устајалу воду. Чак су и политичари неактивни - побјегли свак у своју "резервну домовину."  Важно је само да прастари камени споменици говоре о нама како смо велики и изузетни.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.