Снови Шерлока Холмса

Који, за разлику од типова којима се углавном бавимо, нису били јунаци у ироничном смислу.

Него - стварно.

Упознавање са списком лектире једног великог писца, на пример, посластица је за сваког књижевног сладокусца.

Било да у избору књига које је класик читао успемо да пронађемо очигледан утицај на његово дело, било да је тај утицај мање очигледан - па чак и у случају када никакву везу између прочитаног и написаног, било посредну, било непосредну, осим на силу, није могуће успоставити - информације о књижевном укусу књижевника увек су инспиративне.

Када до података о пишчевој лектири долазимо посредно, преко сведочанстава пријатеља и познаника, захваљујући раду биографа и историчара уметности - информације су занимљиве, али не сасвим поуздане. Када нас, међутим, са избором својих омиљених књига упознаје сам писац - задовољство је неупоредиво веће.

О већој поузданости сведочанства - да не говоримо.

Књига "Чаробна врата" Артура Конана Дојла представља једно од таквих сведочанстава: творац легендарног Шерлока Холмса у овом спису читаоца упознаје са литературом која је пресудно утицала на формирање његовог књижевног укуса.

Али, оно што ово сведочанство од сличних записа разликује, јесте изненађење које читаоца, недовољно упућеног у Дојлову ванкњижевну, па чак и књижевну биографију - а таквих је, да се претпоставити, већина - мора да задеси при сусрету са ауторовом оригиналном визуром литературе и света.

Већина читалаца, наиме, Дојла познаје искључиво захваљујући низу његових одличних детективских романа и прича. И оно што, у том контексту, у овој књизи изненађује, није избор литературе, сасвим очекиван за човека његовог времена: Валтер Скот, Ричардсон, Роберт Луис Стивенсон, да не говоримо о Едгару Алану Поу, који је, једним делом свог опуса, Дојловом детективском опусу несумњиво представљао формални узор...

Оно што фасцинира јесте дубина Дојловог промишљања књижевности, која у детективској литератури, па чак ни тако успелој као што је његова, не може да дође до пуног изражаја.

При сусрету са Дојловим коментарима прочитаних књига читалац не може да не осети и са аутором не подели жал за делима које је потреба публике за све новим и новим Холмсовим авантурама онемогућила да буду написана.

Када се има у виду изразита наклоност спиритуализму која је одликовала Холмсовог двојника, дође нам да се запитамо: није ли, можда, оно више што је велики мајстор заплета имао да нам каже, остало скривено у неописаним опијумским сновима славног детектива?

Границе разума

Да ли сте се икада запитали како долазите до аксиома, илити до принципа на којима заснивате своје размишљање. На пример: захваљујући разуму сте способни - или нисте - да покушате да закључите шта је за вас добро. Али - како сте закључили шта је добро по себи?

Неко, можда, такво питање себи није поставио никада. Већина, верујем, некада, ипак, јесте.

Но, колико год то питање себи често постављали, не постављамо га довољно често.

И то је разлог због ког су записи Блеза Паскала корисна лектира за сваког човека: речи којима се треба непрестано враћати, као молитви.

Велики мислилац седамнаестог века, наиме, на поменуто питање даје јасан одговор: логиком је немогуће доказати истинитост аксиома. До аксиома се може доћи само помоћу интуиције. Што - како у духу свог времена тврди Паскал - а не бих рекао да смо до данашњих дана дошли до сазнања које ту тврдњу могу да доведу у питање - доказује исправност покоравања Богу, као поседнику коначне истине.

На прву лопту парадоксално делује чињеница да је један од највећих мајстора логицирања у историји људске мисли према потенцијалима разума био - из данашње перспективе би могло да се учини - тако скептичан.

Али, само на прву лопту.

Јер, ако боље размислимо, схватићемо како је разумом могао тако бриљантно да барата само човек који је његове границе успео да сагледа и постави.

Тврдокорни атеисти могли би да претпоставе како је Паскал веровању придавао претерано велики значај под присилом догматске религиозности, која је - без обзира на присуство слободоумних тенденција - у епохи у којој је живео, ипак, владала.

Погрешно.

Једнако као што је погрешна била осуда тадашњих црквених догматика, који су Паскала оптуживали за повлађивање безбожништву.

У књизи "Уметност убеђивања" се, поред насловног текста, налази и друго од чувених шеснаест писама, у којима се Паскал бави питањима догме и обрачуном са сумњивим моралним начелима моћних и опасних језуита, убитачном логиком доказујући како се иза привидне језуитске верске непоколебљивости, заправо, крије крајња недоследност и повлађивање људским слабостима.

У првој рунди борбе, језуисти су, искористивши своју моћ, испословали да Паскалови ставови - и у оквиру католичке цркве и у оквиру француског друштва - буду званично осуђени; што је ауторову "уметност убеђивања" привремено довело у питање.

Али, није морало да прође много времена па да Паскалове идеје доведу до коренитих промена владајућег мишљења, чак и до корекција у оквирима црквених догми.

Космос у дубини душе

Едгар Алан По, један од најзначајнијих аутора у историји америчке књижевности, уз великог америчког песника Волта Витмана је вероватно најаутентичнији представник изворног духа Новог света.

Огледавши се у најразличитијим формама литерарног израза, и свакој од тих форми прилазећи крајње неконвенционално - играјући се и експериментишући, По је полетно и храбро истраживао непознате пределе духа, као што је нација досељеника којој је припадао, полетно и храбро истраживала непознате пределе новог континента.

Користећи литерарну традицију колико му је потребно, али јој нипошто не дозвољавајући да га зароби и спута, он постаје један од родоначелника нове књижевности и један од претеча жанровске литературе - није могуће озбиљно разматрати историју и карактеристике детективског жанра, хорора, па чак ни научне фантастике, а да се не узме у обзир пионирски допринос Едгара Алана Поа.

"Еурека", последњи велики Поов подухват, иако не спада међу најпознатије радове великог писца, по много чему јесте његово најзначајније дело.

Написана годину дана пре ауторове смрти, "Еурека", и више него друга његова дела, тумаче и историчаре књижевности баца у крупне недоумице: велики мајстор играња литерарним формама написао је, наиме, књигу коју није могуће јасно сврстати - да ли је у питању "песма у прози", научна фантастика, или озбиљан есеј о космосу?

Било да је тачан први, други, трећи, или неки четврти одговор - а највероватније је да су тачна сва три, уз многе друге који би се на питање ком жанру припада "Еурека" могли дати - ствар је фасцинантна.

Полазећи од метафизичке аналогије између творца космоса и творца уметничког дела, Едгар Алан По одговоре на крајња питања постанка и краја васељене тражи на једином могућем месту - у дубинама сопствене душе. Резултат је генијална антиципација настанка универзума из једне честице у којој је била концентрисана сва материја и генијално пророчанство краја универзума у сажимању материје у првобитно стање јединства!

Требаће да прође много времена да наука дође до теорије "великог праска", решавајући једначину коју је пред њу поставио велики антиципатор.

И да научници, на прагу новог миленијума закључе како Едгар Алан По о космологији није знао ништа, "али је, ипак, био у праву".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.