Шпијунски расплет

Мешетари користе радозналост за манипулације. Када тајне службе и њихови агенти играју тешко је разлучити истину од "навлакуше" и веома тешко спријечити злоупотребе зарад остварења нечијег често личног интереса.

Ово је посебно опасна работа када су у питању новинари, али и политичари. Ове двије професије, увијек и свуда, су таргети без изузетка. Једни јер ем свашта знају, ем могу да пласирају, а други ем одлучују, ем треба да знају што нико не зна.

По дефиницији служба безбједности је најдржавнија од свих државних институција. Зато њена злоупотреба и јесте опаснија по друштво од злоупотребе свих других институција заједно.

Бивша Југославија је имала озбиљну службу која се звала  Управа државне безбједности (УДБА). Та служба почела је да пуца када и Југославија, са доношењем Устава 1974. године. А онда се рашила по свим шавовима са ратовима деведесетих.

Иако на супротстављеним ратним странама, људи из Службе су наставили да сарађују и да тргују: што нафтом, што цигаретама, што оружјем, што људима, наравно, све "у име државе". Данас су многи од њих најбогатије фаце на овим просторима.

Управо у том времену дошло је до потпуне злоупотребе тајних служби над којима није постојао никакав систем контроле. И умјесто да службе контролишу криминалце, криминалци су преузели службе. Формиране су "јединице за прљаве послове". ДБ Србије прави ЈСО, а бошњачка тајна служба терористичку јединицу "Шеве".

Пандорина кутија

Требало је да прође више од 20 година па да се регион потпуно заталаса открићима у вези са мрачним дјеловањем тајних служби у том времену.

Посљедњих мјесеци Хрватску потреса случај некадашњег југословенског тајног агента задуженог за непријатељску емиграцију Јосипа Перковића, чије изручење тражи Њемачка због ликвидације Стјепана Ђурековића. Пред саму одлуку Врховног суда о изручењу Перковића, некадашњи Удбин убица Винко Синдичић повукао је исказ којим га је теретио и рекао да га је на лажно свједочење натјерала њемачка тајна служба BND.

И док је у Хрватској Перковић отвара причу "како је УДБА владала" том земљом, у Београду је послије расвјетљавања убиства новинара Славка Ћурувије прича о злоупотреби тајне службе на врхунцу расплета.

Некадашњи шеф Службе Радомир Марковић (који је на 40 годишњој робији због два политичка убиства) осумњичен је да је наложио убиство Ћурувије. Бивши шеф београдског центра ДБ-а Милан Радоњић и начелник Шестог одељења Ратко Ромић су ухапшени. Припадник ДБ-а Мирослав Курак, који је пуцао у Ћурувију, је недоступан. Води ловце на сафарију по Танзанији.

Координатор свих служби безбједности Александар Вучић рекао је прије хапшења Ромића и Радоњића да иза убиства Ћурувије "стоји дио државе" и на истој прес-конференцији објелоданио да у убиству српских младића у кафићу "Панда" у Пећи 1998. године није учествовала британска тајна служба МИ6.

 - Морам да демантујем да су у убиству српских дечака у кафићу "Панда" у Пећи учествовали MI6 или SAS. То наноси штету нашој земљи. Ту има чудних ствари  - рекао је Вучић.

Одмах послије тога, таблоид близак Вучићу обзнанио је да су младиће у Пећи побили припадници ЈСО, а не албански екстремисти, како се тврдило годинама.

Тужилац је потом у затвору саслушао Радета Марковића, који је наводно рекао да је налог за убиство Ћурувије дала Мира Марковић. Није рекао зашто није одбио да га изврши. О убиству српских младића у Пећи казао је да их је побио ЈСО. Није открио зашто је о томе ћутао 15 година и зашто није ухапсио команданта ЈСО, којем је био надређени. Он је био "само професионалац".

Није једино Србија имала одреде смрти у рукама тајне службе. Тек остаје да се разријеше и санкционишу злочини које је починила терористичка група "Шеве", јединица под контролом бошњачке тајне службе. 

Тадашњи министар унутрашњих послова РБиХ Алија Делимустафић, по налогу врха СДА, формирао је 1992. године тајну групу "Шеве", чији је задатак био да обавља најпрљавије послове.

"Шеве" је предводио Неџад Угљен, помоћник директора бошњачке тајне службе, а њихове услуге користили су готово сви шефови тајних служби, али и неки лидери СДА, укључујући и Алију Изетбеговића. "Шеве" ће касније проћи и обуку у иранском терористичком кампу на Погорелици.

Када је 1996. убијен Угљен, чије убиство до данас није разријешено, почело је да се одмотава клупко о терористичким акцијама "Шева".   

"Шеве" су, како ће касније признати њихов припадник Неџад Херенда, учествовале у убиству заробљених војника ЈНА у Великом парку у Сарајеву, снајперисале по положајима ВРС и АРБиХ изазивајући сукобе и извеле неуспјели атентат на Сефера Халиловића у којем је убијена његова супруга и њен брат.

Бивши оперативац АИД Един Гараплија открио је да су "Шеве" на Врбања мосту убиле Бошка Бркића и Адмиру Исмић, сарајевског Ромеа и Јулију, који су покушали да пређу на територију РС.

Мистификација

Службе које имају тако крваве тајне логично је да истрајавају на сопственој мистификацији. Зато мистификација и јесте једно од најубојитих оруђа тајне службе и њена главна алатка.

Они који злоупотребљавају Службу намјерно подгријавају њено мистификовање. А то мистификовање ствара илузију да је све политичке странке формирала Служба, да све процесе води Служба, да Служба све зна и прије него што ће бити, да Служба све види, да Служба управља процесима, људима и њиховим судбинама...

У мистификацији важан адут су и тајни досијеи, који због тога што дуже и треба да остану тајни. Они који су прошли кроз Службу сматрају да се архиве не отварају јер су живи и још веома моћни актери којима не одговара да се службе врате у оквире закона.

Један од најсвјежијих примјера манипулације досијеима је изјава Ратка Ромића на једној ТВ, дан прије његовог саслушања за убиство Ћурувије. Ромић се бранио да није учествовао у атентату на Вука Драшковића у Будви, истичући да инсистира на отварању Драшковићевог тајног досијеа, јер ће послије тога свима бити јасно с ким Србија има посла.

Да је ријеч о манипулацији доказује чињеница да је управо Драшковићев СПО годинама био најистрајнији у захтјеву за отварање досијеа у Србији. Та странка је два пута, 2004. и 2010. године, предлагала нацрте закона о отварању досијеа који су одбијени.

Али није увијек и једино тајна служба крива за сопствену мистификацију.

Рад сваке службе подразумијева и сарадничку мрежу. Сарадници које Служба врбује да би чувала државу, често су лабилне личности, а некада и личности које Служба уцјењује на сарадњу јер располаже инкриминирајућим подацима о њима.

Постоје и они који покушавају себи да дају на важности подгријавајући намјерно инсинуације да су на вези са Службом. Посебно активан тај синдром посљедњих година био је међу новинарима којима је такав третман, стваран или лажан, био гаранција добре обавијештености. Ту су и мешетари који у том хаосу глумећи оперативце Службе свиђају приватне послове, ако не милом, онда уцјенама. За ту работу довољно им је да познају барем два човјека која заиста раде у Служби.

Јасно је да су одувијек и свуда службе безбједности инструмент политике, као и да често политика и Служба злоупотребљавају једна другу. Политика када се доносећи одлуке крије иза неопходности таквих потеза, позивајући се на непостојећа сазнања Службе. Челни људи Службе, када се, кријући се иза виших државних интереса, баве оним пословима за које немају овлашћења и који излазе из оквира њихове надлежности.

Због свега тога веома је важно демистификовати митове о служби безбједности. Демистификација и добра кадровска рјешења, која нигдје нису тако важна као у Служби, први су корак процеса демократизације и стварања слободног друштва.

А када се оголе све манипулације, демагогије, шпијунске игре, злочини "у име државе", тек тада ће државе на овим просторима моћи да почну да се изграђују. Мистификација тајних служби и опсједнутост балканским шпијунима престаће да буду оправдање за непостојање правног система који гарантује безбједност и солидан живот сваком појединцу.

А до тада: "Мене, ако се сете на Дан безбедности, сете се... ако се не сете, ником ништа ... то је била моја дужност".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.