Спас Босне Воденом жмири

Оно што се не види не мора нужно и не постојати. Ја никад нисам видио сеоског туристу, али такав мора постојати, јер, да није тако, не би постојале читаве асоцијације, пододбори министарства туризма, туристичке заједнице и организације које се баве сеоским туризмом. Јер, ни ви никад нисте видјели органе за репродукцију ваших комшиница, али то не значи да их оне немају. Шта се ја сад имам правити луд и причати како не постоји сеоски туризам, кад се већ толико људи бави њиме? Тај сеоски туриста мора да је неки велики господин, чим хоће за козама и овцама, за кокошима и зецовима, нема тога код њега у том западном господинлуку. A волио би то свак' ко је прави господин, нема до овце, козе, кокоши... Па кад изгоња сву ту живину, сјест' и дрвеном камшиком накусат се домаће пуре или рижиног сутлијаша, да му све пуца за ушима.

Жеља за батаком

A и, брате, мени некако досадило да будем овако наопак и антипротиван човјек, да будем више Србин но грађанин, да будем Херцеговац а не Јужни Босанац. Величанствено је бит' то двоје, и Србин и Херцеговац, али зажели се човјек нечега мимо пуре и сутлијаша, батак би појео. Пожели се човјек буџета и донација, стимулација и дотација, покоје стотине тисућа хиљада еврића, па да дигне све четири у зрак и говори "ух, ух, јах, јах, агресија, опстојност, самодостатност, традиција, толеранција, антифашизам...". Да будем конструктиван и ухљебљен као Миле Стојић, рецимо. Да ми дају вилу и запослење без посла, баш као њему. Што сам ја гори од њега? Горег нема. A и сваки пут говорим како и шта не ваља, досади то човјеку Босанцу. Нисам нимало конструктиван у овим својим писанијама. Не нудим излаз из постојеће ситуације, не чиним ништа за спас и добробит Босне. A могу, није да не могу, што сам ја гори од, рецимо, Бојана Бајића, некадашњег предсједника Наше странке и проналазача у свијету и шире познатог "Воденог ћире", брода на мамлазни... Пардон, брода на незнамкакав погон и за који настрани... пардон, страни туриста тражи карту више да се провоза Дрином узводно. Је ли боље туристи странцу да иде "ћиром" узводно и низводно него да трчи за умазаном живином и гања фрезу по овим нашим вукој... вјековним стаништима. A и чистије му је, неће се умазат'. Пексина је живина.

Генијални раб Божји Веселин

По узору на мог узора Бојана Бајића, ја сам осмислио једну генијалну мисао, да искористим смеђооку... пардон, да упрегнем зеленооку љепотицу Неретву у амове сеоског туризма и тако спасим Херц... пардон, Јужну Босну, од пропасти и распада. Јер, како кажу, кад економија крене, неће више бити онијех националиста и шовиниста и сви ћемо почети зарађивати. Знам, знам, одмах ћете помислити да хоћу да стрпам марке и евриће у џеп, да моје иначе генијално замишљено неретвљанско ронило - пловило буде само средство за инстант - извлачење пара, баш као што злобници тврде да је Бајић урадио. Не, не и не! То што нико не види Бајићев брод, то не значи да тај брод и не плови, макар и по мраку кад сви заспу. Сјетите се шта сам вам рекао о репродуктивним органима ваших комшиница. Оно што се не види пуно је веће и истинитије од оног што се види, провјерено. Кину никад нисам видио, а већа је и реалнија од Босне и Херцеговине. Зар вам треба бољи доказ?

"Водени жмиро"

Елем, дакле, овако. Кхм... По узору на Бајићевог "Воденог ћиру", ја сам осмислио подморницу која ће се звати "Водени жмиро". Зашто "Водени жмиро"? Не зато што ће злобници рећи да се треба зажмирити на пар техничких нејасноћа при изведби, већ зато што се ради о првој ријечној подморници на свијету, подморници која би ишла кроз Херц... пардон, кроз Јужну Босну, па све до Метковића и Плоча и која би искрцавала туристе на босанском мору, у Неуму, све за непуних 2.500 евра по особи (2.489,5 тачније), уз породични попуст од 10% за европске или 30% за јапанске туристе. A кад се рони, само име пловила каже, жмири се. Aналогија јасна, зар не? Подморница би имала 50-ак мјеста за европске туристе или 80 за јапанске или корејске љубитеље ријечног подморничарства. Погон би био једноставан, ножни. Сваки туриста би под сједиштем имао педале, које би покретао ногама. Првих десет европских или петнаест јапанских туриста би својим ногама давали струју потребну за гледање телевизије уграђене на сједиште подморнице и за навигацијске инструменте и бусолу, која би јасно означавала гдје је јужнобосански Неум, крајње одредиште туристичке туре. Путници би дисали софистикованим дисаљкама од домаћег материјала, од трске са јужнобосанског мочварног терена познатог и као Мостарско Блато и које би се продавале по 199,95 евра по комаду. И да, остали туристи, они који не би производили струју за потребе подморнице, они би енергију својих ногу усмјеравали у пропелере, којима би се подморница покретала напријед, назад и у страну. У сврху образовања кадра за управљање пловилом, на јужнобосанском Свеучилишту, а и на Универзитету у Мостару отворио би се пододјел за подморнички и подријечни туризам и стекла би се титула капетана ријечне ронидбе. Тако би се запослило додатних 76 асистената и 12, што редовних што ванредних професора, што би допринијело босанској економији и изласку из деценијске политичке и економске кризе.

Побједа над Неретвом

Злобници ће вјероватно устрајати на тврдњи да Неретва на појединим мјестима није пловна ни роњна, да је превише брзака и плићака, али ја и за то имам рјешење. По узору на снажне Викинге, који су на плећима носили своје галије, кад би им нестало мора, туристи би на непловним дионицама Неретве на својим леђима носили подморницу с капетаном, који би им изнутра, кроз софистиковани радио-уређај, давао команде које би ови чули на слушалицама (цијена пара слушалица с босанским грбом и мотивом - биједних 49,90 евра), о смјеру кретања подморнице на сухом. Тако би деградирајућим и досадним канцеларијским радом нагрижени туристи, стекли завидну физичку кондицију, коју би могли понијети на тај трули Запад који Босне нема. При сваком зарањању ријечне подморнице, туристи би кроз окна подморнице могли да виде у свијету познате примјерке неретвљанског сома, смуђа а богами и пастрве, мекоусне и оне друге што нема мека уста па се не зове тако.

Уносни веслосис

На интересантним дионицама пута и оним на којима нема друмских пљачкаша заосталих из задњег рата, "Водени жмиро" би се лако трансформисао у софистиковани ријечни бродић на погон на весла. Весло с босанским мотивом би коштало непуних 120 евра (119,95) и могло би се сисати у паузама, кад се капетану ријечне ронидбе од пића мало приспава. Ја никад нисам видио, додуше, како неко сиса весла, али мислим да то туристима неће бити нимало тешко. О том се у нашој лијепој Босни пуно зна, па се то сигурно и ради у добром дијелу ове земље. Сјетите се комшијских репродуктивних органа с почетка колумне. Оно што не видимо пуно је веће од оног што видимо.

Таки сам вам ја чојек и Миле патриота

Ја не би' био ја, широк у уму и преко леђа, кад не би' пустио да и други с мене зараде, так'и сам вам ја чо'јек. На појединим дионицама пута, кад туристима крста почну пуцати под теретом подморнице, дочекао би нас познати босански патриота и пјесник Миле Стојић, који би нам свима рецитовао укра... пардон, своје стихове с мирисом Бодлера и Превера и причао туристима о Босни. Пошто Миле углавном не говори стране језике, ја бих то истовремено симултано преводио на француски, шпански и енглески, нашао би се мали Јовица од Aнтеља, с бабине ми стране, да то преведе и на јапански. Тада Миле Стојић не би морао у Љубушки за пишљивих 1.000 марака, овдје би добио двоструко више за читање пробраној европској публици. Тада би туристима, негдје након 15 - 20 минута читања Стојићеве поезије, вјероватно код пјесме о БХ Телекому и оне у којој сједи и држи награду "Горанов вијенац", спонтано пало на ум да Миле Стојић престане читати и да наставимо даље, што би их коштало тричавих 29,95 евра по путнику-туристи. Тај приход би споразумно био подијељен између босанског пјесника и патриоте Милета и јужнобосанског прегаоца Веселина, па би, послије плаћања, одушевљени туристи прионули што на весла - што на педале и радосни наставили пут.

На појединим дионицама би нас дочекивали други прегаоци у народним ношњама и служили традиционални босански сок - мућавац (1 литар мућавца - 25 литара сока) за тричавих 4,95 евра по чаши истог. У сок би се умијешала оригинална и непатворена вода из Неретве, ријеке познате по јужнобосанском "Воденом жмири".

Повезом против агресора бр. II

При доласку у Метковић и уласку у море, туристима би се подијелили повези за очи, да не гледају морску флору и фауну Хрватске, сусједне земље, која је извршила агресију бр. 2 на Босну, сјеверну и јужну. При том би туристи, под пријетњом поновног слушања поезије Милета Стојића, у страху задржавали повезе на очима. Ту би ти исти туристи само окретали педале и ништа не питали, све до босанског Неума. У том живописном јужнобосанском градићу би се туристи спонтано разишли са жељом да се опет, за исту цијену и породични попуст, провозају овим истим "Воденим жмиром" те да пут препоруче својим таштама, зетовима, пословним конкурентима и надређенима.

"Жмиро" се враћа кући

Дуго сам размишљао о томе како "Воденог жмиру" вратити натраг, преко Чапљине и Мостара, па све до Јабланице и Коњица, сјевера Јужне Босне. Лако је низводно, Бернулијева једначина и разлика потенцијала дају убрзање у ужим дионицама и константно помицање воде које потиче кретање ријечне подморнице. Ипак, свјестан сам чињенице да нејаке корејске и јапанске ножице не могу покретати "Воденог жмиру" узводно. Чак ни јастучаста и равна енглеска и њемачка стопала пуна бага и курјих очију, тешко би то поднијела. Онда сам, уз консултацију стручњака за механику флуида те водену капиларност, уз анализе тврдоће и вискозности воде из Неретве, уз сате сурфања Интернетом, надошао на генијално рјешење повратка које би "Воденом жмири" чак донијело додатни приход!

Народни, раднички "Жмиро"

Становници новијих чланова Европске уније, Бугари, Румуни, Словаци, Мађари и остала фук... пардон, и остали чланови ЕУ из источноевропских земаља, за ношење "Воденог жмире" до Коњица, плаћали би само мизерних 1,95 евра по пренесеном километру! Тако би за мале паре могли уживати у благодетима југа Босне, уз физички напор који би се звао "Водени жмиро хајкинг" и који би их од европске сиротиње претворио у атлетски грађене становнике ЕУ, који би послије тога могли направити манекенске каријере у западној Европи. При процесу ношења, капетан дуге ронидбе би им причао о хисторији Босне и агресији. При сваком успорењу процеса ношења, источноевропски туристи би морали слушати поезију Милета Стојића, тако да би се за циглих 20-ак дана "Водени жмиро" вратио на мјесто поласка, а захвални туристи би возом могли наставити пут ка својим земљама, са трајним и неизљечивим успоменама на Јужну Босну и гостољубиве Босанце. Објављивањем овог текста штитим патент и идеју, немој да неком падне на памет да плагира! Морам признати да сам дјелимично искористио идеју "Воденог ћире" Бојана Бајића, па ну овим путем обећавам 10% прихода "Воденог жмире", по неписаним позитивним босанским обичајима. Aко се буде морало. Так'и сам вам ја чо'јек, космополита и широк, волим све људе без разлике и нонстопно на њих мислим...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.