Сњегови Кандахара

Временски шокови никога не поштеде. Није лако заспати у једном свијету а пробудити се у другом. Причала ми познаница, дјевојка која је одрасла у пријатељској Енглеској, земљи која нас је скупа са осталим пријатељским земљама великодушно бомбардовала, о једном дубровачком аристократи који је ровио по енглеским архивама. Човјек је писао историју свјетске умјетности. И, наравно, требали су му свјетски извори. Писао човјек књижурину од којих седам - осам килограма, још од средине осамдесетих година прошлог вијека. У његовом случају, стољећа. И, да се исправим, не историју већ повијест ликовне умјетности. Старац је, до својих касних седамдесетих, до уназад десетак година, истраживао, упоређивао, сумњао и доказивао. Скупио невјероватан број информација, да би створио књигу која ће објединити најважније моменте свјетске умјетности, од пећинских цртежа до постмодернистичких инсталација у простору. Вриједни матори мрав је хтио створити себи вјечност кроз књигу без које ниједан озбиљан студент умјетности неће моћи дипломирати, магистирати, докторирати. Aли, авај, једног дана, при крају мукотрпног истраживања, кад је дотакао стварни свијет, цигла реалности ударила га је по академској челенци. Открио је да постоји компјутерски програм који све информације до којих је стари научник с тешком муком долазио, чини лако доступним. Превише лако. Толико лако да је старац доживио нервни слом. Куцкањем неколико слова о траженом појму, о њему се може сазнати пуно. Све никада, као што никада све не знамо, али пуно, пуно више него што је о томе записано у књизи старог научника. Гугл, Јаху, Aлтависта, све је то старог прегаоца натјерало да се замисли над смислом гомилања знања. Над смислом смисла.

Јефтине истине за скупе паре

Вријеме скупих информација је прошло. Нема више много јефтиних истина које се могу скупо продати, као некада. Ни ексклузивни снимци више нису ексклузивни. Само у презадуженој Грчкој има на десетине спортских новина. Прате шта је који фудбалер доручковао, мисли ли се женити или разводити. Портпарол мостарске градске управе је једном отјерао фотографа са састанка у Градској управи, да би он сам могао сликавати сједељку па онда слике продати мостарском “Дневном листу”. Сад се то не би могло. Редакција већ има таквих слика, могу скоро сваку “потурити” уз такав чланак. Сад тим несретним интернетом кружи толико слика са састанака, слика које просто можете узети, чак и објавити негдје, а да се нико не побуни. Само слика моје главурде ту има на хиљаде, што самог што са још понеким. Кад неком за нешто затреба, узме мој свијетли лик бљештаве ћеле са “сајберспејса” и уз то напише како сам лош човјек и како ће ми, с божјом помоћи и политичким везама, окончати каријеру.

Нервни лом

Часна старина и његов нервни слом при суочавању са технологијом двадесет и првог вијека, важни су за даљу причу. Хм, заправо сам старину споменуо само због нервног слома. Нервни слом је у овом случају био слом читавог старчевог свијета и нестанак разлога његовог рада, одузимање прилике да часна старина постане дио свјетске историје умјетности. Да постане дио било чега осим земље дубровачке у којој ће беспаметни црви ровити по његовом старом тијелу као што је он некад ровио по прашњавим књижуринама у библиотекама Кембриџа и Оксфорда. Је ли преживјела старина информацијски временски шок? Јесте. Богат какав је већ био, канио се ћорава посла обиљежавања свјетске историје, посветио се излежавању, шетњама, коњаку и свему осталом што воле стари. Искрено се надам да је још жив и да ужива у старости, барем оном што му је од ње остало и што му нису узеле дебеле књижурине. Технологија је, наградивши нас остале знањем, казнила оне који пуно знају. Како? Па, тим истим знањем које сад морају, као што се мртви носе на рукама, носити у глави. Сиромашни знањем и духом се могу, поред тога што је њихово царство небеско, безбрижно брчкати у плићацима незнања и, кад им затреба каква информација, просто узети ајпод или отићи до каквог компјутера и питати шта их занима, на свом властитом или на једном од свјетских језика. Заправо, ни језике се више за то не треба знати. Компјутерски програми већ преведу оно што напишете. Чак вам и исправи ако сте нешто, у свом блаженом незнању, погрешно написали. Знате, лијепо је знати да не требате знати. Ето, љепше него знати.

Шарена мачкетина

Глобално је незнање, једном, једном писцу дало моћ да напише роман “Сњегови Килиманџара”. Повод књизи је била чињеница да се у снијегу, на високој планини, нашла велика пјегава мачка, смрзнута у наносима леда који ју је, вјероватно, својевремено затрпао. Сви су се питали како је мачка из саване доспјела ту. Ту је, нажалост, питањима био и крај. Ту је негдје настао и роман о кривом створу на кривом мјесту, о бијелцима у Aфрици. Нико се није запитао зашто је нађени леопард био толико чупав, зашто је био тако снажне грађе, зашто су му зуби били дужи и глава велика попут портабл-телевизора. Зато што је затрпани створ био сњежни леопард о којем су чак и становници планине јако мало знали, а препотентним бијелцима се није дало пропитивати неуке црнце и тако признати своје, увијек нерадо признавано, незнање. Макар то било и незнање о висинама континента који су упознали тек толико да неко напише блесаву књигу утемељену на мањку информација о једној великој мачки. Ниједном бијелом главоњи није синуло откуд леопард на тим висинама. Па, леопард није однекуд доспио на сњежни Килиманџаро. Ту му је и био мјесто. Родио се ту.

Идеје за нужду

Информације су, дакле, углавном постале јефтине. Има их на све стране. У другу руку, идеје су постале јако скупе. Добра идеја се може продати за милионе и на њој се могу зарадити милијарде, спасити банка или уништити нека земља. Пелене за америчку војску, на примјер, добра су идеја. У америчком војном транспортеру, живи су људи. Мозгови су им амерички празни. Због очигледне бесмислености стицања и акумулисања знања о људима, народима, културама, о књижевности и умјетности у ширем смислу - да и не говоримо. Људски организам, информисан или не, има физиолошке потребе због којих војник, ма како трениран био, мора изаћи из возила. Да изврши велику или малу нужду. Сила бога не моли. Aли, не лези враже, чак и плитко војничко знање дозвољава страху да се поткријепи аргументима. Намучени Ирак или Aвганистан, десетковани народ у окупираној земљи, не воле америчке војнике. Смрт због велике нужде баш и није вијест о невиђеном херојству. Зато америчка војска, за дуга пута, носи пелене. Aко се који унереди због велике нужде, у великом страху. У страха су велике очи и велика тјелесна лучења. Зато је боље плодове тијела америчког задржати у америчком возилу, да војника матер у металном сандуку у хладно лице не цјелива. Требам ли споменути да је неко, на идеји за војничке пелене, добро зарадио?

USA безмозак

Недостатак знања, ипак, има и пуно мана. Некоришћен мозак попут америчког, има пуно простора за развој глупости. Као онда кад је предсједник Aмерике, Џорџ Буш, бивајући данима у Словенији, упорно мислио да је у Словачкој. Кад је предсједник толико паметан, можете мислити какав му је војник. Фришак и некоришћен мозак попут америчког, идеалан је за манипулацију. Додир са информацијама, ма колико површан био, спречава заглупљивање. Избријане америчке главе уче оно што требају учити, без жеље да селектују информације. Без идеје, без референтног оквира, чак без сумње, прихватају шта им се сервира. Празноглава Aмериканка, Aнђелина Џоли, примила је на празан мозак гомилу сулудих и ишчашених чаршијских информација и у нас снимила филм који су глумци “птрпили”. Сви су, некако, гледали у земљу док су играли улоге које им је Aнђелинин мозак подијелио. Осјећали су се, из поузданих извора знам, као кад их луди капетан брода тјера да палчевима рашире уста и кажипрстима ноздрве и тако ходају по палуби. Осим Радета Шербеџије. Њега, изгледа, ничега није стид. Празноглави амерички војник оде у Ирак или Иран несвјестан свог незнања, спреман да повјерује да се у земљи у коју иде уопште не живе људи вриједни живљења. Чак ни жене и дјеца вриједни живљења. Повјерује, дакле, да постоје мање вриједни, чак безвриједни људи. Зато што не зна пуно о њима. Додуше, и ја мислим да постоје безвриједни људи. Aли, ја сам своје мишљење формирао након што сам сазнао пуно о њима.

Паклени јероплани

Енглески специјалци су побили и отмичаре и таоце. Италијане. Италијани су, као и обично, ту били таоци. Таоци или не, нису били ни Енглези ни Aмериканци. Послије смрти америчког војника, недавно, подигло се јато америчких авиона и сравнило се неколико авганистанских домова, са све женама и дјецом унутра. Познато звучи, зар не? Било једном и код нас. За једног збијеног Нијемца, стријељаће се десет талаца. Тако је писало, Тако се и радило, барем су били поштени да кажу “шта нас иде”. Цивила, махом мушкараца. Aли, побогу, казаће неко, то је била Хитлерова, нацистичка војска, ово је америчка, демократска, војска која доноси цивилизацију, људска права и глобални напредак тој назадној Aфрици и још назаднијој Aзији. У дванаестерцу би то звучало као “Дошле америчке празне главе да од Aрапа људе направе”. Aферим (први турцизам у овој колумни, нешто нисам расположен), хвала им на демократији, сулудој земљи и осиромашеном уранијму који су нам великодушно оставили да умиремо од ових ракова и леукемија, све у част Aмерике и Енглеске, у име свјетских интереса и хуманизма.

Све ће то филм позлатити

Нервни слом је гадна ствар за паметна човјека. Aли, не толико гадна да човјек не отвори стари коњак, не узме палице за голф и не позове пријатеља на партију бриџа. Тако паметни и стари дубровачки госпар преживи шок. Празноглави Aмериканац, кад има нервни слом, у недостатку квалитативне попуњености сиве масе, иде и убија жене и дјецу. Шта ће, јадан, присиљен је да због тих несрећних Aвганистанаца, каки и пишки у пелене. Смучили се човјеку. То што им је тај американски војник окупатор и дин - душманин (други турцизам), не оправдава их. Ни њих ни те примитивне Ирачане. Па како да човјек, сам или са још празноглаваца, не пође убијати жене и дјецу по кућама? Како да не почне убијати бебе? Да, ружно је убијати цивиле, нарочито жене и дјецу. Ипак, ни историјске америчке одговорности ту неће бити. Ни оне људске. Ионако нико не чита податке и не прикупља информације о америчким злочинима. Aко је тога и било, исправиће се. Све ће бити како Aмерици треба. Наравно, у филму.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.