Спомен-плоча на Казанима

Да ли су то неки људи изван нашег окружења или их је можда ипак било и међу нама? A ко смо то "ми". Ех то "ми" и представља највећи проблем ове земље. За "њих" су они "ми". За "нас" смо "ми", они прави "ми". Како год окренемо "ми" је свуда око нас и "ми" смо сви. Уколико занемаримо ову чињеницу ето великог проблема. 

Табу тема

Е тако је прије неколико дана обиљежена годишњица страдања недужних Сарајлија, углавном Срба који су убијани на Казанима и управо негдје тамо добро скривани након злочина. Прича о Казанима је још увијек табу тема у Сарајеву. Мада не би смјела бити, јер Казани су испит за Сарајево. Баш као и прича о сарајевској касарни "Виктор Бубањ", баш као и масакр над недужним младићима који су послани у обрачун са "одметнутим припадницима Aрмије РБиХ".

И наравно, набрајање ових крвљу обиљежених локација никако не значи стављање под тепих свих других локација изван Сарајева и изван Федерације на којима су масовно убијани Бошњаци или Хрвати. Aли некако стиче се дојам да о Казанима нико не воли да прича. Не сјећам се неке сарајевске емисије у којој се надуго причало о тој теми. Aли ето, неки дан је први, гласно, сарајевски градоначелник рекао да је "Спомен-плоча на Казанима дуг према убијенима". И јесте! И према њима и према њиховим породицама. Истина, прошло је преко петнаест година док неко није јавно изговорио да је то најмање што се може учинити за невино убијене жртве у Сарајеву. И треба знати да је било много невино убијених и затворених цивила у опкољеном Сарајеву. За неке од њих Сарајево је било у двострукој опсади: Срба око Сарајева и оних по Сарајеву од којих нису смјели излазити на улицу. И не, није ово никакво додворавање српској читалачкој публици или "одбрана геноцидне" него чињеница која се може некоме не свиђати, али је не може оспорити.

Ко треба да говори

Не може се говорити о правди једнакој за све, а шутјети о неправди у Сарајеву. Aли то не треба да говори нико гласније од грађана Сарајева. Иницијативу за постављање спомен-плоче је покренуо потпредсједник Федерације: Светозар Пударић. Aли да ли је уистину требало, опростите ми, да је покрене Србин? Није, наравно да није. Јер Казани нису српска прича, него сарајевска прича. И, сасвим је у праву градоначелник Бехмен који каже тим поводом: "То обиљежје треба бити и исказ свих грађана Сарајева, тако да се прича о њему неће завршити мојим потписом." Оног тренутка када грађани Сарајева и сав онај силни свијет који је више оплакивао убијене "одметнуте војнике" него младе и недужне полицајце у акцији полиције која је 1993. године кренула у обрачун са онима који су радили нечасне послове у армији схвати да су Казани мрља на образу свих нас који смо били у Сарајеву у ратно доба, онда ће се моћи говорити о мултиетничкој опредијељености Сарајева. Гдје су тих дана када је обиљежавана годишњица полицијске акције биле све оне невладине организације које добијају силне новце за "истину и правду", проналажење и процесирање злочинаца и освјетљавање правде, а које држе лекције по БиХ и региону како су непријатељи и злочинци само неки. О које лицемјерје, јер знају они добро да нису само неки, него да је злочина било на свим странама. Aли, боље пролазе пројекти када су непријатељи само неки и само један режим неправедан. Само шуте они, јер није популарно говорити да је било злочина свугдје. Могао би им неко приговорити да изједначавају "жртву и агресора", да сарађују са оним другима као непријатељима и да их бране. И одоше неповратно донације. Гдје су организације за људска права да се огласе? О, а знамо да су оне веома гласне када хоће да буду. Гдје су они некакви кругови интелектуалаца, и приде још независних, по Сарајеву да какву сесију баш томе посвете? Ма нигдје. Ко би им више дошао на сесије у којима се тачно зна ко је жртва а ко непријатељ. Како некоме објаснити да Сарајево није парадигма за истину и правду, ако се 18 година касније Светозар Пударић оглашава саопштењем у којем каже: "Данас се навршава 18 година откако је одлучном акцијом полиције прекинут ланац злочина над недужним грађанима Сарајева који су... сурово убијани и бацани у Казане само због тога што су били 'други'... Ни до данас није потпуно утврђен број жртава, њихов идентитет, а ни кажњени ни осуђени извршиоци злочина. Крајње је вријеме да се јасно и недвосмислено почињени злочини назову правим именом, починиоци казне а мјесто страдања на достојанствен начин обиљежи спомен-плочом... и тим ода пошта недужним жртвама."   

Минимум правде

Да, баш тако, то би био минимум правде које би Сарајево морало моћи показати и направити. Иначе, ма колико се трудио да пошаље поруку свим грађанима ове земље изражавајући њоме своју антифашистичку опредијељеност, градоначелник Бехмен ће бити усамљен говорећи да би тај споменик требао одржавати "нашу спремност да се сјетимо жртава и осудимо злочине" јер је то "залог за нормалну, људску будућност".

Нема, нажалост, такве будућности док се прича о Казанима своди на један и по текст у "Ослобођењу", али тек осамнаест година касније, саопштењем српског политичара у Федерацији, усамљеног градоначелника Бехмена и ево коначно кроз овај текст који је можда и својеврстан дуг према свим жртвама, али и некима који су за длаку избјегли одвожење камионима из центра града на Казане и у сигурну смрт. A о камионима и градским рацијама, неки други пут.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.