Срби и нови свјетски поредак

Почетком деведесетих, када је овај униполарни поредак био неприкосновен, САД су се накостријешиле против већ разорене Југославије и Срба, својих некадашњих савезника.

Од тог момента, Балкан је пао у загрљај новог свјетског поретка под окриљем САД. На нашу срећу или несрећу, овом поретку је дошао крај, а епилог тек слиједи. Свијет постаје поново мултиполаран, САД су се придружиле Кини и Русији на међународној сцени и у току је оцртавање граница између завађених свјетских центара моћи.

Крај историје

Само двије године прије распада Совјетског Савеза, 1989. године, амерички политички економиста Френсис Фукујама је објавио своје капитално дјело „Крај историје”. У њему је представио Кантову идеју вјечног мира оличену у неолибералној теорији демократског мира. 

Међународни односи функционишу према одређеним неписаним законима, као што је анархични међународни систем, у којем државе, са циљем опстанка и повећања своје политичке моћи, прате идеју рационалног избора и теже остварењу својих националних циљева. Ово обично резултира неким видом конфликта између суверених држава. 

Теорија демократског мира налаже да државе које су уређене као либералне демократије рјеђе улазе у сукобе једна са другом, како због либералних вриједности које гаје њихови грађани тако и због унутрашњих механизама који омогућују транспарентност приликом доношења политичких одлука, а тиме и лакшу координацију између држава. 

Ако би све државе на свијету биле либералне демократије, онда би по теорији то окончало сигурносне дилеме и међународне конфликте, што би у коначници довело до „краја историје”. Највећи проблем овог система била би досада која би завладала у свијету. 

Вођене овом идејом, САД су као највећа свјетска сила преузеле на себе „моралну одговорност” да експортују либералну демократију у све државе које нису биле дио тог система, како би омогућиле остварење вјечног мира. Тако амерички политичари релативизују ратне злочине које су САД учиниле зарад „демократије”, јер на крају дана циљ оправдава средство. 

Чак и када се ради о убиству пола милиона ирачке дјеце, за коју бивша и сад већ упокојена америчка државна секретарка Медлин Олбрајт каже да се „исплатило”. Одраз либералне хегемоније САД се огледа у сљедећим ријечима Олбрајтове: „Ако морамо да употријебимо силу, то је зато што смо Америка. Ми смо незамјењива нација. Стојимо високо. Видимо даље у будућност.” 

Управо тај амерички „увид у будућност” који је био попраћен неконтролисаном силом је и довео до комплетног урушавања многих земаља, укључујући и бившу Југославију.

Утицај у међународној политици се увијек спроводио преко палице или шаргарепе. За вријеме хладног рата, Југославија је од обје зараћене стране добијала и финансијску и политичку подршку да води свијет „несврстаних”, са циљем избјегавања веће геополитичке кризе. Како је том односу снага дошао крај, у случају Југославије шаргарепе више није било, а палица је одрадила своје. 

Култура бунта  

Свјетски поредак је окарактерисан међународним нормама, оличеним у виду међународних организација. Иако је идеја њиховог постојања племенита, она је само шминка која прикрива гротескност међународне политике у којој важи правило јачег. 

Дакле правда не постоји, а „људска права” се спомињу само ако је то у стратешком интересу. Тако су САД, као либерални хегемон, сила која пише законе и која их спроводи. У народу се то каже „кадија те тужи, кадија ти суди”. 

Међутим, ова селективна дипломатија, гдје се Запад залаже за права муслимана у Ирану, али не и у Палестини, или за независност Косова, али не и Републике Српске одузима легитимитет и „моралну супериорност” некадашњем свјетском хегемону. 

Роберт Мекнамара, амерички секретар за одбрану током Вијетнамског рата, једном је изјавио да би Сједињене Америчке Државе биле осуђене за ратне злочине да су изгубиле рат у Вијетнаму. Дакле, „правда” постоји само за побједничку страну, а Срби нису на тој страни. 

Данашњи лоши политички и економски услови на простору западног Балкана су резултат деструктивног двадесетог вијека, неодрживог бољшевичког система, крими-економије, високог степена корупције и непотизма, али и антагонистичке политике Запада према Србима. 

Наиме, Срби са својим бунтовничким ставом, блиским везама са Русима, склоности ка непоштовању норми и тенденцији да дижу буне су некомпатибилни са америчким свјетским поретком. Због својих карактеристика, Маркс је исто навео Србе као народ који је некомпатибилан са марксистичком револуцијом, јер није „цивилизацијски довољно развијен”. 

Када схватимо да су стари Грци и Римљани називали егалитарна племена, која су одбијала хијерархију и ауторитет другога као „варваре”, онда нас не би требало чудити зашто је тај поглед „цивилизованог Запада” и данас заступљен за људе са Балкана. Историја показује да српски национални идентитет не може да прихвати западни ауторитет, што је неупитно, али остаје нејасно да ли постоји капацитет да га и даље одбија. 

Расцјеп

Суочен са суновратом западног система вриједности, просјечни Србин доживљава унутрашњи расцјеп, тј. биполарни поремећај, јер историјски и културолошки припада Западу, али због своје „цивилизацијске заосталости” није компатибилан са идејом либералне демократије. 

Неусклађеност Србије и БиХ са системом потврђује и „Фридом хаус”, који им је додијелио 43 и 36 бодова од 100 на скали демократичности. Другим ријечима, нису положиле испит да буду виђене као либералне демократије. 

Међутим, као што се данас на Балкану факултети могу завршити са довољно новца или „преко штеле”, тако и САД могу да „прогледају кроз прсте” неким земљама због лошег „скора”, ако су довољно прозападне, што је и био случај са самопроглашеним Косовом и Црном Гором. 

Можда је геополитичка палица дјеловала деведесетих година, када су САД биле једина велика сила, али тренутна спољна политика Запада гура Србију и Републику Српску ка кинеској шаргарепи, која ствара свој засебни економски и политички поредак. Границе се цртају, а Срби су опет на раскрсници. 

Политичке тензије су на врхунцу, нервоза се увукла међу обичан народ, Србија је због негативног природног прираштаја изгубила више од петнаест хиљада становника само у прва четири мјесеца ове године (а ни у Српској није ништа боље), животни услови су се погоршали, а рјешења нема нигдје на видику. Како год да сагледамо, формула за катастрофу. 

На овим просторима се толико гинуло, да су људи заборавили како и зашто да живе, а кад живот нема смисла, да ли је вриједно за нешто и умријети. Иако се Југославија распала, регион је у истом чамцу, а он тренутно тоне. 

Међу народ се увукао скептицизам према Европској унији, али у тренутној спољнополитичкој ситуацији, она се чини као најмање зло, јер би неминовно политички и економски приближила народе на Балкану, а из случаја Мађарске можемо да видимо да би сарадња са Кином и другим земљама и даље била могућа. 

Како се то неће догодити за вријеме тренутне геополитичке кризе, Српској и Србији предстоји да се оријентишу ка унутрашњим реформама, економском јачању, борби против корупције и непотизма, јачању предузетничког духа, али и бољој дипломатији. 

Дипломатија не подразумијева само љетовање у Никарагви, већ и бољи дијалог са свим земљама, обавјештавање истих о политичкој ситуацији и активно трагање за заједничким интересима. Затворена рука не може ништа да прими. 

Ако нема разумијевања за наше проблеме, то може да подразумијева само двије ствари: или не могу или не желе да разумију. Ако се ради о првом случају, јасно је шта се мора радити: економска интеграција, превод домаћих аутора на стране језике, већа заступљеност домаћих стручњака на страним институтима и у медијима, покретање дискусија у ОЕБС-у и другим организацијама и тако без престанка докле год свима у глобалном селу не буде јасно о каквим проблемима се ради. 

Тешко се мијења свијет и нико не гарантује правичан исход, али са добром организацијом и несаломљивом вољом имамо шансу - без тога смо осуђени на пропаст.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.