Српска и(ли) ЕУ

Све речено је на мјесту, али недостаје објашњење због чега је то тако. У одговору на ово питање морамо погледати чињеницама у очи, а да би се оне боље разумјеле подсјетићу на нешто што је истакнуто на скупу под називом “Српски идентитет - критеријуми у епохи глобализма”, одржаном 23. јуна ове године у организацији београдског Одбора “Просвјете”. На том скупу речене су три суштинске ствари. Једну од њих рекао је професор Милимир Мучибабић, казавши “да су Срби једини народ коме глобализам или неолиберална парадигма државе укида све вриједности и ставља их под посебну лупу дуплих стандарда, односно како на путу ка Европи треба да раде”. Једнако важну ствар на истом скупу казао је историчар Милош Ковић, нагласивши да су: “... у 100 година које су за нама Срби заиста својски покушавали да се одрекну свог изворног дела идентитета, да би се некако интегрисали у југословенску политичку заједницу, а сада смо на прагу нових покушаја да се опет с неким уједињујемо, да се опет некоме допадамо и као гуске у магли покушавамо да уђемо у ЕУ чија су врата затворена”. Најзад, важну ствар на том скупу рекао је и лингвиста Милош Ковачевић. Он је исправно запазио да се данашњи сукоб са српским националним интересима води изнутра, проналажењем подобних Срба који би да промијене Србе и да од традиционалних Срба, са њиховим језиком и писмом, направе такозване 'Евросрбе', при чему “... прављење европских Срба значи прављење несрба од Срба”, у ком сукобу, у визури српских противника, “Све српско треба свести на Србију и укинути сам термин српски, јер се тиме одваја Србија од осталих српских дијелова, а српски језик се своди буквално на језик Србије који се тиче само самих Срба”.

Не треба ићи далеко у историју да бисмо се увјерили у истинитост свега претходно реченог. Умјесто тога, довољно је да анализирамо само неколико примјера из времена у ком живимо, јер и они у довољној мјери објашњавају маглу коју иначе у огромним теглама увозимо из ЕУ и све то дебело плаћамо.

Данас ваљда никог добронамјерног више не треба увјеравати да су земље ЕУ (са све САД) 1999. године извршиле агресију на тадашњу СР Југославију, чиме су учиниле злочин против мира као један од најтежих злочина у међународном праву. Потом је од тих истих земаља услиједила окупација и отимање тог дијела територије једне суверене државе. Сада своје злочинство ЕУ и САД желе да покрију кроз тзв. преговарачки процес између Београда и Приштине.

У том правном каламбуру нема чега се не досјете ови из ЕУ. Тако су 2013. године (о)смислили Бриселски споразум, натјеравши Србију (обећањем да је то један од услова њене “европске перспективе”) да га потпише, иако у тачки 14. тог споразума стоји обавеза београдске и приштинске стране да једна другу не блокирају у међусобном напретку на путу према ЕУ. Кад се потпише овако нешто, очигледно је да се ради о правној обавези, која је противна Уставу Републике Србије, јер је у њему Косово и Метохија уставноправно одређено као неодвојиви дио Србије. Но, кад се пред Уставним судом Србије с правом поставило питање уставности Бриселског споразума, у том суду је пронађен довољан (већински) број судија, које су на волшебан начин рекле како нема мјеста оцјени уставности, јер је тај споразум наводно политички акт, иако је очигледно да се ради о правном акту. Уосталом, и Александар Вучић је у обраћању јавности приликом посјете извјестиоца Европског парламента за Србију Дејвида Мекалистера, 24. маја 2018. године у функцији предсједника Србије рекао за Бриселски споразум да је међународноправни споразум.

У суштини, на овом примјеру добијамо потврду свега претходно реченог, то јест да у ЕУ за Србе и Србију не важе вриједности државног интегритета и суверенитета, али се Србија упркос томе жели интегрисати у такву ЕУ, без обзира што ЕУ жели Србију одвојити од Косова и Метохија, чиме би у коначном добила (квази)јуридичко покриће за своју агресију.

Е ка(к)о тамо, преко Дрине, тако и овдје код нас ЕУ у континуитету ради на десупстанцијализацији Републике Српске, што би у коначном требало довести до њеног уставноправног и сваког другог обесмишљавања. Тиме се може објаснити и чињеница да ЕУ никада до сада није рекла (нити ће) да је Република Српска за њу неупитна. Пар примјера које дајем у наставку само су потврда тога.

1. Слово Устава БиХ је више него јасно, а оно је замишљено тако да се сва питања у области финансија и финансијске политике уређују ентитетским прописима, уз једину обавезу ентитета да у омјеру одређеном савезним уставом из својих пореза и других буџетских прихода обезбиједе приходе за буџет БиХ. Упркос таквој јасној уставној норми, ЕУ је инсистирала (са све високим представником Педијем Ешдауном) да се Република Српска развласти од пореза на додату вриједност, у чему је и успјела. Да није дошло до тога, Српска је могла да на својој територији уведе и убире порез на додату вриједност и да уређује сва питања с тим у вези, а овако је на том пољу у значајној мјери обесмишљена њена уставна позиција.

2. Или, ко се још сјећа Ренца Давидија, важне особе у Делегацији Европске комисије у БиХ. Тај лик је, у наведеном својству, својевремено с почетка 20. вијека овдје на сва звона звонио да материја јавних набавки треба бити уређена само једним законом за БиХ, иако према Уставу БиХ та питања спадају у надлежност ентитета. Но, Ренцова је (читај ЕУ) била пресудна, чиме је Српска и на овом пољу развлашћена, па се тако данас кад, на примјер, МУП Српске набавља тоалетни папир (да не говорим о осталом) о томе одлучује у Сарајеву, а не у Бањалуци.

3. (Квази)европским стандардима ЕУ нас је убјеђивала и исходила да Република Српска остане без своје уставне надлежности у области давања државне помоћи. На тај начин Српска је развлашћена од одлучивања у овој све важнијој области друштвених односа, чиме је онемогућена да на том пољу остварује своју економску политику.

4. Недавно смо из ЕУ добили 655 питања у вези са захтјевом БиХ за чланством у ЕУ. Међу њима је и питање које гласи: “Које су законске основе за принцип конститутивности народа и како је тај принцип повезан са принципом једнакости свих грађана без обзира на њихову националну припадност, како је то утврђено у ацљуис-у ЕУ”? Овај примјер сам с разлогом оставио за крај, јер се у њему крије суштина политике ЕУ према Републици Српској. Та суштина се разобличује тек довођењем овог питања у везу са оним што је Европски суд за људска права рекао у три своје одлуке, почев од одлуке у предмету “Сејдић и Финци против БиХ” из 2009, преко одлуке у предмету “Зорнић против БиХ” из 2014. и одлуке у предмету “Пилав против БиХ”.

Суштина тих одлука своди се на противправну аргументацију овог суда, према којој је природа претходног рата у БиХ била таква да је наводно због тога било неопходно пристати на конститутивне народе (што би значило и ентитете), како би се осигурао мир. Међутим, сада, према ставу истог суда, не може постојати било какав разлог за одржавање оваквих уставних одредби, које су истовремено и основа постојања Републике Српске. Када се ово има у виду, може се разумјети и суштина оног додатног питања које је недавно поставила ЕУ путем своје Европске комисије. Јасно је, барем мени, на шта се тиме алудира. У суштини, ЕУ овим хоће на један еуфемичан начин да каже како постојећа уставна структура БиХ не одговара, што би у пракси требало да значи нестанак Републике Српске. Толико о односу ЕУ према нама, о чему треба рећи јавно нашем народу. А на њему је да одлучи да ли ће Српску или ЕУ.

Проф. др Милан Благојевић, професор уставног права из Бањалуке

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.