Споменик непотпуног садржаја

Непуних мјесец дана касније, 25. јула 2023, у концертној дворани Културног центра Бански двор одржана је јавна расправа на којој сам указао на грубу чињеничну грешку у идејном рјешењу које је изабрано на јавном међународном конкурсу и по којем ће спомен-обиљежје бити грађено, у нади да је ту грешку могуће исправити. Међутим, како радови на изградњи спомен-обиљежја неометано теку, може се закључити да изговорене ријечи нису имале довољно јак одјек који би носиоце најодговорнијих градских и републичких функција навео бар на размишљање о томе да ли треба наставити подизање тако замишљеног споменика, односно да ли би требало преиспитати раније донесене одлуке. На јавној расправи нисам поставио питање због чега је бањалучка градска управа преузела на себе тако велики подвиг да баш она гради централно спомен-обиљежје погинулим борцима Одбрамбено-отаџбинског рата па макар га називајући и “градским”, кад би било логичније да се тиме баве највише републичке институције и уз једнодушну подршку свих организација проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата, која је очигледно изостала. Нисам се бавио ни мјестом које је одређено за изградњу најважнијег спомен-обиљежја у Републици Српској. Говорио сам искључиво о историјском садржају идејног рјешења, јер као универзитетски професор на предмету историја Републике Српске, у оквиру којег предајем и историју Војске Републике Српске, имам академску и моралну обавезу да укажем на веома озбиљан пропуст, због којег бисмо као народ и Република имали више разлога да се стидимо него да се поносимо таквим спомен-обиљежјем. 

Стубови

Наиме, у идејном рјешењу по којем се гради спомен-обиљежје пише: “Споменичка композиција од 62 стуба симболизује 62 бригаде Војске Републике Српске (све борце). Сваки стуб представља једну бригаду.” Наведено је да ће сваки стуб садржавати историјат бригаде којој је посвећен. Међутим, Војска Републике Српске, по подацима добијеним од Трећег пјешадијског Република Српска пука при Оружаним снагама Босне и Херцеговине, који наставља традиције ВРС, имала је 210 ратних јединица, од чега око 100 бригада, док преосталих око 110 јединица чине батаљони, пукови, одреди итд. који су дјеловали самостално, изван тих бригада. Према томе, 62 бригаде представљају тек око 30% свих ратних јединица ВРС, што значи да спомен-обиљежје са 62 стуба неће бити посвећено свим ратним јединицама, а тиме ни свим палим ратницима. Уз то, у идејном рјешењу спомен-обиљежја није наведено ни то које 62 бригаде ће добити своју симболику у виду стубова и шта је био критеријум да баш те 62 бригаде добију предност у односу на све остале ратне јединице. Треба имати у виду да су за чак 130 ратних јединица ВРС израђене заставе, које се налазе у спомен-соби ВРС у касарни “Козара” у Бањалуци.

Дакле, 62 стуба, која би требало да чине спомен-обиљежје, не одражавају историјску чињеницу да је ВРС имала знатно више и бригада и осталих ратних јединица, тако да ти стубови не представљају стварну и одговарајућу симболику, осим што указују на недовољно познавање историје Одбрамбено-отаџбинског рата како аутора идејног рјешења тако и чланова жирија који је баш то идејно рјешење одабрао као најбоље. Ако се аутор идејног рјешења није информисао о основним чињеницама из  историје ВРС, такав пропуст није смио себи да дозволи седмочлани жири на челу са градоначелником Бањалуке, који није нашао за сходно да провјери тачан број ратних јединица ВРС, што је веома једноставно учинити у бази података Трећег пјешадијског Република Српска пука. Нажалост, у жирију није било ниједног компетентног историчара, ни са Катедре за историју Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци, нити из Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. 

Уколико би овако замишљено спомен-обиљежје заиста било изграђено оно не би било спомен-обиљежје свим ратним јединицама и свим погинулим борцима Одбрамбено-отаџбинског рата, већ само ограниченом броју од 62 бригаде и њиховим палим борцима. Желим скренути пажњу да су неке ратне јединице, које нису имале ранг бригаде, дале огроман допринос стварању и одбрани Републике Српске, попут 65. заштитног моторизованог пука Главног штаба ВРС, одликованог Орденом Немањића. При сваком корпусу ВРС постојали су извиђачко-диверзантски одреди, који су дјеловали као самосталне јединице и који су добијали веома захтјевне борбене задатке, извршавајући их често са озбиљним губицима. Њихов значај у стварању и одбрани Републике Српске, као и других ратних јединица није ништа мањи од оног који су имале поједине бригаде. Међутим, по идејном рјешењу спомен-обиљежја, ове јединице, као и многе друге са, нажалост, претрпљеним великим губицима неће имати своје стубове. Једноставно речено, 62 стуба никако не могу да представљају све ратне јединице ВРС и све погинуле борце и тај концепт представља потпуни промашај. Осим тога, своје животе у Републику Српску уградили су припадници других јединица које нису биле у саставу Војске Републике Српске, попут припадника Министарства унутрашњих послова Републике Српске, Српске војске Крајине и Министарства унутрашњих послова Републике Српске Крајине и разних добровољачких формација, укључујући и руске добровољачке одреде. И они су заслужили да буду уврштени у централно спомен-обиљежје, али идејним рјешењем то није предвиђено.

Проблем

Да су за Републику Српску гинули борци само 62 ратне јединице и да су све биле бригаде, могли бисмо рећи да идејно рјешење спомен-обиљежја на достојан начин одаје почаст Одбрамбено-отаџбинском рату и борцима палим за стварање и одбрану Републике Српске, посебно због чињенице да има уписан крст у својој основи. Међутим, ратних јединица, као што је већ речено, било је знатно више.

Република Српска има очигледан проблем, јер њено најважније спомен-обиљежје, чија изградња у центру Бањалуке неометано тече, садржи грубу грешку, тј. посвећено је само једном дијелу ратних јединица ВРС (око 30%) па тиме и једном број палих бораца, али не и свим палим борцима, што доводи до трагичне ситуације у којој значајан број и бораца и породица погинулих ратника не би ни препознали нити прихватили споменик као свој. Упорност коју показује градоначелник Бањалуке истрајавајући у томе да овакво спомен-обиљежје буде подигнуто и поред катастрофалног пропуста у његовом садржају, на шта му је већ скренута пажња, може донекле бити разумљива ако се има у виду чињеница да се 2024. одржавају локални избори па се изградња централног спомен-обиљежја, са становишта неког ко се бави политиком и тежи новом мандату, доживљава као “бити или не бити”, односно као догађај на којем се избори добијају или губе. Међутим, забрињава равнодушност коју према најзначајнијем споменику у Републици Српској показују удружења проистекла из Одбрамбено-отаџбинског рата, као и највише републичке институције, посебно ако је тачна информација да ће у финансирању оваквог спомен-обиљежја учествовати и Влада Републике Српске.   

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.