Софија и спавач

Донијели су са собом и све бијесове своје увијек несигурне историје, сва садашња политичка трвења и увјерења, а све то имали су и ту гдје су дошли, на Космету, Крајину је замијенила Покрајина. Донијели су све своје туге, своје ситне навике и слабости, и своје чисте љубави.

Човјек у углу

Данина много млађа сестра Софија, нема још ни тридесет година, а већ је удовица и самохрана мајка. Била је један од најбољих студената хрватскосрпског језика и књижевности. Дивили су се знању, говору и писмености ове смеђокосе љепојке с тамнозеленим очима попут дубоког вира чисте ријеке.

Запослила се као коректор, радила непуну годину и у наказном језику политике чувених тадашњих дневних новина, сјекла и спајала резове у примјерену и складну реченицу, за њу истог, једног језика. Ускоро је добила отказ, изгубила посао и хљеб који је тек почела да зарађује. Отпутовала је у родни Гредар у Далмацију да види шта је с њеном породицом, али се више није могла вратити. Прекинути су били сви путеви од Гредара до Загреба. У току рата удала се за Милана Радицу, првог сусједа, дјечака из њеног дјетињства и година основне школе. Оставио јој је заувијек најдражи дар, њиховог првог и јединог сина Мирка. Милана су отргли од жене и синчића док су чекали да пређу с друге стране моста у Босанску Крајину. Као Хрвату, нису му опростили ратовање на страни крајишких Срба.

Кокићи нису стигли сами да преспавају ни прву ноћ. Првог дана уморили су се чистећи, и износећи прљавштину и смеће. Предвече испред објекта ненадано се зауставише кола Хитне помоћи. Из њих изведоше мршавог, високог човјека, покуњеног, као изгубљеног. Он стаде не знајући ни гдје је то дошао, ни куда да крене. Кад из кола изиђе и болничар, коракну лагано, једва мичући се и пође за њим према улазу. Чим уђе, придошлица се увуче у угао у који су бацили његову струњачу и покривач, а болничар и возач, брзо и вјешто поред лежаја спустише све његове ствари. Обратише се запањеним, очајним Кокићима: "Ево вам нови, мало је слаб, ништа озбиљно..." Кокићи су ћутали, спласну њихова мала радост настала након напуштања спортске дворане.

Човјек који се склупча на лежају у углу, поред некадашњег шанка, покри се деком преко главе. Данина и Милкина дјеца излетјеше у двориште, а они почеше да шапћу. Држећи дијете у наручју, Софија је све то посматрала, ослоњена на довратак. Кад су Кокићи стигли у објекат, Софија је уграбила једну од четири собице на спрату. Остало је да се с породицом храни и да јој причувају дијете док трага за послом. На срушен шанк Кокићи су попријечили двије одбачене даске, сада чисте, изрибане и свијетле. Послагали су посуђе и намирнице добијене у Црвеном крсту. Са овећег решоа већ се пушило и мирисало прво вариво.

Софија спусти дијете баби у крило, насу и понесе тањир јела човјеку који је лежао у углу "Хеј, ти, како ти је оно име? Мораш сркнути мало чорбе ако хоћеш да живиш овдје с нама... Ми ћемо, богами, јести, мора се јести..." Склупчано тијело се не помакну нити му се лице или рука указа испод ћебета. Она полако извуче покривач испод његовог тјемена и склони га, али човјек и не отвори очи. Софија отрча на чесму и намочи крпу којом ће му обрисати руке и освјежити лице. Жмирио је као да није ни могао да покрене капке. Њој се чинило да јој сада баш требају те његове сакривене очи, само оне би могле да потврде њена чудна осјећања кроз помисао: "Боже, гријеха, како млад и лијеп човјек, младић којег не могу да пробудим... зар сам и ја одведена с моста преко којега више не могу да дођем до људи...."

Неотпакована кошуља

Сутрадан Софија је рано кренула у потрагу за послом, односно за својим хљебом, није била вична туђи да једе. Спавач како су почели да га зову, одбио је јутарњу Милкину кафу и доручак. Кад се вратила, Софија му принесе тањир с ручком. Препознао је њен глас, јер одмах с главе збаци деку, подиже се и сједећи наслони на зид. Или је негдје дубоко у себи заборављеном, ухватио њену помисао: "Лијеп, млад човјек, Боже, гријеха..." Узе од ње тањир и комад хљеба, напрезао се да све то задржи у рукама и полако поче да једе. Жвакао је невољко, као да жели њој да удовољи. "Па, добро, ти, како ти је оно име... сад лијепо устани, мало прошетај да видиш какав је дан у свијету", али он се мирно спусти на лежај и навуче прекривач преко чела.

Увече, кад је њено дијете заспало, она први пут завири у велики планинарски ранац у којем су стајале Миланове ствари. Полако их је узимала и одлагала на хрпу, у дрхтавици и страху да ће наићи на нешто што неће моћи издржати ни њена рука ни њена суза. На једну неотпаковану свијетлоплаву кошуљу скотрљаше се бисерне и крупне, оне које тако дуго нису могле да се отму. "Ни једном је није обукао...", прошапта и одложи кошуљу, помишљајући на младића у боравку. Кад на хрпу спусти поткошуљу и чарапе, она осјети како је тиме већ изневјерила Милана, престаде одвајати његову одјећу и исплака се до клонућа. Ујутро, с видљивим траговима патње на лицу, она плавој кошуљи ипак додаде једно лагано љетње Миланово одијело и нове патике. "Задушу је носити одјећу умрлог, тако се продужава његов живот..." сјети се наученог у дјетињству и спусти се степеницама. Приђе Спавачу, макну слијепљену косу с његовог чела: "Устани, човјече, тако лежећи можеш се стварно разбољети. Иди се опери, обуци, све ти је ово ново и неношено, то је све за тебе..." Кад Софија оде, Спавач стидљиво устаде, згрчен и погнут. С његовог лежаја запахну устајалост. Милка отвори прозор, врата су била отворена, промаја у боравак унесе мирис свјежег јутарњег ваздуха. "Хоћеш ли да ти помогнем до чесме?" "Сам ћу..." било је све што Спавач рече. "Богу драгом хвала", окрену се и прекрсти Милка, "он проговори, а што и не би, свако говори, и све живо се јавља..."

Спавач се лагано, болеснички споро упути преко дворишта према чесми. Освјежен хладном водом, дуго је сједио на заједничкој клупи у хладу, обучен у свјетлоплаву нову кошуљу. На његовом исушеном тијелу она се истицала величином која је наглашавала испијену мршавост. Од ње и лице му је попримало свјежину, можда и мирис Софијиних руку. Милка је мотрила на његове кретње, видјела је кад је устао и кренуо стазицом према шуми.

Бескишно љето сасушило је растиње, шибље и шумске плодове, жедно су зијевала проријеђена стабла букве и брезе. Негдје су се склониле птице, зечеви и вјеверице - нигдје живе душе. Шума, туђа и непозната, примила је непознатог и туђег Спавача. Зелену тишину лишћа зауставило је њихање плаве кошуље са гране.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.